[dropcap font=“0″]И[/dropcap] мала деца данас знају какву снажну улогу имају медији у целом свету. У модерном времену новине, телевизија и у скорије време Интернет су мењали свет, они су такође доприносили изазивању разних сукоба и ратова.
Захваљујући њима, падали су политичари, а све је изгледа кренуло кад је давних седамдесетих година Вотергејт афера скинула председника Никсона са власти. ^ланак у америчким новинама објављен је 17. јуна 1972. године. И ово је један доказ шта значе медији, само сам укуцао Вотергејт, и нашао све у десет секунди. Замислите да сам морао да идем у библиотеку. Вероватно никад не би ни читали овај чланак.
После Никсона, смењивани су министри најачих земаља света, отказе су морали да дају многи директори светских предузећа због ове или оне афере. Не би се стварно могло набројати сви они који су страдали захваљујући неком новинарском чланку. Од министара Аустралије који је увезао ТВ без царине, оних који су направили саобраћајни прекршај, до министара Немачке који је имао лажни докторат, или су позајмили новац од пријатеља са мањом каматом него у банци. Листа заиста иде у недоглед.
И наравно највише ми Срби знамо и осетили смо на својој кожи јер је бомбардовање наше земље директно изазвано писањем разних новина у свету.
У земљи чуда.
Нападају се министри за такве прљаве радње да сам убеђен да ви у овом тренутку док читате овај текст, не можете ни да предпоставите шта и како им новине приписују разне махинације. Не да заслужују да добију отказ, него вероватно и да заврше у затвору, или у најмању руку буду званично испитивани. Новине отворено пишу, по неки случај испита полиција, али до сада нико није нити осуђен, нити принуђен да поднесе оставку.
Ево само неколико примера у последњих десетак дана.
Новине тврде да докторат министра полиције господина Стефановића има превише плагијата, односно преписивања да би требало да му се одузме. Он новинарима не одговара на та питања, нико још до сад није доказао да није лажан. Он је и даље министар.
Бивша министарка здравља Славица Ђукић Дејановић је како новине пишу запошљавала у здравственој служби пријатеље и рођаке. Наводе се њихова имена, њихове позиције и установе где раде. Она тврди да није то урадила и да се не сећа имена. Заборавила име кумине ћерке. После се сетила па је рекла да они заслужују посао, а њен зет је био инжињер који је на курсу научио да удара инекције.
За бившег министра саобраћаја и садашњег члана парламента, господина Мркоњића се пише да му је љубавница носила готовину на рачун у Дубају. Ону готовину коју је он стекао примајући мито. И он не одговара на питања новинара, и даље је у парламенту.
И ту постоји гомила примера. Пише се и о директорима државних предузећа, о намештањима тендера. Новине пишу да је бивши градоначелник Београда господин илас, платио екстра девет милиона евра за градњу моста, да би се пројекат убрзао како би он отворио мост у поноћ 31. децембра 2011. године. Он до душе није више градоначелник, али не због ове афере и многе друге које му се приписују, већ због политичке игре.
Кад размишљам о томе да ли сам нешто пропустио и шта је требало да урадим у последњих пет година које сам провео у Србији, враћам се непрекидно на оне наслове наших новина који отприлике почињу овако. „Проневерио 20 милиона евра“, „Нестало 350 милиона евра из предузећа…“ итд итд.
Криво ми је што нисам само записао суме и да их сад саберем.
Бранкица Станковић, новинарка Б92, која ради за програм „Инсајдер“ је ове године добила светску награду за храброст. Обрадила је велики број такозваних пљачкања државних предузећа, са свим документацијама, начином како је то урађено. Између осталог говорило се о пљачки у руднику Бор од неких 450 милиона евра. Па се документовало трошење и крађа новца на Косову, која по речима њеног тима износи око 650.000 евра дневно (око $970,000) ни мање ни више него у последњих 12 година. То је преко 4 милијарде аустралијских долара. И да већина тог новца не иде у сврхе за које су намењене, већ у разне махинације и приватне руке.
Знам да се питате како је то могуће, по речима Бранкице Станковић, то се овако дешава. Неко тамо поднесе држави план и програм да изгради станове на Косову за најсиромашније. Он добије помоћ од државе, станови никад нису изграђени а фирма која је правила понуду више не постоји. Новац је једноставно нестао. ТВ емисија Инсајдер јасно говори о именима фирми, њиховим власницима, показује потписане уговоре, чак снима и места на којима нема тих грађевина, а требало је да буду одавно готови.
И шта се од свега овога догодило. Ништа на тему да се званично испита наводни криминал. Бранкица Станковић је добила полицијску пратњу у последњих четири-пет година због изузетно снажне претње и покушаја атентата. Она данас не може буквално да шета улицом без четири полицајаца око ње.
Она не одустаје, и даље са својим тимом ради теме пљачкање државе, али на огромну жалост поштених људи, шта то вреди кад оног правог резултата нема.
[та у свему овоме сад није јасно ни вама ни мени!
Да би до краја били објективни, покушаћемо да испитамо и једну и другу страну. Прво, сви ми врло добро знамо да новине пишу свашта, и што је још горе знамо да новинама не треба увек све веровати. То је просто. Међутим, ми исто тако знамо да новине не могу баш да напишу свашта. Сведоци смо редовних тужби, свуда у свету где новине плаћају казне и морају да се извину за погрешне информације.
Зар не бисте и ви и ја једва дочекали, да сте Министар и да се објави да сте покрали паре, а знате да нисте – тужили новине. Ја не бих могао да дочекам јутро да не тражим извињење и одштету.
Овако не знам за шта овај систем служи. Новине пишу да пале народ. Који онда постаје још сумњивији и за оне који су можда и поштени. Тако да у очима народа апсолутно нико није поштен, па и они почињу да се тако понашају. Прва и основна ствар би требало да буде да политичари оштро демантују натписе, јок, њихов мото је да ћуте.
Тако се створило једно врзино коло у којем се родио систем неповерења, крађа превара… на свим нивоима.
Па како би јадан народ могао и да се снађе у овој ситуацији. Како би могао да остане поштен и добар кад у њиховим очима то не раде ни они који га воде и који би требало да буду пример.
Да контактирате аутора
пошаљите емаил на:
carapicv@hotmail.com