Od Beograda do Johanesburga, i ceo svet između toga

Rođena sam i odrasla u Beogradu, želja za putovanjem i avanturom me je dovela do Južne Afrike, gde i sada živim.
Dok sam živela u Beogradu proputovala sam celu Evropu i Rusiju. Putujem sama. Vozim kombi.
Pre tri godine sam stigla do Indije. Afriku prolazim u pauzama između „velikih“ putovanja.
Prošle godine sam krenula u avanturu obilaženja Južne hemisfere, Australija i Novi Zeland su bili logičan početak.

Posle obilaženja Novog Zelanda, Južnog i Severnog ostrva, došla sam u Australiju i iz Sidneja krenula na put oko kontinenta – Istočnom obalom do Darvina, zatim Outbek, Red Centar, pa do Kober Pide, nazad do Katrina, Kimberlija, Zapadna Obala do Perta, zatim Augusta i Albani, sve u svemu 14.500 km.
Ove godine sam se vratila u Australiju da zatvorim krug. Vozim duž Južne obale i po Tasmaniji, u kombiju koji, na ovakvim putovanjima, postaje moj dom.
Često me pitaju da li se plašim da putujem sama. Odgovor je – ne.

Putujem sama. Želim da svaki korak, svaku situaciju u kojoj se nađem, prođem sama. Iskustvo koje sledi je neprocenjivo. Želim da, eto, pokažem da treba da prevaziđemo strahove, da izađemo iz ograda koje nam, na izgled, daju sigurnost i napravimo taj prvi korak. Veliki deo života provedemo preokupirani materijalnim stvarima. U toj trci se pomalo ili sasvim izgubimo i zaboravimo prave vrednosti, zaboravimo sebe.

Putujem otvorenog srca, otvorenih očiju, oslobođena predrasuda…..ljudi koje srećem su dobronamerni i najčešće spremni da pomognu.
Srela sam putnike koji su mi postali dobri prijatelji, i ta prijateljstva traju. Srela sam ljude koji su mi pomogli da se oslobodim svih sumnji i ohrabrili da krenem.

Australija mi je donela sve što sam očekivala, i više….
Od svih predela kroz koje sam vozila Severna Teritorija i Crveni Centar su mi ostali u najlepšem sećanju. Tasmanija je bila pravi izazov sa uskim putevima, puno krivina, planinskim prelazima, predelima gde se gubio signal i nisam imala navigaciju…. A onda, predivna jezera, „čarobne“ šume, i naravno tasmanijski đavo….svaki put kada bih provezla neki krivudavi put, bila sam „nagrađena“ prelepim pejsažima…

Ove godine sam nestrpljiva da doživim Nularbor pustinju, da stignem do Kalgurija i Esperance.
Bavim se fotografijom i najveće zadovoljstvo mi je da se „izgubim“ u nekom tako drugačijem predelu.

Nadam se da ću moći da pokrenem sve koji žele da krenu na ovakav put, a još nisu sigurni kako da naprave taj prvi korak. I možda da motivišem one koji nisu razmišljali o sličnim avanturama.
Sledeće godine planiram da vozim kroz Južnu Ameriku.
Svoja putovanja beležim na Fejsbuku. Uskoro će biti završena i moja veb stranica.
Tekst i fotografije: Zorica Štabić