Dvadeset dana je išao do Pariza. Bio je to za njega i njegovo društvo pakleni put. Najviše se bavio privatnim poslovima jer je tako najlakše mogao da ostvari ono što je želeo. I nije se pokajao.

Dragana Tanovića smo upoznali u Srpskom sportskom centru u Bonirigu. Njegovo bogato životno iskustvo ne bi moglo da stane ni u knjigu sa par stotina strana. Stoga ovde donosimo, kroz intervju, njegovu kratku biografiju i ono čime se danas bavi. Malo je onih koji imaju tako bogato životno iskustvo kao Dragan. Prešao je skoro ceo svet da bi se na kraju skrasio na svom velikom imanju u zapadnom delu Sidneja gde smo i upriličili naš razgovor.  Susrećemo se sa stadom ovaca, koza i kokošaka. Našu pažnju je privukao veliki pčelinjak i roj pčela na obližnjoj voćki. Oglasiše se i Draganovi ljubimci, psi rase sibirski haski. Njihov lavež nas nije ostavljao na miru. Želeli su da im priđemo. Tako je i bilo. Izgledalo nam je da su to najlepši psi na svetu. Kad su se psi oglasili Dragan je znao da je neko došao. Rakija medovača je već bila na stolu. I počesmo razgovor. Svi oni koji su napustili bivšu Jugoslaviju učinili su to svako na svoj način. Draganov put je bio težak, ali pun različitih i zanimljivih sadržaja.

Dragane kada ste i kako napustili bivšu Jugoslaviju i kud vas je vodio životni put?

–  Bilo je to 1961. Sa četiri drugara Evropu sam prošao peške. Za dvadeset dana smo došli do Pariza. Hleba nismo videli očima, a spavali smo po pećinama, šupama, napuštenim kolima, parkovima i pod mostovima. Bio je to pakleni put. Nakon kraćeg vremena sam se uputio na „Alliance Frances“ fakultet za francuski jezik. Nakon toga proveo sam tri godine u francuskoj legiji. Bio sam u Africi, Americi, Kanadi, Brazilu, Urugvaju i ponovo u Evropi. Na kraju sam odlučio da odem u Australiju.

Kako ste počeli život u Australiji?

• U Australiji sam se priključio australijskoj vojsci. Proveo sam 3 godine u Vijetnamu, a potom sam radio za policiju.

Tri decenije ste imali privatnu radnju?

• Trideset godina sam vodio privatnu mehaničarsku radnju. Ponekada sam radio i više poslova. Nije bilo lako. Dosta se radilo. Tako je i moralo biti da bi se uspelo u životu.

Bili ste poznati harmonikaš, imali svoj orkestar i proputovali celu Australiju. Recite nam nešto o tome.

Sa orkestrom sam putovao po celoj Australiji. Sarađivao sam sa najpoznatijim muzičarima iz Beograda. Mnogi su bili naši gosti. Bilo je to lepo vreme muzike i druženja.

Šta vas je navelo da živite na farmi?

• To je bio moj životni san, da kada odem u penziju živim na farmi negde u blizini mora. Volim da me petlovi u zoru bude. Volim prirodu i cvrkut ptica. Osim toga je ne mogu da nešto ne radim. Sve sam to ostvario. Čovek uvek treba dobro da razmisli i isplanira šta želi da radi.

Dragan je ostvario svoj san. Danas u 81. godini živi na prelepom imanju na kojem uzgaja životinje i razne vrste voća. Najviše radi oko pčela. Našli smo se i tu u toku otvaranja košnica i vađenja meda. On poslove radi sa lakoćom uglavnom sam. Mnogi pedesetogodišnjaci bi mu pozavideli na mladalačkom izgledu, zdravlju, snazi, spretnosti i radu. Jako je disciplinovan, a rekli bismo i pomalo strog. Voli red po vojnički. Njegov rad u pčelinjaku želimo da prikažemo našim čitaocima i onima koji se bave pčelarstvom.

Od koga ste naučili da radite oko pčela?

Od dede sam puno naučio. Pokojni ujak mi je poklonio par rojeva i ja sam ih umnožio. Zavoleo sam rad sa pčelama. To su specifična bića. One traže pažnju. Svaki dan provodim po dva sata sa njima. Pčelinjak mora da je podignut od zemlje pedeset centimetara i da je natkriven. Sve to utiče na dobar kvalitet meda.

Još nam recite koji su meseci u Australiji najpogodniji za vrcanje meda i koje vreme u toku dana.

Zavisno o kom delu Australije se radi. Naravno da se u toku zime gde je hladno ili sneg ne vrca. U drugim delovima gde je toplije može se vrcati za topla vremena i kad grije sunce u toku dana.

B. Kajkut