[dropcap font=“0″]P[/dropcap]rispevši u zgradu aerodroma, na moje iznenađenje, primetio sam da je poprilično pusto. Neko je prokomentarisao kako je naš let poslednji koji prispeva tog dana. I zaista – nigde nije bilo žive duše, sem nas koji smo upravo izašli iz aviona kompanije „Emirates“. Ipak, izgleda da ni odsustvo bilo kakve gužve, nije mnogo značilo aerodromskoj službi za dostavu prtljaga. Već sam skoro u potpunosti izgubio nadu da ću ikada više videti veliki kofer u koji sam smestio svoju kompletnu garderobu, porodične slike i još par sitnica koje sam poneo iz Beograda, kada je nakon punih 40 minuta, isti konačno izbačen na pokretnu traku. I pošto je i ta epizoda na kraju srećno okončana, krenuli smo ka mestu određenom za kontrolu pasoša. Ovde je takođe vladao gotovo sablasni mir, a ja sam primetio da na pločici zakačenoj za košulju službenika zaduženog za pregled putnih isprava, piše ime „Dennis McGrath“. Osećao sam se po malo čudno kada mi je prošlo kroz glavu da je pomenuto ime, bez ikakve sumnje, sasvim uobičajeno u državi u kojoj ću ubuduće živeti. Međutim, nije bilo mnogo vremena za misaono raspredanje ove teme. Sve formalnosti oko ulaska u zemlju su okončane za svega minut-dva, a moja potajna nada, da ću uživo prisustvovati sceni iz TV emisije „Border Security“, sasvim se izjalovila.
Zvanično stupivši na tlo Australije, prvo smo potražili kolica za prtljag. Kada smo ih našli, zapalo mi je za oko to što se na njihovoj zadnjoj strani nalazi slika bele ajkule, preko koje je postavljen natpis dobrodošlice u zemlju. Pomislih da svakako ne bih bio suviše oduševljen, kada bih došao u situaciju da mi neko od ovih stvorenja, idejno svetlosnim godinama udaljenih od mog kontinentalnog bića, poželi dobrodošlicu. Inače, kolica su bila neispravnna i sa mukom sam ih gurao napred, obzirom da su stalno naginjala na desno. Gunđajući psovke na račun istih, ipak sam osećao i pritajeno zadovoljstvo povodom spoznaje da, evo, čak ni u jednom super-uređenom zapadnom društvu, ipak nije sve uvek savršeno.
Pošto sam na kraju ipak uspeo da izguram neispravna kolica do izlaza iz aerodromske zgrade, zastali smo kako bismo zapalili po cigaretu. Nisam mogao da nađem upaljač, ali srećom, svega nekoliko koraka od nas se pozicionirao drugi par pušača, očigledno sa istom namerom koja je i nama bila na umu. Prišao sam im i na engleskom zamolio za upaljač. Paleći cigarete za Sonju i za mene, čuo sam njihovu komunikaciju koja se kroz dim, takođe odvijala na srpskom ili eventualno, jednoj od severozapadnih varijanti srpskog jezika. Ne želeći u tom trenutku da ulazim u razgovor, samo sam zahvalio na upaljaču i to opet na engleskom. Pošto sam dao Sonji njenu cigaretu, konačno sam i ja mogao da prionem na zadatak zadovoljavanja svoje zavisnosti, razmišljajući usput o tome kako po svetskim aerodromima, valjda 50% onih koji dime dolazi sa Balkana.
Taman kada smo završavali sa cigaretama, prišao nam je čovek koga nisam poznavao, ali sam po širokom osmehu svoje supruge zaključio da je to Jevgenij, interno poznat i kao @enja, koji je u međuvremenu uspeo da postane i Judžin – prijatelj sa kojim je Sonja par nedelja ranije, ugovorila da nas dočeka na aerodromu. Kako je ponoć već bila blizu, nismo se zadržali u ćaskanju već smo odmah nakon pozdravljanja i upoznavanja požurili ka garaži. Tamo sam primetio kako se u Australiji baš voze dobra kola. Prosek je daleko nadilazio onaj beogradski, mada opet, nije trebalo biti suviše mudar kako bi se to unapred pretpostavilo. Za oko su mi zapale i registarske tablice, koje su dizajnerski odudarale od svega što se moglo videti u Evropi.
Pošto smo stigli do @enjine Tojote, rečeno mi je da sednem napred, obzirom da je deo našeg prtljaga morao na zadnje sedište, a Sonja je prirodno, sitnija od mene. I naravno, čim smo ukrcali kofere, ja sam odmah krenuo ka vozačevom sedištu. Pošto smo zatim konačno krenuli, vać sam u garaži primetio osećaj nelagode koji mi se ukazao povodom vožnje ,,pogrešnom“ stranom. Osećaj se intenzivirao kada smo izašli na ulicu. I dok je @enja raspredao o Ukrajini, nezaustavljivom rastu cena nekretnina u Sidneju ,,jer je Kinezima cena tu i dalje mnogo prihvatljivija nego u [angaju“, a zatim i o skorašnjoj odluci nove Abotove vlade da otpusti 13000 ljudi iz javnog servisa, ja sam se nesvesno i čvrsto držao za ručnu kočnicu, očekujući upravo predstojeći čeoni sudar pri svakom ulasku u krivinu. Tada sam shvatio da se neke stvari ukorene u čoveku toliko snažno, da čak ni zdravim razumom ne može lako da ih prevlada. U svakom slučaju, kada smo dospeli do hotela u kome je trebalo da prespavamo, došlo mi je da kleknem i poljubim sidnejski beton.
Hotel je izneverio moja očekivanja. Obzirom da su nam uzeli 200$ samo za prenoćište, ja sam očekivao nekakvu ekskluzivu. Umesto toga, dobili smo jedva pristojnu hotelsku sobu sa starim TV-om, na kojem sam odmah nakon tuširanja, po ko zna koji put odgledao legendarni Brus Lijev film ,,U zmajevom gnezdu“. Nakon toga, pošto me je Sonja na kraju ipak nagovorila da izađemo i prošetamo, uputili smo se ka obližnjem „King’s Cross“-u. Ja sam još i ranije čuo za ovo mesto i baš zato me je veoma iznenadilo to što je neverovatno podsećalo na ulicu Strahinjića Bana u Beogradu. ^ak bih rekao da Strahinjića Bana izgleda i nešto bolje. Sve u svemu, kao i tamo, u centru Beograda, i ovde su se mogli videti klubovi, pabovi, kafići, po neka prodavnica, polugole i euforične klinke. Ono što se razlikovalo je izgled izbacivača, koji su imali tamniju kožu od onih naših, kao i ostrvljanske fizionomije. Na TV ekranima se umesto fudbala mogao videti ragbi, dok su se neka trojica mortus pijanih kretena, urlajući, nešto ubeđivala sa policijom. He, baš bi bilo simpatično videti šta bi se desilo kada bi neko pokušao tako da urla na srpske policajce. Sa njima nema mnogo ubeđivanja…
Na kraju smo završili u nekakvom prelepom parkiću, na samom uglu ulice. Tu nije bilo nikoga sem galebova i nekakvog beskućnika, koji je već blaženo spavao na jednoj od klupa. Seli smo i otvorili plastične flaše sa kafom, koje smo platili za mene nestvarnih 7$ po komadu. Primetio sam kako je zgrada koja se uzdizala iznad parka veoma lepa i poželeo da jednog dana baš tu imamo stan. Kada sam izložio Sonji ovu ideju, ona se samo nasmejala, informišući me da cena stanova u takvim zgradama na takvom mestu, bez sumnje dostiže nekoliko miliona dolara. Nekoliko miliona? Za stan??? E, ta informacija me je baš zveknula po glavi. Shvatio sam da će proći mnogo vremena, pre nego što nas dvoje budemo mogli da u ovoj zemlji kupimo nekretninu u kakvoj bih ja želeo da živim.
Tok negativnih misli koje su me obuzele, na kratko je prekinuo jedan galeb. Za razliku od svih ostalih galebova koji su naizgled besciljno gacali okolo, ovaj je zastao svega možda metar od nas i iz nekog razloga, počeo uporno da bulji u mene. Na kraju sam ga pitao šta ‘oće, ali nije odgovarao.
Pa da, pomislih. Izgleda da na ovom mestu, čak i galebovi prepoznaju uljeze…
*Napomena: Vog – na engleskom Wog – je australijski, često i pogrdan izraz za stranca tj. doseljenika u Australiju
(Nastavak u idućem broju)
