Piše: Prof. Slobodan Živković, Sidnej

Moja jedina želja u vidu ovog komentara je da podsetim naš narod da su na Kosovu i Metohiji živeli Šiptari. Neki naučnici tvrde da su to bili naseljeni došljaci jednog plemena sa Kavkaza u krajevima oko Azerbejdžana i Dagestana, koji su se zbog Hazara iselili najpre u Arabiju oko Crvenog mora, a tokom H veka naselili se na Siciliji. Ime su navodno uzeli po mestu iz svojih starih krajeva Albani, a ustvari su nazivani Arbanasima. Sa Sicilije su kasnije došli do krajeva u današnjoj Albaniji. Novi doseljenici na KiM-u su postali i ilegalno naseljeni Albanci iz Albanije (njih preko 500.000), koji su se sklanjali od diktature Envera Hodže ili su se po zadatku ilegalno naselili u SFRJ posle Drugog svetskog rata, a u vreme vladavine Predsednika Tita, kada je i jedan od njih Fadilj Hodža bio i član Predsedništva SFRJ. Oni su asimilirali naše Šiptare i pretvorili ih u novopečene Albance, pa oni zato i „prirodno“ žele da se pridruže i sjedine sa svojom domovinom porekla Albanijom, iz koje su se svojevremeno ilegalno uselili na KiM, to jest bivšu Jugoslaviju…

Bio sam na KiM-u 1967. godine na Svetskom kongresu folklorista održanom u Prizrenu, koji je trajao 7 dana i mi smo imali čast i sreću da svakog jutra budemo u poseti jednom od manastira SPC koji pripadaju srpskoj i svetskoj  baštini i pod zaštitom su UNESKO-a. Tri večeri smo uživali u folklornom umeću tri nacionalna ansambla: srpskog „Jedinstvo“, šiptarskog „Šota“ i turskog „Tan“. Tada smo i saznali kako se vršio pritisak i na Turke na KiM-u da se izjasne kao Albanci na dolazećem popisu i da će im dati i privilegije, ali su oni to sa gnušanjem odbijali. Nama učesnicima kongresa su se na svečanoj večeri održanoj na vrhu hotela „Teranda“ dva člana turskog pomenutog ansambla narodnih igara „Tan“ sa KiM, Fatma Vesnić i Ukalo Rezak obratili sa molbom da u Beogradu izvestimo članove Savezne vlade o tom pritisku, jer da oni nisu mogli da se lično obrate za pomoć po tom pitanju zbog blokade medija i šiptarskih političkih kadrova u vlasti na KiM-u…

Sledeće iskustvo sa Šiptarima doživeo sam na Ohridu avgusta 1972. godine gde sam učestvovao na međunarodnom kursu za klaviriste koji je držao čuveni pijanista iz Pariza Aldo Čikolini. Sa mnom su bili i moj brat Zoran i naši roditelji Radojka i Tine Živković, umetnici na harmonici, koje su i Makedonci mnogo cenili i voleli kao muzičare, jer su oni i makedonsku muziku svirali stilski i osećajno. Dok su oni sedeli na terasi hotela pored jezera, bili su počašćeni divnim ručkom, između ostalog, i čuvenom ohridskom pastrmkom punjenom povrćem i na žaru. Pošto je bila velika vrućina zaplivao sam da se malo osvežim. Za mnom je zaplivao i jedan gospodin, očigledno visoko obrazovani profesor Univerziteta u Prištini i iz čista mira me upitao: „Da li ste vi sin Radojke i Tineta Živkovića?“ Odgovorio sam mu da jesam, na šta mi je on rekao: „Oni ne samo da su veliki umetnici, već su i divni ljudi.“ Rekao sam mu da mi je drago što o njima tako misli, a on me je kao iz vedra neba upitao: „Da li vi mislite da će Predsednik Tito dozvoliti da Kosovo i Metohija postanu Republika?“ Ja sam mu odgovorio da Predsednik Tito želi da učini sve kako bi svi u Jugoslaviji imali ista prava, što je i činio, ali da mu ne pada na pamet da KiM postane Republika. On me je samo besno pogledao i bez pozdrava izašao iz vode. Bilo mi je jasno da su šiptarski intelektualci želeli da saznaju upravo iz nezvaničnih izvora šta Predsednik Tito smera. Moj odgovor je bio samo u moje ime i ničije više…

Treće iskustvo sam doživeo 1975. godine kada sam sa suprugom i dvoje naše male dece i mojim bratom od ujaka iz Kruševca, njegovom suprugom i malim sinom, njihovim kolima marke „Lada“ putovao preko Prištine u Grčku na letovanje. Sve je bilo u redu do našeg povratka u Kruševac. Pošto smo kasnili nekoliko sati u povratku zbog zadržavanja na granici sa Grčkom, a bilo je već oko 9 sati uveče, moja supruga je htela da obavestimo njene roditelje u Kruševcu da ne brinu zbog toga. Pošto je pošta bila zatvorena u to vreme otišli smo do hotela „Grand“ i ja sam za deskom zatekao 3 Šiptara koji su me ljubazno pitali kako mogu da mi pomognu. Kada sam im rekao da mi treba telefonska veza sa  Kruševcom, oni su se samo pogledali i nešto među sobom komentarisali, što nisam razumeo i onda su mi rekli da uđem u telefonsku kabinu, a oni će me povezati. Platio sam za uslugu i izašao iz hotela. Moj brat od ujaka je vozio nevelikom brzinom i u noći smo prolazili pored njiva, malo šuma i livada. Kuća nigde nije bilo, a onda smo prošli pored jedne sa suprotne strane puta, koja je bila izrazito bela sa ćeramidom na krovu i visokom belom zidanom ogradom takođe sa crvenom ćeramidom, pored koje su bila parkirana kola bez upaljenih svetala, što je značilo da u njima nije bilo nikoga. Prošli smo nepunih 400 metara kada smo udarili svom silinom u nešto, što je bilo bačeno iz žbunja sa naše desne strane. Sreća je bila što je brat vozio sporo i što je skoro u trenutku ukočio. Bio je i on šokiran, kao i ja i naše supruge. Deca su se iz sna probudila i na sreću nisu ništa razumeli. Auto „Lada“ imaju vrlo čvrstu konstrukciju i bez obzira što se čuo zvuk kao kad metal zacvili od takvog udara i pritiska kola nisu bila u kvaru.

Izašao sam da vidim sa bratom kakva je to prepreka bila i zapanjila nas je veličina debla od drveta bačena ispred nas u trenutku našeg približavanja tom mestu. Trebalo je bar četvoro ljudi da baci na put tako veliko i teško deblo. Brat nije mogao kola da pokrene, jer se deblo podvuklo pod branik sa registarskom tablicom, pa sam ja morao rukama i nogama da deblo držim i na kraju vozeći u rikverc nekako su se kola od njega oslobodila. Vrhunac je bio u tome, kada smo pogledali u pravcu kuće koju smo upravo prošli kako parkirani auto ablenduje pozicionim svetlima da bi ubicama u pokušaju bilo pokazano da je „atentat“ uspeo. Brat je hteo da se vrati i potuče sa nevidljivim neprijateljem i ja sam ga jedva odvratio, rekavši mu da mi ne smemo da rizikujemo da naše porodice bez ikakve odbrane nastradaju.

To se znači desilo neposredno posle Ustavnih promena iz 1974. godine.

Šta sam zaključio iz svega ovoga: Cilj ovog napada je bio da se ljudi – Srbi iz drugih krajeva Srbije ne usuđuju da prolaze Kosovom i Metohijom, da se što više smanjuje povezanost nas Srba iz drugih krajeva sa KiM-om, da se stvori strah i kod nas i kod Srba sa KiM-a, što se i desilo sa događajima iz 1999. godine sa NATO-napadima i nasilnim iseljavanjem našeg stanovništva sa te naše istorijske teritorije, što se i dalje dešava, a Albanci iz Albanije koji su se ilegalno tu naselili i Šiptari čine sve da spreče da se izgnani i raseljeni Srbi vrate u svoje kuće i na svoja oteta imanja. Pa i ovi zadnji napadi na dečaka Perića, na drugog odraslog Perića, koji nisu rođaci, pa zatim sprečavanje Dragici Gašić da se vrati u svoj stan u Đakovici, zatim i šteta naneta jedinoj Srpkinji u Peći nedavno, pa i ovi poslednji događaji prema Srbima na Jarinju, Severnoj Mitrovici i u Zvečanu od strane specijalnih šiptarskih policijskih snaga Rosu samo pokazuju pravo lice trenutno vladajućih šiptarskih struktura na KiM-u, koje sve to tolerišu i aminuju. Šta bi moglo da se desi preostalim Srbima na Kosovu i Metohiji kada bi naša aktuelna vlast prihvatila otcepljenje KiM-a od Srbije. To bi bio svetski horor prema našem narodu tamo.

Samo neki novi Fadilj Hodža na čelu Srbije mogao bi da dozvoli predaju KiM-a u tuđe, nesrpske ruke…

Ipak imam i neka divna sećanja na predstavnike šiptarskog naroda sa KiM-a, a ona su vezana za mog školskog druga sa studija etnomuzikologije na Muzičkoj akademiji u Beogradu Valentina Kurtija i posebno za veliku pevačicu narodnih pesama, odnosno opersku divu sa KiM-a Nedžmiju Pagarušu, koja je dugo i uspešno sarađivala sa mojim roditeljima Radojkom i Tinetom, pevajući svojim raskošnim glasom, za mene, veoma lepe šiptarske pesme u fantastičnim obradama za nju pisane od njenog supruga. Ona je preminula prošle 2020. godine…

Naše vlasti su tokom poslednjih 30 godina prihvatile sve što se od njih tražilo, a navodno odbijajući na početku postavljene zahteve od međunarodne zajednice kao neprihvatljive: pretvaranje administrativne granice u bukvalno pravu državnu granicu, povlačenje državnih organa Srbije sa KiM-a, povlačenje 1000 vojnika koji su trebali da obezbeđuju manastire i crkve na KiM-u, sve suprotno onome što je Srbiji bilo dato i obezbeđeno Rezolucijom 1244 Ujedinjenih nacija. Zatim, pozivni broj telefona, Gazivode, Elektrodistribuciju i sve drugo što je traženo od srpskih vlasti da predaju. Kada se sve to predalo, naravno da je sada još teže braniti KiM kao nerazdvojni deo teritorije Srbije, njene istorijske kolevke sa najvećim dokazima kroz njene manastire koji su proglašeni svetskom baštinom i njene crkve, koji su i dalje pod zaštitom UNESKO-a, a uz skoro 250.000 proteranih Srba sa KiM pre 20 godina. Da li su naši političari lično ucenjeni zbog svojih nepočinstava u prošlosti i da zbog toga prihvataju sve što im se traži sa strane da sprovedu, a što je suprotno interesima naše države i našeg naroda ja ne znam, ali ne mogu drugačije objasniti izdaju. Po Ahtisarijevom planu trebalo je da bude osnovana Zajednica srpskih opština na severu Kosova i Metohije sa određenim pravima zbog toga što se radi o teritoriji na kojoj su Srbi u ogromnoj većini, ali su se Albanci čvrsto suprotstavljali tome uz veliku podršku zapadnih zemalja. Svesni su da su tu najveći resursi na KiM-u i da bi se sa tom zajednicom stvorilo važno uporište za opstanak Srba na KiM-u.

Za sada su odbrana teritorijalnog integriteta Srbije sa KiM-om u njoj, Rezolucija Saveta bezbednosti UN 1244 i mogući veto Rusije, naravno uz jedinstveno odbijanje našeg naroda da prihvati nezavisnost samoproglašene „Republike Kosovo“. Plašim se da bi se u vrlo skoroj budućnosti moglo desiti, ako novim Albancima na KiM ne damo manastire i crkve da ih oni unište kao što su muslimani učinili sa velikim spomenikom Budi i budizmu urađenim u stenama u Avganistanu, ako se ne varam. Moram da podvučem da ja ne sumnjam u stvarno verujuće muslimane sa KiM-a koji zaista veruju u Alaha (Boga), već u one druge – sataniste na vlasti.

Ovo je moj prilog našem srpskom narodu da progleda i vidi golu istinu. Oni koji dolaze sa strane da nam „pomognu“ da se „rešimo“ našeg Kosova i Metohije i da Srbe i Crnogorce ostave na milost i nemilost onima koji im nisu i ne mogu istorijski biti prijatelji. Oni na vlasti koji to ne žele da vide ili su domaći izdajnici ili su bar delom Albanci.

Plaši me takođe da se jednog dana ne organizuje referendum sa pitanjem da li je Srpski narod za odvajanje Kosova i Metohije od majke Srbije, a da je dovoljna prosta većina od onih izašlih na referendum, gde bi bilo dovoljno da za tu odluku glasa i samo 30% od ukupnog broja onih koji bi trebalo da se na referendumu izjasne (nešto slično onom što se kroz očiglednu podvalu desilo narodu u Makedoniji) i to bi bilo dovoljno da se prizna nezavisnost takozvane Republike Kosovo. Zato je potrebno da se naš Predsednik Aleksandar Vučić decidirano izjasni da to nikada neće organizovati. Onda će nas zaista uveriti da neće nikada doći do priznanja Kosova, jer zna da neće imati podršku naroda za takav čin. Na žalost, sve je predao Kosovarima (Šiptarima i ilegalno doseljenih preko 500.000 Albanaca u vreme Tita) što je od njega i njegovih prethodnika traženo od Evropske Unije.

Neka je Bog Srbima na KiM-u u pomoći, jer samo takva sila može da pomogne protiv organizovanih moćnih neprijatelja u svetu! Neka večno živi Srpski narod i domovina Srbija sa KiM-om u svom sastavu!