Piše: Saša Janković
Prošlo je više od godinu dana od kako je Australija izolovala samu sebe od ostatka sveta sa osnovnim ciljem da zaštiti svoje stanovništvo od širenja korona virusa. Za sve ovo vreme nisam naišao ni na jedno istraživanje javnog mnjenja o tome da li većina građana želi uopšte tu izolaciju i na koji način. Australija nije jedina zemlja koja je po izbijanju pandemije uvela obavezan hotelski karantin ali je apsolutno jedina koja od samog početka i u svakom trenutku ima više od 30.000 svojih građana u inostranstvu na čekanju za povratak. Iako zvaničnici tvrde da se do sada u zemlju vratilo oko 500.000 građana kako je onda moguće da se broj onih koji žele da se vrate ne smanjuje već konstantno povećava. Lično poznajem dva australijska državljana srpskog porekla koji već godinu dana bezuspešno pokušavaju da se vrate u zemlju ali su im uredno rezervisane i plaćene avionske karte već nekoliko puta bile otkazane. I ako se uzme u obzir trenutna zdravstveno-bezbednosna situacija u svetu možda bi i ova samo-izolacija mogla da se opravda ali naravno samo pod jednim uslovom. Da pre svega pravila i zakon budu isti i da važe za sve njene građane i državljane! Naravno podrazumeva se i da prednost za ulazak u zemlju uvek imaju njeni državljani nad strancima ma kakvog god statusa oni bili. Nažalost, nije tako. Svedoci smo dvostrukih aršina koji se svakodnevno primenjuju u zavisnosti od toga ko želi da uđe u Australiju. Jer ako je to na primer neki holivudski glumac ili britanski biznismen onda se specijalna dozvola za ulazak u zemlju od strane federalnog Odeljenja za imigraciju izdaje ekspresno a državne vlade po pravilu samo aminuju i pozdravljaju te odluke. I isto vreme njihovi sugrađani već mesecima pokušavaju da se čak i samo prijave za mogući povratak. Nekoliko avio-kompanija koje još uvek lete ka Australiji imaju razna ograničenja zbog uvedenog nedeljnog limita putnika u svakom od gradova tako da u avionu mogu imati jedva tridesetak mušterija. Zato kompanije pod izgovorom svojih visokih troškova uvek prvo prodaju biznis karte koje su obično pet puta skuplje od ekonomskih dok su takozvane premijum biznis skuplje i do deset puta takođe na raspolaganju. Sve ovo naravno nije problem slavnim ličnostima i biznismenima jer oni to sebi uvek mogu da priušte.
„Bonanca selebritija“ i njihovog privremenog doseljavanja u Australiju počela je prvo sa poznatim holivudskim glumcem Zakom Efronom koji je prvi video šansu za normalan život u izolovanoj Australiji ili „covid free“ idili kako je već popularno zovu. Zatim su došli i Mark Volberg, Met Dejmon i na desetine drugih. Možda malo ljudi zna da se jedan manji deo Holivuda već privremeno preselio u Sidnej, Bajron Bej i Gold Koust pod izgovorom snimanja filmova. Viđali smo tako ovih dana Idris Elbu na pozornici, Natali Portman kako kupuje u mini-marketu na Bondaj plaži ili pomenutog Dejmona i Zafrona na brojnim žurkama u Sidneju. Stvari su otišle toliko daleko da je Zafron nedavno doveo čak i svog brata Dilana čiji je razlog dolaska naveden kao promocija njihove nove Netfliks serije. Nedavno je konačno „Down Under“ sletela i čuvena Džulija Roberts koja je svoj let za Australiju na društvenim mrežama opisala kao „kartu za raj“ (Ticket to Paradise). „Život je ovde dobar, zemlja je uglavnom iskorenila virus i ljudi se slobodno kreću bez maski uživajući na plažama, u barovima i noćnim klubovima“- pisali su neki od holivudskih glumaca svoje utiske iz Australije za vreme aktuelne pandemije. I naravno sve je to lepo i pohvalno za nas ali u isto vreme je i poražavajuće slušati priče o našim nedužnim građanima širom sveta koji iako to žarko žele ne mogu da se vrate u svoju rođenu zemlju. Margaret i Dejvid Sparks su australijski penzioneri koje je pandemija zatekla na odmoru u Velikoj Britaniji i koji su devet meseci uporno pokušavali da se vrate svojom povratnom kartom u domovinu. Nakon tri otkazana leta uspeli su tek početkom ove godine da se vrate i to avionom Kvantasa za repatrijaciju koji je organizovala federalna vlada. Taj spasonosni let su morali da dodatno plate uprkos svojim važećim povratnim kartama. Nakon sletanja morali su u obavezan karantin u Severnu Teritoriju što ih je dodatno koštalo još 5.000 dolara. Ali kada su u pitanju biznismeni i „selebriti“ pravila su sasvim drugačija jer kako je jednom javno rekla Dženet Jang glavna zdravstvena činovnica u Kvinslendu- „Oni su nam potrebni jer oni donose sveži novac u ovu zemlju”. Verovali ili ne, Jang je to izjavila nakon pitanja kako je moguće da se glumcu Tomu Henksu ekspresno dozvoli ulazak u Kvinslend ali se u isto vreme ne dozvoljava njenim građanima koji tamo imaju porodice i roditelje na samrti. Potpuno beskrupulozna i sramna izjava koja sve objašnjava i da se ovde ljudi nažalost dele na one koji imaju previše novca i mogu sve i na one sve ostale koji nisu „selebriti“ i biznismeni. Toliko o zakonu jednakom za sve i našem osnovnom ustavnom pravu koje strogo zabranjuje diskriminaciju po bilo kom osnovu.
