Intervju:  Miljan Prljeta

Glumac Miljan Prljeta, uskoro će se predstaviti u Australiji, zajedno sa kolegama Milanom Gutovićem i Nebojšom Dugalićem, sa kojima igra u predstavi ART, u produkciji agencije Tri za groš. Za Srpski glas, Miljan govori o predstavi, kulturi i stanju nacije.

– Uskoro gostujete u Australiji sa predstavom ART. Koliko je smatrate bitnim da naša dijaspora bude uključena i povezana sa bitnim događajima i dešavanjima u Srbiji?
Svakako da bi trebalo da bude tako. I svi pođednako govorimo o toj potrebi. Kako mi u Srbiji tako i naši ljudi širom rasejanja i svi imamo dobre namere i još bolje planove šta i kako bi trebalo i šta je neophodno uvezati i uključiti. Imamo samo jedan mali problem u celoj ovoj potrebi, a to je što dalje od zajedničke potrebe gotovo nikad i ne odemo. Čim se bilo koje pitanje pokrene o bilo čemu bitnom ovde ili tu, ili bilo gde – gde nas ima i probamo da se sjedinimo oko nečega, ne obrne kazaljka na satu ni pun krug, a mi se već posvađamo i razjedinimo. To nam je valjda jedina stabilna i postojana osobina – nesloga.

– Predstava govori o trojici prijatelja čije prijateljstvo dolazi u iskušenje kada jedan od njih na platnu prepozna umetničko delo. Koliko je to onda zaista stvarno prijateljstvo?
Upravo i jeste prijateljstvo. Jer mi nismo satkani da budemo prijatelji sami sebi, nego da ih steknemo i održimo. Da ih menjamo onoliko koliko smo i mi sami spremni da se promenimo zbog njih. Da se ne smatramo superiornim u prijateljstvu, nego jednakim. Ali ne ugrožavanjem sopstvene slobode i ne gušeći slobodu svojim prijateljima.
U ovoj našoj komediji upravo se poremete ti suštinski odnosi prijateljstva i na najduhovitiji način za publiku se ispljunu teške uvrede. Ali to je život i to su odnosi u prijateljstvu. Neki put dok ne dođe do pucanja neće doći ni do učvršćivanja.

– Da li je u savremeni svet, kada se brzo živi, mnogo radi, a malo poštuje, zapravo neprijatelj prijateljstva?
Svakako je zamka. I mnogi su već godinama u njoj. Mnogi neće nikad ni izaći iz te zamke. Savremeni svet kakav mi priželjkujemo i dobijamo ovde u Srbiji i u celom regionu, nas je pokosio već kao polusmrtonosan virus, a ono što još iščekujemo i priželjkujemo će biti još smrtonosnije. Danas, istina, lakše je sedeti u stanu ili kući i uživati u sopstvenom virtuelnom svetu uz pametni telefon, nego se suočiti sa realnošću. Isto to možete i na ulici i u parku… Negde sam video da u Japanu već postoje i brze pešačke staze gde savremeni ljudi u isto vreme negde žure i čatuju ili surfuju preko mobilnog telefona ne gledajući ispred sebe nego u telefon. Za nas je to još naučna fantastika jer ni puteve nemamo kakve bi trebalo pa bismo pali na prvoj rupi na putu, ali svakako da težimo tome. Individualizam je nova tvorevina i uspešno se širi. Ako je individualizam jedino što donosi savremeni svet onda nam se ne piše dobro i istina je da može da postane neprijatelj prijateljstva. Ja verujem da savremeni svet donosi i neke lepe stvari.

– U predstavi igrate pored Laneta Gutovića i Nebojše Dugalića. Kao mladom glumcu, koliko je balast, a koliko zadovoljstvo igrati pored velikih glumaca?
Hvala vam za godine. Ovde su upravo ne slučajno, zastupljene tri generacije glumaca. Sa Lanetom sam sarađivao i pre predstave Art. Sa Nebojšom je ovo prva zajednička saradnja. To su pre svega dobri glumci i veliki majstori svog posla. Svakako da mi je bilo zadovoljstvo sarađivati s njima dvojicom.

– Kao čovek koji se bavi kulturom, kako uopšte u Srbiji, podići nivo svesti i potrebe za kulturom, s obzirom da se mediji bave prizemnim temama poput rijalitija i afera?
Nikako. Ne zato što ne želimo. Ja da ne želim, ne bih se bavio ovim poslom. Nije problem u meni koji želim i hoću da nešto promenim. Nije problem ni u ovakvim kakav sam ja. Problem je u sistemu koji traje ovde već trideset godina. E takav sistem je našao formulu u kojoj najveći kulturološki i sociološki otpadi imaju mesto koje mi, nećemo nikada imati.
U državi u kojoj su starlete, kriminalci i mentalne nakaze zastupljeni na nacionalnim televizijama po ceo dan i noć, nemojte očekivati da deca budu Tesle ili Andrići.

– Kako biste opisali kulturnu scenu u Srbiji?
U prethodnom pitanju sam na neki način već odgovorio. Mnogo toga mora da se promeni u Srbiji, pa i shvatanja elite šta je kultura.
Ima je u tragovima. Suština je da je kulturna scena bačena u blato. I opet mogu da govorim samo o potrebi i radu entuzijasta. Veliki projekti gotovo da ne postoje. Ili postoje, samo retko da ih rade ljudi iz kulture.

– Potičete iz Mostara. To je grad u kome su rasli i stvarali velikani srpske kulture Dučić, Šantić, ]orović… Koliko je detinjstvo uticalo na tvoj životni poziv?
Ne znam da li je detinjstvo koje sam proveo u tadašnjem Mostaru bilo presudno da se bavim ovim poslom, ali svakako da je ostavilo neizbrisiv trag. Mostar je bio grad kulture i grad kulturnih ljudi. Volim da odem svake godine i posetim neka lepa mesta i mnoge dobre ljude u Mostaru.

– Dobili ste Sterijinu nagradu. Koliko nagrada može da pomogne u karijeri?
Ne može. Ali bolje da je imam nego da je nemam.

– Kakav je položaj umetnika danas, u Srbiji? Koliko je uopšte umetnost skrajnuta?
Umetnik danas koristi sve svoje umetničke sposobnosti da preživi, jer većina umetnika sastavlja kraj s krajem, kako se to narodski kaže. Umetnost je danas u Srbiji pošast jer iziskuje novac iz buxeta, a često ume da kritikuje vlast. Pa ko voli u Srbiji da daje novac, a još više da trpi kritike na svoj račun.

– Da li veruješ da dolazi bolje vreme za umetnike kod nas?
Kad ne bih verovao ne bih se više bavio ovim poslom. Verujem da ću, kao mlad čovek dočekati da, kao star čovek kažem sebi, pa nešto se promenilo na bolje.