Разговарала: Ирена Делетић – Чиа
Џефри Робертсон је рођен у Сиднеју 1946. Ту је завршио право, а 1970. одлази у Енглеску где и данас живи. Члан је краљичиног већа, адвокат за људска права, судија УН-а за ратне злочине, аутор, академик и ТВ водитељ.
Шта би Србија сада могла да учини да изрази вредности нације која поштује међународно право и колико ће, по вашем мишљењу, требати да се Србија уздигне изнад њене недавне прошлости?
Чини ми се да је проблем са Србијом данас политичка корупција. У Србији има људи који би требало да буду иза решетака, а ствар је у томе што нису – зашто? Мислим да је једна од предности постати члан ЕУ, придружити се борби против корупције са свим корацима који су неопходни.
Након напада на УСА 11. септембра, Савет Безбедности УН-а донео је Резолуцију 1368, која је потврдила право на самоодбрану. Ако погледамо путању Америчких ратова од почетка до краја, није сигурно да ли би се таква пракса могла оправдати као самоодбрана. Да ли су такви закони мањкави и како можемо спречити да се историја понавља?
Тест неизбежности (реакције) враћа се на бродове на реци у Америци 1826. године, тако да јасно није преседан. А проблем са тестом иминенције је тај што га Америка у потпуности субјективно примењује. Не бисте могли стварно рећи да је Садам Хусеин био на ивици напада на Америку, он уопште није имао такве планове. Било би смешно рећи, чак и да је имао нуклеарно оружје, да су његови планови за напад били неизбежни. Морају постојати докази, а када Америка говори или напада никада их нема. И тако је тест неизбежности тај који државе могу да изврну у своју корист. Према Повељи УН-а имате право да предузмете мере у случају самоодбране, али морају постојати чврсти докази.
Прошлог месеца постојали су планови пред одлазак Трампа да нападне Иран. Иран има теократско вођство и оно, несумњиво жели да има нуклеарно оружје – то је била њихова жеља већ дуги низ година. Али чак и тако, немогуће је тврдити да је било на ивици напада на Америку. Дакле, можда је „Imminence Test“ застрашио земље које су могле напасти, али је врло свеобухватан и опасно субјективан тест. Имамо злочин агресије, важан злочин додат у надлежност Међународног кривичног суда пре три године, а опет смо управо видели агресију на Јерменију која је уствари затворена завера између Турске и Азербејџана. И то је ишло даље толико да Савет безбедности није ни прстом мрднуо, што је резултирало смрћу 6.000 – 7.000 људи на обе стране, укључујући цивиле и војнике.
Дакле, опет се све ово враћа на слабости Савета безбедности. У праву сте, постоје закони – међународно право има много сјајних ствари, али ми немамо воље ни механизама за његово спровођење, осим ако се не ослањамо на сопствене суверене моћи да бисмо циљали лоше људе.
Пре само неколико година, Хилари Клинтон је препричала своју посету Сарајеву 1996. године и тврдила да је слетела на аеродром под јаком српском снајперском ватром. То је касније оповргнуто видео снимком. Отклонила је то рекавши да је погрешила и да је, на крају крајева, имала џет лег. Слично томе, када је Караџић одведен у Хаг, западни медији су приказали видео снимак из Београда о наводним масама српске омладине под оружјем који протестују због његовог хапшења. Испоставило се да снимци нису били из Београда већ Будимпеште. Табле нису биле на српском већ мађарском. Сви знамо да је прва жртва рата истина; међутим, не можемо а да се не запитамо да ли треба да постоји закон против усхићене друштвене заједнице за несклад и понижавање једне групе људи и да ли би људи на власти, попут Хилари Клинтон, требали бити позвани на одговорност за своје провокације?
Као што кажете, истина страда у свим ратовима, али постављате питање ширења дезинформација. Ја тренутно сарађујем са организацијом на изради закона који ће онемогућити дезинформације о друштвеним заједницама у медијима. Са Американцима је тешко јер су сви, наравно, апсолутно за слободу говора. Међутим, постоје линије које треба повући у односу на слободу, посебно када су те лажи опасне као и неке од лажи о Ковиду-19 (вакцина ће вас убити итд.). Неки људи заиста верују у дезинформације, па шта они да раде?
Не занима ме толико пропаганда у ратно време, то је позната ствар. Први светски рат је започео ту вежбу и она се увек користила и већина људи је узима са резервом. Најгоре пропагандне тврдње, којих се сећам, биле су током Заливског рата када је прича потекла из „Амнести Интернешенела“. Прича је била о томе да су снаге Садама Хусеина убијале кувајтске бебе. Мислили смо да је то истина јер је потекло од „Амнести Интернешенела“, али испоставило се да је било потпуно лажно. Тако да смо и навикли на лажи у рату.
Оно што мене брине су лажи које штете здрављу ако их људи схвате озбиљно и мислим да организације треба да имају право да уклањају очигледне лажи и да упозоравају који сајтови шире дезинформације. Мислим да слобода говора није угрожена акцијама против дезинформација које су штетне. Тренутно ми се чини да мишљења, без обзира како лажна, штити слобода говора – и то је забрињавајуће.
Колико је важно за Србију да се придружи ЕУ?
Србија би своју будућност требало да види у ЕУ. Мислим да је то најнапреднији регион у којем може бити, да учествује у трговини и размени информација, омогући лакоћу кретања и позиционира се у том царству.
Треба да се побегне од старих битака и избегне заглављивање у прошлости док се извлаче из те прошлости истински хероји и истинске добре ствари које је Србија постигла. Кад сам отишао у Београд, сви су ми рекли да морам да идем у војни музеј, и јесам, али био је пун топова. Требало би да постоје друге ствари за памћење у музеју, не само топови.
Какав је био ваш утисак о Београду?
Мислио сам да је то у великој мери европски град, а не комунистички. Поред реке је, гледајући из кафића, било врло пријатно. Отишао сам да видим неколико старих замака и двораца. Мени се чинило да се Србија опоравља.
У заједници постоји одређена бојазан око приступања ЕУ. Људи се колебају јер се добро сећају ваздушних напада које је подржала ЕУ.
Немачка је то извела и не видим зашто Србија то не би могла. Свака земља мора да прихвати своју прошлост и ако анализира ту прошлост наћи ће и добре и лоше ствари. Важно је да Србија обележава добре ствари и излази из овог става жртве који, на жалост, карактерише Србе.
Често чујем како људи са обе стране говоре да је њихов херој управо ратни злочинац њиховог непријатеља. Шта би био ваш одговор на такву изјаву?
То је стара песма Боба Дилана о томе да је Бог на вашој страни, зар не? То је рефрен у сваком рату, земље верују да су у праву. Морамо се осврнути на међународне законе о људским правима да бисмо утврдили објективно шта је исправно, а шта погрешно и ко је ратни херој, а ко ратни зликовац.
Да, мада то може бити прилично субјективно, јер једна страна верује да су њихови лидери деловали у најбољем интересу своје државе, али опет…
То је проблем. Убиство Јермена од стране Азера ухваћено камером је класичан злочин рата. Али све се враћа на овај страшни национализам, на који свака земља мора да пази. Патриотизам ми се увек чини добрим, али чим постоји фашизам онда демагози то лако могу довести до расне, верске мржње и тако даље.
Цела уметност је у томе да реинтерпретирате своју историју и донесете суд о њој. Достојно је прославити оне који су устали и патили за слободу четрдесетих година, било да су четници или партизани, и неки од оних који су се супротставили против штетног национализма Милошевића.
А на Западу смо тако постали познати – због Милошевића.
Да – нажалост. И мислим да се ово односи на ваше претходно питање како Србија треба да се прикаже свету… Србија је била на доброј страни у Првом и Другом Светском Рату. Мислим, људи не знају толико о Србији; не схватају да је Чајковски написао Словенски марш Оп.31 о српским и босанским избеглицама 1870-их који су били прогоњени. Србија мора поново открити неке од својих стварних хероја који су умрли и оно што је виђено као хрватски геноцид је био стварно нацистички. Мислим, чини ми се да су Хрвати углавном били одговорни, али су били вођени нацистима и њиховим теоријама расе и католичком црквом.
Србија често прича о Кофију Анану и бомбардовању Београда, и слажем се да је то било ужасно, ја сам осудио тај напад. Али, упоредите то са нацистичким бомбардовањем Београда 1941. године где је убијено 17.000 људи. Верујем да неке четничке јунаке треба поново открити јер, иако су били ројалисти до одређене мере, били су мање идеолошки настројени од партизана. Дакле, уметност је у историји пронаћи оне који су погинули у тој борби против нациста и усташа. Никад се није о томе писало или говорило. Геноцид над Србима није наведен као геноцид а можда је 1.000.000 људи убијено. Не знам тачне бројке, али најмање 360.000 је убијено и то још увек значи да је геноцид.
Мислим да Србија, са мог аустралијског становишта, мора да преброди превелику виктимизацију од које се тешко уздржати. Милошевић је тиме трговао. Сада је време да Србија у својој историји пронађе неке хероје који могу бити прослављени.
