Kako 30 godina brzo prođe. Prolete za čas! A, opet, kao da je sve juče bilo. Negde uoči raspada nekada zajedničke države, nakon krvavih obračuna i nepotrebnih ubijanja, rodio se prvi srpski list u Australiji na srpskom pismu ćirilici. Bilo je to 19. marta 1991. kada se prvi broj našao u rukama čitalaca. O tome je, svakako, najpozvaniji da govori njegov prvi urednik Rade Berak koga smo, povodom jubileja, zamolili za intervju.

Kako je došlo do pokretanja prvog srpskog lista u Australiji? To je svakako bio hrabar i neizvestan potez?

Pre svega iskrene čestitke povodom ovog velikog jubileja – 30 godina postojanja! Ideja o pokretanju Srpskog glasa rodila se 1988. godine, na jednom prijemu u predstavništvu JAT-a, na koji sam otišao u društvu pokojnog urednika Novosti, Žike Nikolića. Na tom koktelu, oduševljen člankom koji sam napisao za Novosti povodom Evropskog prvenstva u fudbalu u Nemačkoj, tadašnji trener Džasta, Mirsad Fazlagić, me javno pohvalio i usput upoznao sa predsednikom kluba Đorđem Marinkovićem. Ali prošle su još dve godine do konačne odluke o osnivanju Srpskog glasa. To se desilo u oktobru 1990.

Đorđe i ja smo krenuli u neizvesnu misiju konsultovanja sa raznim ljudima jer nismo želeli tek tako grlom u jagode. Nailazili smo na mnogo podrške ali i otvorenih kritika. Najsnažniju podršku dobili smo od tadašnjeg episkopa australijsko-novozelandskog g. Longina, te protojereja blaženopočivšeg o. Dragomira Šipovca, dok se većina sveštenika držala rezervisano. Otvorenu podršku dao nam je i direktor JAT-a Jovan Plavša, kao i njegov imenjak Jovan Pješivac, inače otac poznatog doktora Petra. Vicekonzul SFRJ u Melburnu Zoran Popović bio je oduševljen ali nam je podršku davao krišom plašeći se reakcije kolega iz Konzulata koji je bio pro-hrvatski. Pokojni Žika Nikolić je takođe odobravao ideju ali nas je “ubeđivao” da list bude na latinici i da ne bude “srpski” već samo “Glas”?! Pravdao je to misleći kako ćemo na taj način imati veći broj čitalaca kao i onih drugih nacija. Mi se tu sa njim nismo složili jer smo od samog početka priprema bili jasni da Srpski Glas ide na ćirilici te da će biti demokratski i da neće svoj imidž zasnivati na pljuvanju drugih već afirmisanju srpskih vrednosti, tradicije, kulture, sporta itd.

Sa kakvim problemima ste se sretali? Je li bilo konkretne pomoći?

Već sam spomenuo deo problema. Kod mnogih Srba ideja jugoslovenstva je bila jako zastupljena i bilo je teško ponuditi im nešto što je srpsko. Zato smo i dolazili u situaciju da nas mnogi unapred proglašavaju “četnicima”, dok smo sa druge strane imali užasno težak zadatak kako pridobiti staru imigraciju koja je prema svima koji su u Australiju dolazili pod kategorijom “ekonomski imigranti”, bila nepoverljiva i “krstila” ih nazivima “komunjare”, “Jugosloveni” i šta ja znam šta sve ne.

Problem je bio i tehničke prirode. Nije bilo kompjutera, dugo se čekalo da stignu iz SAD. Đorđe je čvrsto odlučio da prvi broj izađe 19. marta 1991. jer je postigao dogovor sa Vasom Pitrom koji je dovodio Miru Škorić, tada na vrhu slave u Srbiji, da ona peva na promociji.

U isto vreme smo jurili okolo u potrazi za štamparijom. Redakcija je već bila oformljena i pored Đorđa kao izdavača i mene kao glavnog i odgovornog urednika, bili su tu i tehnički urednik Veselin Braco Trifković, njegova pomoćnica Nada Minić, daktilografkinja Ljiljana Miočinović. Od drugog broja će nam se pridružiti i sportski urednik Milan Ninović koji će igrom sudbine najviše vremena provesti u Glasu, preko 18 godina. Posle dva meseca nam je stigla Živana Jovanović, Đorđeva partnerka, a nekoliko meseci kasnije redakciju će popuniti Biljana Nikolić, profesorica engleskog jezika, a godinu dana kasnije i Dejan Veljović. Sekretarica nam je bila Milena Vukčević.

Veliku pomoć na startu smo imali od Ace Nikolića, nekadašnjeg urednika Novosti, koji nam je pokazao mnoge tehničke trikove. Budući da nismo imali kompjutere, ručno napisane tekstove smo po nekoliko puta u toku dana odnosili kod Makedonca Aleksandra (ne sećam se prezimena) koji je iste slagao u kolone, te smo ih posle lepili, a Braco i Nada pripremali za štampu. Već od trećeg broja nam je stigao prvi “Mekintoš” kompjuter pa je Ljilja imala pune ruke posla. Srećom bila je profesionalna daktilografkinja pa je to sa lakoćom obavljala. Moram ovde spomenuti i pesnika Acu Tadića i Ljubomira Grujića koji su nam jako puno pomogli oko distribucije po Melburnu.

Ko je sve prošao kroz redakciju Srpskog glasa?

Za vreme mog boravka, osim već nabrojanih u redakciji su radili, redosled je nebitan: Zlatko Blajer, Nada Babić, Jovana Dželetović, Majkl Babić, Tanja Čikić, Jovica Mladenović, Vlado Rajak, Slavko Drljić, Saša Janković… Urednici su bili: Rade Berak, Dejan Veljović, Slobodan Grba, Čedo Šoškić i sadašnji Željko Prodanović.

List je imao i dopisništvo u Sidneju na čelu sa Jugoslavom Ćosićem koji je danas direktor N1 TV za Srbiju, te dopisnike Jocu Gajeskova, Branku Dutinu, Nikolu Jovića, Slavomira Šantića, Sanju Mirić, pokojnu Danju Stojičić…

U kojim ste sve aktivnostima učestvovali?

Glas je od samog početka učestvovao u celokupnom društvenom i kulturnom životu srpske zajednice, naročito u humanitarnom za šta je mnogo puna nagrađivan a posebno priznanje je Gramata SPC. Teško je zaista sve nabrojati.

 Smrt izdavača lista nas je sve zatekla. Kakva je bila tvoja reakcija? Mnogi su mislili da su dani Glasa odbrojani.

Vidite, kako god, Đorđe je bio ikona lista. On se na kraju-krajeva za sve pitao. Naravno da je njegova smrt bila težak udarac za sve nas koji smo tamo radili ali i za zajednicu u celini čiji je on istaknuti član i veliki dobrotvor uvek bio.

Drago mi je što je njegova naslednica na mestu izdavača g-đa Živana Jovanović, nastavila da čuva Glas i evo, hvala Bogu, on i dalje traje a prošlo je više od 11 godina od upokojenja Marinkovića.

Živana koja je bila i Đorđev životni partner, uspešno je vodila kompaniju “Vojvodina Ekspres” koja je Glasu bila potpora u finansijskom i svakom drugom smislu. Ona je oduvek pokazivala smisao za poslovanje i neke njene ideje su za respekt.

Naravno i posle mog odlaska 2010. ostao sam u prijateljskim odnosima sa Živanom i novim urednikom Željkom Prodanovićem i obećao sam da na moju pomoć uvek mogu računati. Tako da i danas kad uređujem Portal “Svet Australija”, Srpski Glas može po želji i potrebi da koristi priloge iz njega.

Kakvu je ulogu list imao u zajednici u celini?

Imao je vodeću ulogu! Svi oni koji su u početku bili skeptični, vrlo brzo su shvatili da Glas nije pokrenut da zaradi pare već pre i iznad svega da kod čitalaca razvije svest pripadnosti, da neguje srpski jezik i srpsko pismo ćirilicu.

Kažu da si u grupi onih koji ponajbolje poznaju srpsku zajednicu širom Australije.

Mislim da zajednicu poznajem dobro. To je zahvaljujući Srpskom Glasu jer sam boravio na gotovo svim važnijim manifestacijama širom kontinenta. Izdvojio bih redovan boravak na tradicionalnom Festivalu srpskog folklora u Bonirigu, potom poseta SKK Sveti Sava u Hokston Parku, imao sam čast sresti blaženopočivšeg Partijarha g. Pavla na osvećenju prvog Srpskog koledža u Australiji. Potom, gostovanja u Pertu gde sam recimo, na Karađorđevom kupu, sedeo za istim stolom sa princezom Jelisavetom Karađorđević, pa u Adelejdu na Danima Eparhije… Melburn da i ne spominjem jer sam, ne samo ja, već i ostali članovi redakcije lista bili prisutni na svim događajima. Zahvaljujući tim putovanjima upoznao sam veliki broj naših ljudi i verujte mi, u Srpskom klubu Bonirig osećao sam se kao u svojoj kući.

Uvek sam se divio tim ljudima koji su nesebično radili po klubovima, organizacijama, institucijama. Oni su uvek nalazili vremena da pored svojih redovnih poslovnih i porodičnih obaveza, deo sebe ugrade i u društveni rad, u promovisanje i održavanje svesti i srpskih vrednosti na ovom kontinentu. To jednostavno nema cenu i, pošto bi mi trebalo vremena i prostora da ih sve nabrojim, a plašeći se da nekoga ne izostavim, ja ih sve ovako javno pozdravljam i izražavam svoje najdublje poštovanje.

Odnos prema Srpskoj crkvi – na kojem je nivou on bio?

Mogu sa ponosom reći da je u moje vreme odnos prema crkvi bio najbolji mogući. Mi nismo delili crkvu na „slobodnu“ i „neslobodnu“. Za nas je crkva bila jedna jedina i jedinstvena SPC. Mnogi sveštenici su dugo pisali za Glas, imali svoje kolumne, a list je mnogo puta davao značajne novčane donacije crkvenim opštinama, rečju, SPC je bila gotovo uvek privilegovana. I ja sam stekao mnoga lična prijateljstva sa sveštenicima, počev od đakona pa do vladika.

Kako vidite budućnost Srpskog Glasa?

Mislim da sam delimično odgovorio u jednom od prethodnih pitanja, ali u svakom slučaju zavisi od mnogo toga. Pre svega koliko su čitaoci zainteresovani, potom koliko su sadašnji rukovodioci lista uporni, ali opet kažem, prelazak na digitalnu formu je neminovnost, ne samo Glasa već svih štampanih medija. Međutim, uvek će biti konzervativnih čitalaca kojima će draže biti da uz kaficu i rakiju u bašti kuće, prelistaju štampano izdanje. Niko sa sigurnošću ne može znati šta nam nose vremena koja su pred nama. Iskreno se nadam da će Živana sa svojom ekipom još dugo-dugo izdavati list.

Kad pogledate sa današnje distance, da li biste nešto menjali na tadašnje početke iz 1991.

Ljudi obično kažu da „ne bi ništa menjali“. Ja samo mogu reći da je to tada bila hrabrost koja nije imala cenu.

Imate li za kraj neku poruku za čitaoce Srpskog Glasa?

Poruka bi pre svega bila da čuvaju zdravlje, da se poštuju, da shvate da je svaki dan života važan i dragocen jer, kako reče nedavno preminuli Đorđe Balašević, život je kratak i prozuji za čas… I, naravno, da čitaju Srpski Glas.

S.G.