Piše: Saša Janković
Malo je poznato da je današnja australijska kompanija „Rio Tinto Group“ osnovana pre skoro 150 godina u Španiji, i da je dobila ime po istoimenom rudniku bakra u tamošnjoj pokrajini Andaluziji. Sve do 1962. godine kada se udružila sa australijskom kompanijom „Zinc Corporation Limited“ (osnovana 1905), čime je „de facto“ dobila ekskluzivno pravo na eksploataciju nepresušnih prirodnih resursa na ovim prostorima. Prema najnovijim izveštajima internet portala „Mining.com“ čak dve australijske rudarske kompanije sa sedištem u Melburnu, „BHP Group“ i „Rio Tinto“ su ubedljivo prve na listi najmoćnijih i najprofitabilnijih na svetu u toj oblasti. Ove dve kompanije su takođe, jedne od retkih čija je delatnost raznovrsna što znači da eksploatišu iz zemlje sve što donosi profit, ne birajući često ni sredstva ni načine da do dragocenih ruda dođu.
Mnogo puta su Rio Tinto i BHP zbog toga dolazili u sukob sa zakonima zemalja domaćina gde su eksploatisale rude, kao i sa brojnim ekološkim organizacijama. Mesecima se već vodi javna polemika u Srbiji, gde Rio Tinto namerava da prerađuje ogromne rezerve litijuma u oblasti Jadra. Srbija kao i većina zemalja nema baš puno šansi da pobedi u tom „nesporazumu“ tumačenja postojećih zakona jer je Rio Tinto mnogo moćniji od same države. Tako je nominalni bruto društveni proizvod (GDP) Srbije u prošloj godini iznosio 52 milijarde američkih dolara dok je vrednost kompanije Rio Tinto na tržištu čak tri puta veći! Nije Rio Tinto mnogo humaniji i pravedniji čak i u Australiji gde se nalazi sedište kompanije. I ovde je spisak njihovih incidenata dug ali je prošle godine jedan od njih posebno zavredio pažnju svetske javnosti. Tada je ova moćna kompanija tokom izvođenja radova u regionu Pilbara, u Zapadnoj Australiji, uništila jedinstveni istorijski i kulturni spomenik. Više od 46.000 godina spomenik je bio netaknut i ukazivao na postojanje ljudske vrste na ovim prostorima još iz Ledenog doba. Sve dok se Rio Tinto nije pojavio i na tom deliću bogatog rudama regiona Pilbare i potpuno ga uništio zarad novca i profita.
Logično je zapitati se, ako ovoj kompaniji ništa nije sveto čak i u zemlji gde je njeno sedište kako će tek poštovati tuđe svetinje u malim i ekonomski bespomoćnim državama. Iako je ovaj slučaj uništavanja svetog aboridžinskog mesta u Pilbari u medijima klasifikovan kao „incident“ lično bih ga pre nazvao kulturno-nacionalnom katastrofom i sramotom. Uništeni spomenik bio je verovatno jedan od najvrednijih svedočanstva o postojanju ljudske vrste ne samo u Australiji već i u čitavom svetu. Kada su lokalni Aboridžini reagovali i alarmirali javnost stvar je završila na sudu. Prošle nedelje suđenje je dobilo epilog pristankom Rio Tinta da plati odštetu lokalnim aboridžinskim grupama Puti Kunti Kurama i Pinikura. Kompanija se takođe obavezala da će pokušati da restaurira taj prirodni spomenik, što je naravno nemoguće jer je njegov originalni deo već potpuno uništen. Finansijski delovi ove nagodbe još nisu poznati jer po rečima Keli Parker, izvršne direktorke kompanije u Australiji, to zavisi od daljih pregovora sa lokalnim Aboridžinima. Logično je očekivati da će i taj deo ove tužne priče biti jako ponižavajući za same Aboridžine i njihovo kulturno nasleđe jer za velike korporacije sve ima svoju cenu samo u dolarima. Kompanija će kao i nebrojeno puta do sada pokušati da sve stavi na papir i da lokalne vođe tih grupa zadovolji novcem ili nekim drugim povlasticama. Tako će u stilu američkog milionera po starom dobrom receptu „napisati ček i isplatiti grehe“. I sve do sledećeg „incidenta“ čija eventualna odšteta opet i uglavnom zavisi od same medijske pažnje i naravno zemlje u kojoj je načinjen.
Australijanci treba da budu ponosni na svaki uspeh njihovih kompanija u svetu. Bez lažne skromnosti, u ovom slučaju uspesi Rio Tinta i BHP-a su zaista planetarnog karaktera, jer su jedne od retkih kompanija koje znaju i umeju u toj oblasti. Ipak, lično bih bio mnogo srećniji kada bi pomenute ali i druge kompanije poštovale sve lokalne zakone i sva istorijsko-kulturna nasleđa. Najnoviji slučaj trajnog uništenja aboridžinskog nasleđa u Pilbari samo je jedan od brojnih primera. I nema tog čeka koji bi taj spomenik i to nasleđe sada mogao da vrati. Postoje stvari koje nemaju cenu, jer nikakva sudska poravnanja ne mogu da nadoknade nešto što predstavlja gubitak za čitavo čovečanstvo. Možda moćne kompanije to još uvek nisu shvatile ali napredni deo svakog društva na takve pojave mora uvek i odmah da reaguje.
