Piše: Saša Janković
Novi premijer Novog Južnog Velsa, Dominik Perote bio je prvi australijski zvaničnik, koji je javno izjavio da želi slobodu za sve ljude nezavisno od njihovog vakcinalnog statusa. Perote je to hrabro poručio još 24. septembra, kada je još bio državni blagajnik, u jednom kratkom intervjuu sidnejskom radiju 2GB. Naravno, ovo jeste jedna potpuno normalna izjava, jednog normalnog čoveka, ali je došla u vreme jedne sveopšte histerije, i satanizovanja onih koji se iz ličnih ili nekih drugih razloga protive kovid vakcinaciji. Nedelju dana kasnije, još dok je Gledis Beredžiklijan bila premijerka, taj stav je dobio i zvaničnu potvrdu, u vidu vladinog plana za izlazak iz karantina. Nažalost, Sidnej danas, nakon strogog i kontraverznog lokdauna, koji je trajao 106 dana, više nije isti grad. Bez ikakve sumnje, danas je to podeljeni grad koji je neke distopijske elemente moderne države doveo do savršenstva. Jedna od mera, koja će navodno zaštititi sve vakcinisane od kovida, je zadržavanje onih nevakcinisanih u lokdaunu i bez prava na normalan život sve do 1. decembra.
Takozvane kovid propusnice nisu novina, i uvele su ih mnoge evropske države, još u aprilu i maju ove godine. Danska je bila prva zemlja u svetu, koja je uvela te propusnice još sredinom aprila, kada je u proseku imala oko 700 novih slučajeva korona virusa dnevno, i samo 8 odsto kompletno vakcinisanog stanovništva. Propusnice su uglavnom važile, samo za ulazak na koncerte i javna mesta, gde fizička distanca od dva metra nije bila moguća. Šest meseci kasnije, Danci su ukinuli sve korona restrikcije i danas se slobodno može reći da su oni kao i ostali skandinavski narodi najdalje otišli u povratku životu pre pandemije. Ipak, čak i površna analiza situacije u Danskoj u aprilu, i Sidneju danas u oktobru, drastično je različita. Sidnej sa širom okolinom i Danska imaju sličan broj stanovnika, malo manje od šest miliona, zato je eventualno poređenje i moguće. Ključna razlika je u tome, što Danci građane nisu delili na vakcinisane i nevakcinisane, već na one koji su mogli da dokažu da nemaju virus i one koje to nisu mogli. Zato su danske kovid propusnice, već u startu imale tri elementa: osobe koje su vakcinisane svim vakcinama priznatim od Evropske agencije za lekove, osobe koje su imale negativan kovid test u poslednja 72 sata, i one koji su preležali kovid u poslednja tri meseca. Danci su imali pravo da se više puta nedeljno besplatno testiraju, što im je automatski osvežavalo njihovu medicinsku aplikaciju, i sa čime su mogli da slobodno posećuju razne događaje, muzeje, institucije… Tako je kovid vakcinacija veoma uspešno ubrzana u narednih par meseci bez velikog otpora stanovništva, i osećaja da je bilo šta obavezno ili prisilno. Danas, Danska ima oko 75 odsto kompletno vakcinisanog stanovništva i uglavnom ukinute sve korona mere. Jasno se vidi da je broj vakcinisanih u Danskoj, čak i danas znatno manji, nego što će na primer biti u Novom Južnom Velsu, već za desetak dana. Naravno, to danskim vlastima nije bila nikakva prepreka da još prošlog meseca ukinu sve restrikcije, i omoguće normalan život svojim građanima. Suština politike danske vlade i premijerke Mete Frederiksen nije bila da Dance podeli, već da ih ujedini na putu ka njihovom povratku u normalni život. To se i dogodilo, i Danska jeste primer zemlje koja je uspešno izašla iz zdravstvene krize, i koja korona virus danas tretira kao i svaki drugi sezonski grip.
Vlasti Novog Južnog Velsa izabrale su jednu potpuno drugačiju, i po mom mišljenju, veoma pogrešnu strategiju za izlazak iz krize. Osim što su vlasti uspele da narod vrlo uspešno podele na vakcinisane protiv kovida i one koji to nisu, oni su otišli i korak dalje, žigosanjem svih onih koji nisu želeli kovid vakcinu. To će svakako ostaviti trajne posledice na budućnost ove države jer su vlasti uspele da narod obesprave, ucene i disciplinuju masu u željenom pravcu. Dobili smo barem polovinu građana Novog Južnog Velsa koji prvobitno nisu to želeli ili su oklevali, ali su ipak morali da se zbog posla i opstanka porodice vakcinišu protiv kovida. Vlast će možda reći, da „sredstva opravdavaju cilj“, a taj cilj je iskorenjivanje virusa i povratak normalnom životu. Nažalost, to se ne može dokazati na primerima država, koje su kroz to već prošle. Najbolji primer za to je Singapur, koji ima sličan broj stanovnika kao Sidnej. Naime, Singapur je imao sličnu pandemijsku politiku kao i Australija, i oni su zatvorili svoje granice za strance još u martu prošle godine, i od tada nisu uglavnom imali virus, niti duže karantine. U maju i junu ove godine, vakcine su im postale dostupne, i tada je njihov premijer obećao da će nakon što se većina vakciniše virus biti tretiran kao sezonski grip, a restrikcije i karantini postati prošlost. Dugodošnji premijer Singapura, Li Hsien Lung (izabran još 2004. godine), hvalio je na sva usta fajzerovu vakcinu u maju, obećavajući svojim podanicima da će kada se vakcinišu svi biti kompletno zaštićeni od virusa i otvoreni prema ostatku sveta. Singapur je odmah poslušao svog vođu. Više od 80 odsto tamošnjih građana je kompletno vakcinisano uglavnom fajzerovom vakcinom, ali umesto da se vrate normalnom životu dočekao ih je „hladni tuš“ i otrežnjenje. Tako su novi slučajevi zaraženih naglo počeli da rastu, već početkom septembra, a zatim je Singapur krajem tog meseca, ušao u još jedan strogi karantin. Sa oko 3.000 zaraženih dnevno i desetak mrtvih, njihove bolnice se ubrzano pune, uglavnom kompletno vakcinisanim osobama. Ne bih naravno, da bilo šta prizivam, ali samo pokušavam da, koristeći raspoložive zvanične zdravstvene informacije, analiziram celu situaciju iz svih uglova. Sidnej, kao i bilo koji veći australijski grad, može zadesiti sudbina Singapura, i od toga ne treba bežati. Jedan od glavnih razloga, zašto je Singapur doživeo neuspeh, uprkos činjenici da je to jedna od država sa najvećim procentom vakcinisanih, je taj što od prvog dana znamo da i vakcinisani prenose virus. Ovih dana vidimo da se Sidnej, ponaša euforično, isto kao i Singapur pre dva meseca kada je imao 70 odsto vakcinisanih. Samo mesec dana kasnije ušli su u još jedan lokdaun sa rekordnim brojem zaraženih i velikim brojem hospitalizovanih. Po ko zna koji put, još jednom se pokazalo da australijske vlasti tvrdoglavo i često bez osećaja za stvarnost, robuju raznim teorijskim modelima i ne-empirijskim savetima svojih stručnjaka za epidemiju. Život sa virusom jedina je alternativa stalnoj pandemiji, ali bez lažnih obećanja i šokantnih zaokreta. Zato sam pristalica da uvek učimo na greškama drugih, a ne na svojim, kako to činimo još od samog početka pandemije.
