INTERVJU SA POVODOM 

25. oktobar 2018. – 100 godina od rođenja Milutina Tineta Živkovića

Legende koje su obeležile epohu – Radojka i Milutin Tine Živković
– Prvi nastup na Radiju 1932. godine – 71 godina aktivnog profesionalnog staža – Mesto u Ginisovoj knjizi rekorda – Šest generacija Živkovića
– Intervju sa profesorom klavira na Muzičkom Konzervatorijumu
u Volongongu, gospodinom  Slobodanom Živkovićem –  Ko je autor pesama “Odakle si sele?“, “Bosno moja“ ili “Neko tiho ulicom pjevuši“,
“Oči moje kletvom bih vas kleo“, “Blago majci koja kćerku ima“,
“Bjela zima proljeću inati“, “Đul Halima“ – Leta provedena na sarajevskoj Ilidži – Ljubav prema sevdalinki

Piše: Borislav Ždralić

Posmatram ljude. Ispijanje  jutarnje kafe, uvek je isto… ili možda nije. Daleko od matice uspomene u koje se ljudi utapaju kao na fresci. Šetam pogledom od jednog do drugog lica. Svako od njih priča. Kada bih imao vremena da uhvatim svaku od njih i da ih prezentiram u knjizi. Koliko bi ta knjiga brojala stranica?  Bila bi najdeblja na svetu.  A onda pitanja – Čemu se nadaju, od čega strahuju, šta očekuju, kako žive? Šta osećaju, o čemu sanjaju? Kakve uspomene nose? Šta ih vodi kroz život? Koji su im ideali? Čemu streme? Ko su im uzori i prema čemu mere uspehe ili neuspehe? Pitanja, pitanja i pitanja…A onda… shvatam da smo prestali da se vodimo idejama koje su nas čuvale tokom vekova i istorijskih epoha. Prestali smo ih čak i beležiti i kao ljudi i kao nacija. Ostala je nada skrivena od straha na dnu Pandorine kutije života. Shvatam da je u ovom trenutku vraćanje korenima potrebnije nego ikad. Tu počinje povratak legendama koje su tu pored nas. Tu je naše spasenje. Vraćanje legendama koje su nas stvorile onakvim kakvi smo sa srcem koje nam preci ostaviše u amanet.
A potom pitanje – Ko su te legende? Gde  se nalaze? Pitanja i pitanja… Tražim odgovor pogledom lutajući od jednog do drugog lica. Ispijanje popodnevne ili jutarnje kafe nije uvek isto…
Tražim početak teksta koji je uvek najteži. Legende o kojima trebam pisati zahtevaju otvaranje dostojno istorije koju su stvorili. Ovim, dužim uvodom otvaram stranicu sećanja posvećenu imenima koja su obeležila epohu.  Radojka i Milutin Tine Živković. 25. oktobra ove godine obeleženo je 100 godina od rođenja legende narodne muzike, zvuka harmonike koji i sada odzvanja dvoranama nebeskog sećanja Tineta Živkovića. Saznao sam kasno i žao mi je zbog toga. Tim povodom redakcija Srpskog Glasa provela je jedno veče sa sinom Radojke  i Tineta Živkovića, profesorom klavira na Muzičkom Konzervatorijumu u Volongongu, gospodinom  Slobodanom Živkovićem.

S.G. – Slika sećanja. 1982. godina. Poslednje okupljanje legendi jugoslovenske narodne muzike nakon čega nastupa period turbo folka. Emisija u kojoj gostuje Vaša majka Radojka Živković. Kako se osećate sada kada se sa vremenske distance vratite u tu sliku?

S.Ž. – Radilo se o emisiji kojom je obeleženo 50 godina od prvog nastupa moje majke Radojke Živković na Radio Beogradu. Bila je to prigodna emisija snimljena za Radio-televiziju Srbije. U emisiji su učestvovali Lola Novaković, Dušica i Nedeljko Bilkić, Nedžad Salković, Safet Isović, kao i glumac–imitator Ljuba Stepanović dok je voditelj bila Mira Pejić glumica i član dueta “BB“. Emisiju sam postavio na Jutjub (Youtube), tako da svi mogu da vide i čuju kako je to nekada bilo. Osećam tugu. Nema ih među nama, međutim najviše od svega tuga zbog činjenice da se takav kvalitet teško može ponoviti.

S.G. – Prvi nastup vaše majke datira iz 1932. godine. 70 godina aktivnog rada na sceni uvrstili su je u Ginisovu knjigu rekorda. Umetnik sa najdužim muzičkim stažom. Pripadate 5. generaciji porodice, dok i 6. i 7. generacija nastavljaju vašim stopama.

S.Ž. – Brat i ja smo 5. generacija, naša deca su 6. generacija dok 7. generacija porodice pripada unucima. Malo neobično, s obzirom da je majka živela 79 godina a priznato joj je 71 puna godina profesionalnog nastupanja na Radio Beogradu. Zanimljivo je da tada nije bilo snimanja već se radilo o direktnom emitovanju. Greške se nisu mogle ispravljati i nije bilo ponavljanja ili snimanja. U Ginisovoj knjizi rekorda smatrali su da samo pravi profesionalac može da nastupa tako mlad i tako su joj priznali 71 godinu staža. Priznali su joj staž od uzrasta od 8 i po godina kao da je tada bila punoletna sa 18 godina života. Od tog momenta nastupala je svake subote redovno u početku na programu Radio Beograda. Kasnije je broj  nastupa povećan i na svaku sredu i subotu naizmenično.

S.G. – Kako objašnjavate taj transfer genetskog koda sa generacije na generaciju.

S.Ž. – Gene nasleđujemo od roditelja, ali sklonost ka muzici je najjača karakteristika tog transfera. U slučaju naše porodice radi se o naslednom faktoru. pet prethodnih generacija, uz mog brata i ostale članove porodice koji su se takođe bavili i bave muzikom su dokaz prisutnosti tog muzičkog gena. Međutim najviše od svega nasleđuje se ljubav prema muzici. Mislim da je odlučujući faktor ipak ljubav prema muzici.

S.G. – Toliko generacija porodice Živković. Da li nas možete provesti kroz genealogiju vaše porodice.

S.Ž. – Mamini preci – deda i pradeda su bili cenjeni guslari i vrlo viđeni ljudi u 19. veku. Moji roditelji su nastupali pre Drugog svetskog rata na Radio Beogradu. Tokom rata nisu nastupali javno. Karijeru su nastavili u uglednim restoranima i na svadbama. Po završetku rata nastavili su sa angažmanom na Radio Beogradu ali sa jednom platom. Mama je bila gost – solista, dok je otac bio plaćeni član orkestra čuvenog Carevca. Posle odvajanja od orkestra postali su duet Radojka i Tine Živković. Tada je počela njihova uspešna i duga karijera…
Što se tiče mene, ja sam procvat doživeo po dolasku u Australiju. Dugi niz godina predavao sam na Međunarodnom muzičkom konzervatorijumu u Sidneju dok sam paralelno počeo da predajem i na Konzervatorijumu u Volongongu, gde punih 25 godina radim kao profesor klavira. Radim i sa sinom Aleksandrom, srpsko-australijskim violončelistom. U Beogradu sam takođe pre dolaska u Australiju  diplomirao etnomuzikologiju i usavršavao se na Konzervatorijumu „Čajkovski“ u Moskvi.
Kćerka Marija  takođe se bavi muzikom. Sa 19 godina bila je student generacije i 1992. godine diplomirala na violini na Fakultetu muzičke umetnosti sa maksimalnom ocenom. Dobitnik je dve Oktobarske nagrade Beograda. Sa decom se pre 11 godina vratila iz Sidneja u svoj rodni Beograd.
Nadamo se da će i naši unuci nastaviti istim putem. Mi ćemo nastojati da im u tome pomognemo, jer baviti se klasičnom muzikom nije lak posao. Klasična muzika poseduje univerzalni svetski jezik razumevanja, ali zahteva žrtvu, posvećeni rad i odricanje od mnogo čega. Međutim, ne zaboravite ljubav pobeđuje sve!

S.G. – Ekskluziva za naše čitaoce. Tokom pripreme intervjua, i sam sam bio iznenađen podacima koje ste nam preneli. Toliko pesama i kompozicija za koje smo bili ubeđeni da su izvorne narodne pesme u stvari su nastale u okrilju stvaralačkog opusa vaših roditelja. Reći ću samo naslov pesme “Odakle si sele?“

S.Ž. – Pesmu “Odakle si sele?“ osmislila je moja majka u jednom momentu ponosa na svoje kruševačko poreklo. Tekst i melodija nastali su 1939. godine.
Drugi zanimljiv podatak jeste činjenica da je pesma “Bosno moja“ ili podnaslov “Neko tiho ulicom pjevuši“ koju je izvodio Safet Isović, prvo uz pratnju mojih roditelja, a kasnije uz pratnju velikog Narodnog orkestra Radio Sarajeva, nastala kao autorska pesma u stilu sevdalinke moje majke, a i tekst pesme je napisala žena srpskog porekla. Mnogi u Bosni ovu pesmu osećaju kao himnu našeg tamošnjeg naroda.
Još jedan podatak – pesma “Oči moje kletvom bih vas kleo“ koju izvode i Haris Džinović, Radiša Urošević, Muharem Serbezovski i mnogi drugi, u stvari je pesma koju je komponovala moja majka. Sa njom je tu pesmu najpre snimio Nedžad Salković, a zatim i Safet Isović. Mnogi je pogrešno smatraju izvornom narodnom pesmom.
Takođe iznenađujući podatak. Pesmu “Blago majci koja kćerku ima“ takođe je napisala i komponovala moja majka. Tu pesmu niko nije mogao da poveže sa njom, s obzirom da je ona imala samo nas dva sina, ali ona je, pored nas sinova i svih drugih, volela i sve ćerke sveta.
Još jedan kuriozitet. Pesma “Bjela zima proljeću inati“ koju je izvodio Nedžad Salković kao i pesma “Đul Halima“, koju je pevao  Safet Isović takođe su autorske kompozicije moje majke u stilu sevadalinki.
Ono što se ne zna jeste da je moja majka sa mojim dedom Tihomirom Tomićem koji je bio čuveni harmonikaš i učitelj harmonike i mojoj majci i mom ocu, dve godine tokom letnjeg raspusta provela na Ilidži u Sarajevu kada je imala 13 godina. To je bilo tokom 1936. i 1937. godine. Ona je tu upoznala i zavolela muzički izraz naših Muslimana, sazlija i narodnih pevača pa je tako upila taj melos i razvila ljubav prema sevdalinki. Osećajući ih kao svoje, nije joj bilo teško da puno kasnije doživi i osmisli melodije, koje su na kraju krajeva danas tako popularne.

Ovde, poštovani čitaoci, moramo napraviti malu digresiju. Narod kaže: “Čovek snuje a Bog odlučuje“. Pravilo se potvrdilo i ovaj put.
1991. godina. Pored projekta “Tera 3“, koji se bavio pitanjima ekologije u sklopu programa Trećeg Kanala TV Sarajevo, počeo sam pripremu drugog projekta, koji je imao radni naslov “Baš Sarajevo“. Projektom sam želeo od zaborava otrgnuti isečke sećanja o svemu što je Sarajevo činilo Sarajevom. Pripreme su bile uveliko u toku, kada je nastupio rat. Tokom traganja za materijalom, iskopao sam, između ostalog, detalje o noćnom životu nekad.
Centar dešavanja ovog tipa bila je Ilidža, a pažnju su privlačila mesta gde se mogla čuti dobra muzika i provesti lepo veče sa prijateljima i porodicom. Za ljubitelje novog, pik zabave bila je Ferhadija, kasnije Korzo ili Miskinova. Na Ilidžu su dolazili bogatiji i viđeniji, uglavnom begovi starih bosanskih porodica.
Iako različiti, svi su se (još zanimljivije) trudili da u predvečerje Drugog svetskog rata, budu veseliji, bolji, bezbrižniji, više ljudski. Taj period aromom bio je sličan periodu “Belle Époque”,koji je sa istim vremenskim otklonom prethodio Prvom velikom ratu.
Jedan od stalnih posetilaca Ilidže tada (verovali ili ne), tačnije kafane “Topola“ koja je bila popularna i pre i posle rata, bio je Alaj Beg. Za one koji ne znaju, Alaj Beg je bio otac Ismeta Alajbegovića – Šerbe.
Još veći kuriozitet bio je običaj koji je tada vladao. Naime, gosti su uvek dukatima nagrađivali izvođače pesama koje su ih oduševljavale. Za razliku od muževa, begovice su poklanjale bošče – marame od svile izvezene zlatnim koncem ili upletenim nitima od zlatnih žica.
Ovaj detalj (koji sam i sam otkrio) potvrdio nam je profesor Slobodan Živković. Ovim regresivnim opisom Sarajeva otvaramo drugi deo intervjua…

S.Ž. – 1968. godine sa roditeljima sam prisustvovao Festivalu Narodne Muzike Ilidža, koji su (opet kuriozitet) oformili Radojka i Tine Živković. Te godine prvo mesto osvojio je Nedeljko Bilkić sa pesmom “Ne pitaj me stara majko“.
Tokom večeri susreo sam se sa Ismetom Alajbegovićem – Šerbom, koji nam je otkrio malu tajnu. On nam je ispričao kako su Radojkina pojava i sviranje na Ilidži u leto 1937. godine bili ključna inspiracija da život posveti harmonici. Priznao je da je te godine krišom od roditelja noću dolazio do ograde hotela „Topola“ gde je nastupala Radojka sa ocem. Kroz ogradu je posmatrao i slušao Radojkina izvođenja pesama i kola.
Takođe je priznao da su njegov otac Alaj Beg i drugi bosanski begovi dolazili svako veče da slušaju Radojku i na kraju nastupa su je darivali dukatima, a njihove supruge svilenim maramama.

S.G. – Profesore Živkoviću, razgovor sa vama postaje enciklopedijski. Činjenice koje sada objavljujemo dostojne su antologijskog prikaza. Festival Narodne Muzike Ilidža, oformili su Vaši roditelji!

S.Ž. – Da, to je istina, baš kao što su bili inicijatori i drugih najznačajnijih festivala. Radojka i Tine su bili jedni od osnivača Festivala Narodne Muzike Ilidža, kao i poznatog Beogradskog Sabora.

S.G. – Da li raspolažete tačnim brojem kola i pesama koje su nastale u muzičkom opusu Vaših roditelja, jer sigurno da ne postoji niko ko bi mogao da poseduje taj podatak?

S.Ž. – Znam da je taj broj ogroman. Ne bih mogao da kažem tačan broj jer nikada nisam imao vremena da se detaljno bavim tim, ali ono što mogu reći, a što je zanimljivost, jeste kako je moja majka dobijala inspiraciju za nastanak tih melodija. Na primer, postoji kolo koje je posvetila meni. To je “Slobodanovo kolo“. Kao osnovnu muzičku liniju to kolo ima melodiju uspavanke kojom me uspavljivala moja baka, majka moje majke. Radilo se o uspavanci: “Lula Luške, na Moravi kruške“. Kada slušate to kolo uočavate melodiju te uspavanke. Moja majka je uvek koristila inspiraciju iz stvarnog života. Takođe, poznato “Traktorsko kolo“, posvećeno zemljoradnicima, kao inspiraciju koristi ritam rada i vibracije traktorskog motora.
Kao ilustraciju ovog životnog stila, dozvolite mi da pomenem još jedan podatak vezan za period školovanja mojih roditelja kod mog dede, maminog oca, harmonikaša Tihomira Tomića a koji ilustruje ne samo o kakvom se stilu radilo već svedoči i o nivou rezultata rada sa mojim roditeljima. 1935. godine kada je moja majka imala 12 a moj otac 17 godina, učestvovali su u Kragujevcu na prvom takmičenju harmonikaša i pevača tadašnje Kraljevine Jugoslavije. Učestvovalo je 67 izvođača. Radilo se o seniorskom takmičenju i moja majka se čudila kako je moguće da kao maloletna učestvuje na takmičenju tog nivoa. Međutim, ona je tada osvojila prvo mesto. Moj deda Tihomir Tomić osvojio je drugo dok je treća nagrada pripala mom ocu. To je u stvari bila potpuna pobeda živog stila muzičke interpretacije.
Međutim, vratimo se pitanju. To je ogroman posao. Možda ću jednog dana kada budem u penziji imati vremena da to objedinim. Broj pesama je ogroman. Gotovo sigurno da ću to uraditi i hvala na ideji. Na primer, uspeo sam kompletirati spisak kola moje majke. Ta brojka se kreće oko 100 kola, možda i više, ali to je ogroman posao koji zahteva mnogo vremena. Još veći nivo rada zahteva činjenica da su njena kola programski orjentisana. Na primer, kolo posvećeno njenom bratu, Raletu, Radosavu, je primer jedinstvenog muzičkog izraza s obzirom da ima takozvane repeticije koje su retke u obliku kola. Pomenimo da se uz taj broj mora dodati isti ako ne i veći broj autorskih pesama. Dakle ogroman posao za koji sada nemam vremena.

S.G. – Podatak koji će iznenaditi naše čitaoce. 1956. godine, Vaša majka Radojka Živković, snimila je muzički film dokumentarnog tipa, koji je uvršten u UNESKO-v popis Kulturne svetske baštine. Da li nam možete reći nešto više o tome?

S.Ž. – Da. 1956. godine snimljen je dokumentarni film posvećen mojom majci, u Crnoj Gori. U realizaciji filma pored moje majke, učestvovao je i čuveni Carevac. Film je govorio o tome na koji način predstavnici UNESKO-a vide i tumače muzički izraz koji je predstavljala moja majka. Prema njima, ta muzika je bila odraz naše prirode, njene lepote i našeg podneblja i uvrštena u UNESKO-v popis Kulturne svetske baštine

S.G. – Neprekidno se vraćamo nasleđu Vladimira Pavlovića Carevca. S obzirom na značaj koji je  Carevac odigrao u razvoju našeg muzičkog nasleđa, koje su Vaše refleksije?

S.Ž. – Po obrazovanju pravnik, njegova prava ljubav bila je muzika. 50 godina rada kao violinist, kompozitor i osnivač Narodnog Orkestra Radio Beograda. Naravno ne može se posmatrati kroz prizmu muzičkog obrazovanja. Međutim, posedovao je osećaj. Saradnja sa mojim roditeljima bila je profesionalna, topla i prijateljska. Sećam se jednog detalja. Radilo se o zajedničkom snimku jednog kola, kojem, na žalost, ne mogu da se setim naslova, s obzirom na vremensku distancu. Na snimanju je učestvovao Veliki Narodni Orkestar Radio Beograda, predvođen Carevcem, Tamburaški Orkestar Makse Popova i Sava Jeremić zajedno sa mojim roditeljima. Taj snimak može da se nađe na Jutjubu i to treba i vredi da se čuje. Takav kvalitet i takav kalibar izvođača više se ne ponavlja.

S.G. – Vaša majka je rođena 24. avgusta 1924. godine. Sticajem okolnosti nismo imali prilike pripremiti komemorativni tekst povodom godišnjice njene smrti. Da li ste planirali obeležiti taj datum?

S.Ž. – Mi smo to na neki način već obeležili. Moja supruga Snežana je pišući knjigu, “Mala princeza harmonike“, a koja je mjuzikl, uz CD kao pratećim sadržajem na kome se nalaze sve numere koje se pominju u knjizi uz prethodnu knjigu “Muzički rodoslov – muzika u genima“, to već obeležila. Knjiga je objavljena na srpskom i engleskom jeziku. Knjiga je objavljena u ćiriličnom i latiničnom izdanju, a pesme su prevedene na engleski jezik za englesko izdanje knjige što joj daje posebnu vrednost. Prva knjiga je bila ideja za drugu knjigu, koja je pretočena u mjuzikl, “Mala princeza harmonike“ i koja obrađuje mladalački period života moje majke. Moja supruga Snežana je to sjajno osmislila. Ja sam sa muzičke strane pomogao koliko sam mogao i znao. Na primer, zanimljivo je da je mesto u knjizi našla i pesma “Odakle si sele“ na engleskom jeziku dok je prva pesma dobila naslov po naslovu knjige “Mala princeza harmonike“. I ta pesma je urađena po motivima pesme koju je napisala moja majka. Radi se o pesmi posvećenoj Moravcima. Ja sam originalni tekst autora Ivanovića prepravio sa svrhom uvoda u knjigu. U knjizi su korištene srpske narodne i dečije pesme pored originalnih pesma koje su autorsko delo moje majke. Koristili smo i “Pesmu Beogradu“ koju je originalno izvodila Lola Novaković a koju je napisala moja majka. I ta pesma je prevedena na engleski jezik što knjigu čini vrlo izazovnom, posebno za decu našeg porekla koja ne vladaju srpskim jezikom. Zbog toga je moja supruga Snežana odlučila da svim našim školama, koje deluju u okviru zajednice ili pri crkvama, pokloni po primerak knjige kako bi i na taj način naš jezik učinili pristupačnijim mlađim uzrastima.

S.G. – U završnici intervjua vratimo se sećanjima iz 1982. godine. Tokom emisije voditelj Mira Pejić postavila je neuobičajeno pitanje o tome gde je Vašim roditeljima bilo najlepše tokom bezbrojnih turneja. Odgovor je glasio u Sidneju. Da li je to tačno?

S.Ž. – Da, samo što je to rekao moj otac. Naime, moj otac je odgovorio da im je svuda bilo lepo s obzirom da ih je naš narod svuda dočekao na prelep način ali da mu je ipak najlepše bilo u Sidneju u Australiji. E sad odmah iza toga moj majka se nadovezala rekavši da se slaže sa tim ali da je njoj najlepše kada se vrati u njen Beograd.

S.G. – Vaša poruka svima koji i dalje u srcima čuvaju eho dve harmonike koje su bile i ostale nerazdvojne, Vaše majke i Vašeg oca, Radojke i Milutina Tineta Živkovića, i onima koji i dalje žive na ivicima tog eha?

S.Ž. – Jedino da im poželim da i dalje nastave da uživaju u njihovoj umetnosti stvaranja i izvođenja. To je naše, nacionalno, vredno sećanja i očuvanja.

Već je bilo prilično kasno kada smo se oprostili od naših domaćina. Uobičajene reči na rastanku. Iako i kao novinar uvek na kraju završenog posla, profesionalno osećate olakšanje, ovaj put to nije bio slučaj.
Po završetku intervjua, na putu kući, pokušavao sam da budem miran. Ipak, začuđujuće, ista dilema kao i na početku nastajanja teksta ali u drugom obliku. Kako završiti tekst. Iskreno nisam imao odgovor.
A onda, kao nekim proviđenjem, odgovor sam pronašao u knjizi “Muzički rodoslov – muzika u genima“ autora Snežane Živković, i u završnim rečima recenzije diplomiranog novinara Slobodana Grbe u kojoj stoji: “Pred vama su likovi Tome, Mateje, Tihomira, Radojke i Tineta, Slobodana i Zorana, Marije i Aleksandra, Ane i Milana… Gotovo je sigurno da ih je bilo i starijih, još verovatnije da će ih biti u budućnosti.
Neprekinuti niz generacija kojima je muzika bila način izražavanja čak i kad od nje nisu mogli živeti, ili lepota i način iskazivanja ljudskosti čak i kad im je predstavljala egzistenciju.
Rodoslov vredan pažnje, a delo divljenja. Dokazujući, pored ostalog, da ni pojava veličine kakva je bila Radojka, nije dovoljna ako uz nju nema Tineta, a sve što su zajedno stvorili, nezaokružena celina bez Snežane.
Božiji blagoslov. Neka traje. Ne samo zbog onih koji ih vole, jer oni koji mogu da daju ne traže ništa za uzvrat. Čak ni ljubav.“
Ni lepših ni sadržajnijih reči, kao stvorenih za završnu stranicu sećanja posvećenog imenima koja su obeležila epohu Radojke i Milutina Tineta Živkovića, čiji zvuci harmonike i sada odzvanjaju dvoranama nebeskog sećanja.