“Da pređem na stvar. Bosna je divna zemlja, zanimljiva i nimalo obična zemlja i po svojoj prirodi i po svojoj prirodi i po svojim ljudima, i kao što u Bosni pod zemljom nalaze se rudna blaga, tako i bosanski čovek krije u sebi mnoge moralne vrednosti koja se kod njegovih sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama ređe nalaze.
Ali, vidiš, što bi ljudi iz Bosne morali da uvide, da nikad ne izgube iz vida, Bosna je zemlja mržnje i straha.“
Ivo Andrić, Pismo prijatelju 1920.godine
Odavno su Osmanlije proterane s Balkana, a Alija pre dvadeset godina i njegov sin Bakir danas, toga nisu svesni ili im još niko tu vest nije javio. Dvadeset i dve godine po završetku strašnog građanskog rata, na putu kreatora zelene transverzale, njegov ubogi sin Bakir, misli da su Turci još uvek vladari Balkana, pa ukida institucije kakve takve vlasti pod pritiskom raspadajuće ekonomije i muslimanskih vehabija i sličnih fundamentalista koji su naselili bosansko hrvatsku federaciju i kojima je još njegov babo Alija, dao državljanstvo, onda kad je primao u posetu Osamu bin Ladena i gomilu drugih najvećih krvnika našeg vremena.
Pita li se Bakir, nije li njegova odluka da uloži reviziju na presudu Haškog suda, kojom zločin u Srebrenici nije, na njegovu žalost, proglašen genocidom, niti Srbi genocidim narodom, još jedan dokaz o njegovoj i njemu sličnim, patološkoj mržnji prema Srbima, ali i prema Hrvatima, odnosno hrišćanima, koja Srbe definitivno uverava da sa bosanskim muslimanima nema zajedničkog života i da je on definitivno nemoguć. Upravo kad su neki srpski ali i muslimanski političari, glasom razuma pokušali koliko toliko poboljšati odnose između dva naroda, pojavio se opet sumanuti srbomrzac Bakir Izetbegović i sličan njegovom ocu koji je odbijanjem Kutiljerovog plana, krenuo u rat kako je govorio, bez obzira koliko muslimana pogine, koji bi opet ratovao tuđim sinovima i makar na kratko, zaustavio strmoglavi politički pad njegove SDA i sebe.
Kao što nakazi od države, skrojenoj u svetu do sada, od nepoznatog političko pravnog kupleraja, nema budućnosti, tako će i vanistitucionalni Savet neprijatelja Srbije i srpskog naroda, čije odluke pravno nemaju značaja i koje u stvari ne predstavljaju nikoga i ništa, osim nove političke i društvene krize u dejtonskoj BiH , doživeti debakl, pa će o sudbini Bakirovoj, nadam se, u interesu mira i kakve takve stabilnosti, biti odlučeno kako je to već viđeno kad su u pitanju neobrazovani, korumiprani i nesposobni političari koji bi hteli da budu državnici. Tu pre svega mislim na pravosuđe, jer na suđenju Fahrudinu Radončiću u slučaju Keljmendi, Radončić je izjavio da je Bakir ubica koji je ubio Ramiza Delalića, u muslimanskim obračunima oko ratnog plena. Kako bi to izgledalo da su 1967. godine, recimo Poljaci i Izraelci tražili reviziju presude donesene u Nirnberškom procesu protiv nacističke Nemačke, iako se radilo o globalnom sukobu sa preko 100 miliona mrtvih.
Bakir Izetbegović vratio je BiH u devedesete. I dok džihadisti velikog Andrića optužuju za antiislamizam, isto kao što montenegrini optužuju Njegoša, Ivo Andrić, bolje od ikoga opisao je Bosnu. I bio je toliko pametan da je na vreme pobegao iz nje. Ni prvi ni zadnji, ali najveći vizionar i svetionik u mračnom vilajetu. Da je živ, siguran sam da bi se ponosio Republikom Srpskom.
Pisati o gaklopirajućem ustaštvu u Hrvatskoj, isto ja kao pisati o tome da posle utorka dolazi sreda. Ali, u konkurenciju za ustašuove nedelje, mislim da prvo mesto pripada ministru spoljnih poslova, Ivanu Štiru. Njegove reference za taj posao su njegov deda koji je bio krvnik u Slavoniji i kojeg i dan danas pamte po zločinima nad srpskom decom i ženama, ali i otac koji ga je u emigraciji podučavao o velikom Paveliću, još većem Stepincu i “lažnom Jasenovcu“. Da je Hrvatska 2017. godine tražila boljeg ministra spoljnih poslova, teško bi ga našla. Možda bi mu konkurisati među brojnim kandidatima mogao samo hrvatski cvet, Zlatko Hasanbegović. Ali za razliku od “čistokrvnog“ Štira, Zlatkovo prezime, ima oslmanlijski prizvuk. A, što jes jes, ako ne moraju, Hrvati baš i ne vole “Pavelićevo cveće“.
Vasko Vukoje, advokat, Adelajd
