Intervju: Aleksandar Šapić

Aleksandar Šapić, jedan od najbolji srpskih vaterpolista svih vremena i predsednik Opštine Novi Beograd, za Srpski glas govori o impresivnoj sportskoj karijeri, jedinstvenoj humanitarnoj organizaciji u Srbiji, koju je osnovao od kada je na čelu Opštine Novi Beograd, kao i o planovima da najveću beogradsku opštinu načini boljim mestom za život.

U ranom detinjstvu ste se opredelili za vaterpolo. Šta vas je privuklo?
Uvek sam voleo sport i moram da kažem da sam više voleo i fudbal i košarku, jer sam odrastao u Novom Beogradu, a vaterpolo je sport koji se najčešće igra na moru. Pošto sam odrastao blizu sportskog centra „11. april“, otac me je odveo na vaterpolo sa drugarima iz obdaništa. Rezultati, koje sam prilično brzo počeo da postižem, a to je da sam bio bolji od svojih vršnjaka, praktično su me zadržali u vaterpolu. Nemam neku porodičnu vaterpolo tradiciju, niko blizak se nije bavio tim sportom, tako da su upravo ti rezultati razlog, a meni je uspeh uvek bio bitan, jer ni dan-danas nisam čovek koji je uporan u stvarima gde postoji pokazatelj da nemam talenat i da nema rezultata.

Koji su to trenuci u karijeri kojih ćete se uvek sećati?
Bilo je nekoliko momenata u karijeri, koji su različiti i nimalo laki i jednostavni, poput odlaska od kuće sa nekih 15. godina. Tada sam se preselio u Bečej, počeo da živim sam, iako sam praktično još uvek bio dete, zatim odlazak iz Crvene Zvezde u Partizan na godinu dana, jer se klub skoro ugasio, potom povratak u Zvezdu, a onda odlazak u Italiju. To su drastične životne promene, ali ako govorimo o sportskim, mogu reći da sam uvek, na svakoj utakmici i treninzima, prilazio na ozbiljan način. Nisam želeo da pravim razliku, zato što sam smatrao da ako želite da se u sportu dugo zadržite, da imate kontinuitet, onda morate imati stalni i ozbiljan pristup. Svakom se desi da na trenutak bljesne, u životu i sportu, ali ako hoćete da održite, onda se svakom treningu i utakmici prilazi kao da je prva i poslednja, odnosno da se za svaku utakmicu ozbiljno pripremate, a nakon nje, kada se uradi analiza, da se zaboravi. Ako je bilo dobro, zaboravljate da ne bude euforije, ako je bilo loše, zaboravljate da ne bi bilo depresije, jer predstoji sledeća utakmica. Ko je dozvolio da ga omađija neki uspeh ili da ga obeshrabri neuspeh, koji su normalni u životu ili u sportu, taj nije uspeo da se održi dugi niz godina. Mnogi su me pitali koji mi je najbitniji gol, takmičenje ili utakmica, ali ja sam uvek razmišljao da je naredni, sledeći meč ili gol, koji je trebalo da se dogodi, najvažniji.

Kakva je perspektiva vaterpola danas?
Vaterpolo, uostalom kao i svi sportovi u zemlji, jesu u krizi. Kada je ekonomska situacija u zemlji teška, kao što jeste, i kada nema novca za mnogo ozbiljnije stvari, onda vrlo malo ostaje i za sport. Kada govorimo o vaterpolu, mi smo u vrhu, zadržali smo doktrinu stare jugoslovenske škole, imamo dobre mlade igrače, uspevamo na reprezentativnom nivou da održimo dobre rezultate. Nažalost, kada su klubovi u pitanju, oni su zavisni od ekonomske situacije. Ne možete da dovedete dobre i kvalitetne igrače ako nemate para, a oni onda igraju u inostranstvu. Mislim da se u našem vaterpolu poprilično kvalitetno radi i da za neku skoriju budućnost ne treba da brinemo.

Šta je najbitnije da mlađe generacije znaju o sportu?
Zavisi šta želite da postignete. Mnogi se bave sportom sa različitim ciljevima. Neko iz želje da postane vrhunski sportista, neko iz rekreativnih razloga, dok nekog nateraju roditelji. Najvažniji je preduslov da to volite. I to važi za svaki posao, ne samo za sport. Potom, zavisi i od karakternih osobina koje ta osoba nosi, koliko je spremna da se žrtvuje da bi postigla rezultat. Ne postoji formula, potrebno je da volite i da znate da li ste spremni na sve što taj put nosi. Naravno, treba biti svestan mogućnosti.

Da li vas u budućnosti možemo očekivati na nekoj funkciji u Vaterpolo savezu?
Odmorio sam se od vaterpola, jer mi je bilo neophodno nekoliko godina za odmor. Čitav svoj život, od pete-šeste godine sam u vaterpolu, tako da sam imao potrebu da se odmorim. Ako bude bilo potrebno, to je moj sport, i spreman sam da pomognem.

Šta vas je privuklo da se bavite politikom?
Ja sam se, da budemo iskreni, od samog početka bavio lokalnom politikom, nikako visokom. Ne zato što me ona nije interesovala, nego zato što sam smatrao da za visoku politiku morate da imate velike ambicije koje ja nisam imao, zatim ogromno znanje iz nekih oblasti i veliko iskustvo. Lokalnu politiku sam smatrao da imam nekog osnova, prošao sam mnogo u životu, živeo i na Istoku i Zapadu, govorim tri jezika, i proživeo sam više nego moji vršnjaci tokom nesrećnih devedesetih. Kada sam odlučio da se vratim ovde, zanimalo šta bih ja mogao da doprinesem svom gradu. Tako sam počeo da radim u gradu, najpre kod gradonačelnika, kao tehničko lice, potom napredovao, korak po korak, do predsednika Opštine Novi Beograd. Trudim se da moje delovanje bude fokusirano na lokalnu politiku, jer mi je ona najbliža i realna. Sve ostalo je apstraktno, zavisi od Amerike, Rusije i drugih faktora…
Lokalna politika je operativno menadžerska stvar, gde mogu da prenesem iskustva koja sam naučio u srpskom sportu, koji je konkurentan sa svetskim sportom. Naravno, u politici su mehanizmi drugačiji, ali princip pravljenja rezultata u bilo kojoj oblasti je uvek isti. Nema tu velike pameti, dobra analiza situacije, postavljanje cilja, uzimanje u obzir okolnosti u kojima se nalazite i naravno znanje. Ali, znanje se stiče čitav život.

Vaši rad je primetan, građani su zadovoljni.
Mislim da su iza mene ostale neke konkretne stvari, nisu epohalne, ali su primetne. „Teretana na otvorenom,“ zatim mnogi besplatni programi, renoviranje obdaništa i slične stvari, koje su vidljive i primetne, meni pričinjavaju zadovoljstvo, iako sam zbog mnogih negativnih stvari trpeo i ja, ali i moja porodica.
Nažalost, kod nas je lokalna politika zapostavljena. Ovde glasate, po izbornom zakonu, jednog čoveka, a on vam dole, na lokal, spusti po vertikali ljude za koje nikad u životu niste čuli. Ljudi treba da znaju ko su im predsednici opština i gradonačelnici, a ne kao kod nas proteklih decenija, glasate za lidera stranke, a onda na lokalu dobijete lokalce za koje ne znate ni ko su ni šta su, a koji troše i kredibilitet lidera stranke. Pitanje je da li bih mnogi od njih dobili glasove da se unapred kaže ko će biti predsednik na lokalu.

Osnovali ste humanitarnu organizaciju?
Već devet meseci postoji humanitarna organizacija, čiji je osnivač Opština Novi Beograd. U tom periodu skupili smo preko 600 hiljada eura, pomogli smo preko tridesetoro dece, spasli nekima živote. Ništa od toga ne bih uspeo da nisam ušao u politiku.
Inače, jedina smo gradska opština koja je napravila humanitarnu organizaciju. Platformu koju mi, kao opština, imamo, nema za sada niko. Omogućavamo svakom običnom čoveku, da dobije svoj sms broj, svoj profil, podračun, sve što inače ne bi mogao da obezbedi. A ono što je najbitnije, a poučeni prethodnim iskustvima, gde je humanitarni rad bio ispunjen propustima u skupljanju novca, mi smo odlučili da ne postoji nijedno fizičko lice koje dolazi u kontakt sa novcem. Novac koji se skupi, može da bude uplaćen isključivo bolnici koja pruža usluge, a napravili smo takav sajt da možete da pratiti svaki dinar, tako da je sve transparetno i javno. Naravno, uspeli smo da uključimo veliki broj javnih ličnost, jer javne ličnosti treba da pokažu da je humanitarni rad naša obaveza.
Spremamo jedan projekat sa fondacijom Novaka Đokovića i nadam se da ćemo uspeti. Iskoristio bih priliku da pozovem vaše čitaoce da se uključe i pomognu. Sve informacije mogu pronaći na sajtu www.budihuman.rs.

Koliko u ovim trenucima grad Beograd staje iza vas, s obzirom da dolazite iz stranke koja nije na vlasti na gradskom nivou?
Postoji jedna stvar, koja nema veze sa strankama, a datira iz osamdesetih kada su gradske opštine imale kredibilitet u gradu. Potom se sve to vremenom urušavalo, tako da su danas beogradske opštine uređene po principu folklornog tipa. Objasniću prostim primerom. Na području opštine Novi Beograd živi petina stanovnika glavnog grada, a budžet za opštinu Novi Beograd manji je od 1 posto budžeta grada Beograda. Nema dalje šta da vam pričam, mislim da je to svakom jasno. I to nema veze sa ovom vlašću, nego sa svim vlastima u prethodnih dvadeset pet godina. Nažalost, nijedna do sada nije to promenila, a sve su to najavljivale – čuvena priča o decentralizaciji. Ipak, nadam se da će se to promeniti i da će sadašnja vlast održati to obećanje. Postoji komisija koja će se baviti ovom temom, postoji volja, ja sam deo te komisije i potrudiću se da utičem na promenu statuta grada, ali zakonskih akata, koji su neophodni.

Kako ocenjujete rad Vlade?
Ne bih se o tome izjašnjavao, jer se bavim lokalnom politikom. Zbog toga sam izašao iz Demokratske stranke. Visoka politika je nešto što ubija lokalnu politiku, jer lokalna treba da snosi odgovornost za ono što radi. Zato sam osnovao udruženje građana, odnosno pokret, i na naredne lokalne izbore ću izaći samostalno, da se izmerim i vidim šta ljudi misle o mojim rezultatima. Ostao sam u koaliciji sa ljudima sa kojima smo napravili rukovodstvo opštine, nisam menjao partije, stranke, ubacivao i izbacivao… Uvek sam želeo da snosim odgovornost za ono što sam radim i mislim da sam doprineo da ovaj kraj izgleda bolje. Da li će ljudi to da prepoznaju ili će da glasaju nekoga za bilborda, ne znam. Ali, taj sa bilborda će da im pošalje predsednika opštine, pa ako im se tako dopada, neka bude. Nemam problem sa tim. Zato i ne želim da se bavim visokom politikom, nego da svoju politiku zasnivam na ljudima, ne na strankama, a iskustvo me naučilo da nema skroz dobre i skroz loše stranke. Mene zanimaju ljudi sa kojima mogu da uradim nešto, bez obzira iz koje stranke dolaze.

Koji su vaši najveći problemi kao predsednika opštine?
Već sam ih naveo, ali daću vam još jedan primer. Kada bih budžet podelio po svakom stanovniku, to je po 20 dinara po osobi mesečno. Šta može epohalno da se napravi od toga?

Razgovor vodio Slaviša Pavlović