Piše: Srđan Smiljanić, Kanbera

Vojna parada, održana u Moskvi na sedamdesetogodišnjicu pada Trećeg rajha, nesumnjivo je uspela da ispuni očekivanja. Sve je zaista delovalo veličanstveno. Od ambijenta Crvenog trga, preko usklađenog marširanja ruskih, ali i vojnika iz drugih zemalja (među kojima se nalazilo i 75 gardista Vojske Srbije), do novog ruskog oružja. Predstavljeni su najsavremeniji raketni sistemi i najnoviji modeli oklopne mehanizacije, vojno vazduhoplovstvo je izvelo spektakularnu tačku, premijerno je prikazan novi tenk Armata za koji mnogi unapred tvrde da je najbolji tenk na svetu. Isto se tvrdi i za poslednji model ruskih nuklearnih podmornica, ali njih naravno, nije moglo biti u Moskvi.

Važno je pomenuti i to da su svečanosti prisustvovali najviši politički predstavnici tridesetak zemalja, između ostalih predsednik Kine Si \inping i lideri tri zemlje članice EU (Kipra, Češke i Slovačke). Angela Merkel je došla dan kasnije. Na taj način je Moskva – prkoseći SAD koje danas čine sve kako bi je izolovale, istrošile i onda ponovo sunovratile u ekonomski i politički ambis – još jednom dokazala da kapacitet njenog međunarodnog uticaja nikako nije za potcenjivanje. Naprotiv. Kao odgovor na zapadne sankcije, Rusija je unapredila saradnju sa mnogim nezapadnim zemljama, istovremeno utvrđujući i intenzivirajući svoje centralno strateško partnerstvo, ono sa Kinom. Upravo iz izloženih razloga, za sada se može reći da ekonomske sankcije Moskvi, predstavljaju popriličan promašaj vašingtonskih stratega. Ne treba zaboraviti da se zapadne sankcije ne odnose na najvažnije artikle ruskog izvoza, jer lavovski deo tog izvoza predstavljaju sirovine, upravo ono što Zapadu nedostaje. Sa druge strane, ruske sankcije su udarile upravo u izvozni sektor Zapada, u trenutku kada se mnoge zemlje evrozone već i po sedam godina rvu sa dugovima.

Pa ipak, ne bi se moglo reći da je Moskva ostvarila išta više od početne pobede u novoj fazi hladnog rata, čiji ishod i trajanje je prerano prognozirati, ali se osnovni ciljevi politika sva tri glavna učesnika već sada mogu nazreti. Izloženi u najkraćem, oni se mogu predstaviti na sledeći način:

•  Osnovni cilj Kine u hladnom ratu, biće da što više gradi.
•  Osnovni cilj Zapada u hladnom ratu, biće da što efikasnije sabotira i kvari.
•  Osnovni cilj Rusije u hladnom ratu biće da očuva svoj suverenitet, kako u odnosu na spoljne, tako i u odnosu na unutrašnje opasnosti.

Kina je prošle godine i faktički prihvatila izazov nadmetanja za mesto globalnog hegemona. To je učinjeno objavljivanjem projekta pod nazivom Novi put svile. U pitanju je plan izgradnje masivne, transkontinentalne, transportne infrastrukture na prostorima Evroazije, računajući tu i deo Afrike. Nedugo po objavljivanju plana o izgradnji novog puta svile, osnovana je i Azijska infrastrukturna investiciona banka (AIIB), finansijski subjekt namenjen krediriranju međunarodnih projekata ekonomske izgradnje, kakvi će se pojavljivati upravo u okviru Novog puta svile. Inače, njegova osnovna zamisao je da se pod kineskom upravom, kroz otključavanje do sada nedostupnih ekonomskih potencijala Evroazije – što će biti učinjeno izgradnjom saobraćajnih veza na evroazijskim prostorima, gde bi putići trebalo da postanu putevi a putevi magistrale – inicira ekonomski bum u zemljama u kojima bi plan bio sprovođen.

Opisani scenario razvoja Evroazije, nikako ne odgovara Zapadu, preciznije SAD. Praksa je pokazala da zemlje koje doživljavaju ekonomski procvat, po pravilu teže sve većem ispoljavanju suvereniteta u sopstvenim poslovima, čime se direktno narušavaju upravo zapadni interesi. Oni takođe bivaju narušeni kroz učvršćivanje veza i iznad svega ekonomske međuzavisnosti između Kine i zemalja u kojima će se projekat ostvarivati. Siromašne resursima u odnosu na Evroaziju, SAD, i dalje gospodar svetskih mora, ne sme dozvoliti premrežavanje najveće kopnene mase na planeti brzim prugama i modernim lukama, jer upravo je to scenario koji preti marginalizacijom njihove globalne dominacije.

Da se vratimo na Rusiju. Ako se glavna igra odvija između Kine i SAD, postavlja se pitanje – kakva je tu onda uloga Rusije? Moglo bi se reći da je ona slična ulozi koju na drugoj strani igraju EU ili Japan, mada ipak nešto značajnija. Razlog značaja Rusije za kineske planove, ima dva osnovna aspekta. Prvi se tiče mineralnog bogatstva i poljoprivrednog potencijala najveće zemlje na svetu. Iako Kina uvozi sirovine, a posebno energente iz raznih delova pllanete, nepregledna ruska mineralna bogatstva svega što bi moglo zatrebati jednoj velikoj, industrijskoj zemlji, čini Rusiju prostorom kineske resursne sigurnosti. Na taj način, Moskva dospeva u svako bitnije geostrateško razmatranje Pekinga. Drugi razlog zbog kojeg savezništvo sa Rusijom Kini odgovara, leži u tome što je ona u oblasti vojnih tehnologija, verovatno najnaprednija zemlja na svetu. To dalje znači da Kina u Rusiji, pored sirovinske baze, dobija i vojno moćnog saveznika, kao i partnera u razvoju vojnih i sa vojnim povezanih tehnologija – što su sve stvari od nemerljivog značaja za Peking.

Nema sumnje da će bogatstvo i prostranstvo ruske zemlje, i dalje omogućavati dobar život ruskih građana. Napredno oružje ruske vojske, obezbeđivaće joj spoljnu bezbednost. Ipak, ni to danas nije dovoljno, kako bi garantovalo sigurnu budućnost zemlje. Rusiji je tradicionalno nedostajala stabilnost institucija za miran prelazak vlasti na odgovarajućeg kandidata. Evo na primer… U zemljama Zapada, pojedinac na vlasti je odavno ustupio svoj pojedinačni značaj sistemu, čije očuvanje je jedino važno. U Kini, u slučaju nepredviđenih okolnosti vezanih za predsednika, mirni prelaz vlasti na odgovarajućeg kandidata omogućiće ,,Veće staraca“. Radi se o neformalnom ali uticajnom organu – kojim danas predsedava bivši predsednik zemlje, osamdesetosmogodišnji Đijang Cemi – sačinjenom od najviših funkcionera KP Kine u penziji. A da li u Rusiji postoji nešto slično? Da li bi Rusija – u slučaju da Putin iz bilo kog razloga sutra nepredviđeno nestane – bila u stanju da održi stabilnost u prenosu vlasti na odgovarajućeg (,,putinističkog“) kandidata? Da li bi odolela pokušaju nevladinog sektora finansiranog iz inostranstva da se ušunja u Kremlj ili (što je daleko verovatnije kao potencijalna uzurpacija) tajkunskim elementima kada bi pokušali da dovedu svog kandidata na vlast? To se teško može sa sigurnošću tvrditi. Malo je verovatno kako Putin, politički velemajstor, nije došao do zaključka o važnosti pomenutog pitanja. A opet, postoji cela paleta elementarnih propusta u kreiranju i oblikovanju ruskog društva. Kratko rečeno, iako je u pitanju nacija koja je prva otišla u svemir, takođe je u pitanju i nacija koja nikada nije znala da napravi solidne sportske patike, nikada nije oformila koncept pop kulture u savremenom smislu reči, dok su moderne načine televizijskog informisanja otkrili tek pre nešto manje od decenije.

Ako se u budućnosti desi da Rusija poklekne, da vlast padne u ruke ljudi koji će od velike zemlje ponovo stvoriti zapadnu sluškinju… Ako se desi da u njoj zavlada oligarhija, tj. da zavladaju tajkuni… To se neće desiti zbog toga što bi Rusiju neko mogao nadjačati u sučeljavanju tvrdom silom ili zbog osiromašenja zemlje. Obe pomenute varijante su besmislene. Ako Rusija poklekne, pokleknuće zbog institucionalne slabosti, nedostatka osećaja za političku finesu i onaj nepolitički, ,,ljudski“ puls sveta u kome živimo.