– Ako se pogleda istorija američko – srpskih odnosa, lako može da se zaključi da su SAD podmukli prijatelj srpskog naroda. Američka avijacija je 12 puta bombardovala Beograd. Ovim zločinima potvrđena je istina, koju je jednom izrekao američki državni sekretar Henri Kisindžer:

–  Biti neprijatelj Amerike je opasno, ali biti prijatelj SAD je kobno!

Dolazak novog američkog ambasadora Kristofera Hila, procenjuju srpski stručnjaci, je deo vašingtonske strategije da se Srbi disciplinuju. Hil je ocenjen kao “teška artiljerija“ američke diplomatije, jer je kao političar učestvovao u NATO napadu na srpski narod. Takav napad se očekuje i sada, ali u formi snažnog političkoj pritiska i ucena, prvo predsednika Srbije, države Srbije i potom svih Srba sveta.

Ako se pogleda istorija američko – srpskih odnosa, lako može da se zaključi da su SAD podmukli prijatelj srpskog naroda. Američka avijacija je 12 puta bombardovala Beograd. Ovim zločinima potvrđena je istina, koju je jednom izrekao američki državni sekretar Henri Kisindžer:

–         Biti neprijatelj Amerike je opasno, ali biti prijatelj SAD je kobno!

Dragoš Kalajić, čuveni slikar i pravi Srbin je svojevremeno ovakvu vašingtonsku politiku nazvao jednostavno – američko zlo.

U proleće 1944. godine, na Vaskrs na Sajmištu je ubijeno 60 ljudi, a povređeno 150.  A u napadu NATO na Beograd 1999. godine stradalo je 50 ljudi. U zgradi RTS-a 23. aprila ubijeno je 16 radnika. U Srbiji i Crnoj Gori je stradalo više od dve hiljade ljudi.  Zajedno sa NATO, Amerikanci su bombardovali srpski narod u Republici Srpskoj 1995. godine, kada je ubijeno 59 osoba, a ranjeno 119.

Prvi razlog za vazdušni napad na srpsku prestonicu pre osam decenija je bio borba Amerikanaca i saveznika protiv nemačkog okupatora i Titovih neprijatelja. A drugo bombardovanje, pre 23 godine, je izvedeno radi zaštite albanskih terorista na Kosmetu i stvaranja američke kolonije tj. državice Kosovo na Balkanu i u Evropi.

Naređenja za ubistva srpskog naroda američkim bombama doneli su dvojica predsednika – Frenklin Delano Ruzvelt (1933-1945) i Bil Klinton (1992-2001). Ne zna se koji stepen mržnje je Frenklin Ruzvelt osećao prema tadašnjoj Jugoslaviji i Srbima, ali se američka bombardovanja tokom Drugog svetskog rata mogu okarakterisati kao američko zlo.

Posle pobede 1945. godine SAD su podržavale Tita, koji je FNRJ upisao u članstvo NATO. Između 1951. i 1971. stiglo nam je 1,56 milijardi tadašnjih dolara ekonomske i oko 80 miliona vojne pomoći.

–         Sve dok je trajao Hladni rat, komunistička Jugoslavija je bila američko zaštićeno i ponekad maženo dete američke i zapadne diplomatije – ocenio je u jednom svom intervju ovaj period Voren Cimerman, američki ambasador u Beogradu s kraja osamdesetih, koji spada u red onih Amerikanaca koji ne podnose Srbe.

Tih poratnih godina, međutim, pojedini američki ambasadori u Beogradu bili su otvoreni protivnici naše države i naroda. Sredinom jula 1947. godine ambasador Kavandiš V. Kenon je dobio težak zadatak da započne hladni rat na jugoslovenskim prostorima, koji je vodio sve do kraja januara 1950. godine.

Krajem februara 1958. SAD su u Beograd poslale Karla Rinkina, koji je bio posmatrač na Prvoj konferenciji nesvrstanih 1961. godine nakon čega je Jugoslavija obeležena kao zemlja koja se udaljava od Amerike i pretvara u „antiamerički faktor“ u Trećem svetu.

Čim je stupio na ambasadorsku dužnost Lorens Silberman je 1975. godine počeo i javno da kritikuje jugoslovensko samoupravljanje i kršenje ljudskih prava, kao i nepoštovanje Helsinške konvencije. U službenim krugovima Jugoslavije to je tumačeno kao akcija CIA da se unese nestabilnost u Jugoslaviji, pa je Josip Broz javno optužio američkog ambasadora za – antijugoslovensko delovanje. Lorens Silberman je proglašen nepoželjnim, pa ga je zvanični Vašington povukao iz Beograda u leto 1977.

SAD su potom poslale Lorensa Iglbergera, koji je dobio zadatak da izgladi diplomatske odnose sa Jugoslavijom. Novi ambasador se toliko trudio da je u jednom trenutku postao i posrednik u jugoslovenskim privrednim poslovima na tlu Amerike. Tvrdi se da je Iglberger bio zagovornik plasmana automobila „Jugo Florida“ u SAD. Ujedno bio je i izvrstan poznavalac političkih prilika u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani, plasirajući informacije Vašingtonu o bolesti Josipa Broza Tita i njegovom mogućem nasledniku.             Početkom 1992. godine predsednik Borisav Jović razgovarao je sa Lorensom Iglbergerom, bivšim američkim ambasadorom i državnim sekretarom SAD u Vašingtonu. Tada je Iglberger diplomatski prevario Jovića i jugoslovensku javnost, jer je izjavio da Amerika neće podržati otcepljenje Slovenije i Hrvatske. Tokom devedesetih godina ambasador Lorens Iglberger je otvoreno napadao Slobodana Miloševića i srpski narod, prema kojima je iskazivao svoju netrpeljivost.

Zvanični Vašington je posle smrti svog čoveka Josipa Broza Tita, preko svojih senatora i kongresmena, počeo javno da podržava albanske nacionaliste i da napada srpsku vlast i narod. U tome su prednjačili Eliot Engle i Džosef Džo Bajden. Elito nam je javno zapretio:

• Kosovo je nezavisno, nikada se neće vratiti. Blokiranje priznanja Kosova, i njegovo članstvo u UN samo smeta Srbiji jer joj ulazak u EU neće biti odobren sve dok ne prizna nezavisnost Kosova.

Ove stavove je tada podržao i Džo Bajden, koji je svojevremeno đza vođu albanskih terorista i nacionalista Hašima Tačija rekao da je  “Džordž Vašington Kosova”.

Najveće američko zlo po Srbe bio je ambasador i lažni mirotvorac Ričard Holbruk. On je 1995. godine srušio mir u Bosni, koji je sklopio penzionisani predsednik Džimi Karter između Radovana Karadžića i Alije Izetbegovića. Potom je dao Muslimanima i Albancima američko naoružanje vredno 100 miliona dolara.

I dok je Slobodan Milošević sa Ričardom Holbrukom početkom 1995. godine, tajno dogovarao mir u Titovom letovalištu Karađorđevo, ovaj pokvareni Jevrejin, ambasador Ričard Holbruk je neutralisao sve aktivnosti Radovana Karadžića. Holbruk je imao ideju da „sačuva Karadžića i da nasledi Miloševića“ kao vođu svih Srba na Balkanu. Holbruk je, kao i Cimerman, obojica diplomatski predstavnici SAD u Srbiji, osećao ličnu mržnju prema Miloševiću i njegovom narodu. Slobodana Miloševića su nazivali „balkanski kasapin“ i „ratni zločinac“. Ričard Holbruk je pripremio mirovnu inicijativu i primirje 5. oktobra 1995. To je dovelo do vrhunca američke politike prema Srbima u BiH, samita u Dejtonu, gde je Ričard Holbruk tokom novembra meseca držao faktički u pritvoru Slobodana Miloševića

Politički analitičar Obrad Kesić iz Vašingtona je u svojim beleškama zapisao da mu se Ričard Holbruk hvalio i kako je lično sprečio da Banjaluka padne u ruke Hrvata posle „Oluje“.

Šta se može očekivati od ambasadora Kristofera Hila – da bude novi Ričard Holbruk. Da se američko zlo ponovi. Da pretnje koje iz Vašingtona stižu u Beograd preko američkih medija ili britanskih političara, postanu suštinska politika pritiska na Srbiju da se odrekne svoj političkog prijateljstva i privredne saradnje sa Rusijom, Kinom i Indijom.

Država Srbija i njene vođe treba da se paze šta rade sa Amerikom, za koju je američki državni sekretar Henri Kisindžer iskreno rekao:

–         Biti neprijatelj Amerike je opasno, ali biti prijatelj SAD je kobno!

Marko Lopušina