Ko je pobednik u Velikom ratu

Piše: Vasko Vukoje, advokat, Adelajd

Sedamdeset je godina od kada su vojnici sovjetske Rusije ušli u Berlin i oslobodili svet od najvećeg zla koje je ikada postojalo. Pre deset godina predstavnici sila pobednica, na čelu s Putinom, prisustvovali su obeležavanju tog veličanstvenog dana na obali Normandije. Deset godina kasnije, svet se toliko promenio, da su oni koji su najzaslužniji za slom Hitlera i saveznika, slavili bez zapadnih sila, koje se nisu odazvale pozivu Moskve. Prekompozicija istorije, njezino iskrivljavanje i rast fašizma, kao posledica toga, nažalost, uzimaju sve više maha. Na Balkanu, ali i u Evropi uopšte.
Šokantan je podatak, da 70 godina posle završetka najvećeg rata u istoriji, stanovništvo zapadnih zemalja, u ogromnoj većini, misli da su Hitlerovu Nemačku i saveznike, oslobodili Amerikanci. Decenijsko ispirivanje mozga, uticalo je na ovo mišljenje, pa su generacije prihvatile američki ekspanzionizam kao jedini ispravni pogled na svet, pa tako i činjenicu, da u oko pedeset ratova posle sloma Hitlera, onda i danas, ne mogu da se setim ni jednoga, a da u njemu nisu učestvovali Amerikanci, sami ili uz podanike iz njihovog geostrateškog uticaja, uključujući i zločinačke formacije NATO saveza.
Srbija i srpski narod, posebno su osetili „milosrđe’’ jenkija u dva navrata, prvo zločin genocida nad Republikom Srpskom Krajinom 1995. a onda i bombardovanje Srbije 1999. godine. Ali, da se vratimo obeležavanju Dana pobede nad nacifašizmom.

Rusija je na impozantan način na Crvenom trgu u Moskvi uz prisustvo predstavnika 27 stranih država, uključujući i Srbiju, vojnom paradom, podsetila svet na ono vreme, kada je 27 miliona, pre svega Rusa, ali i ostalih s prostora bivšeg Sovjetskog Saveza, dalo daleko najviše ljudskih žrtava za pobedu nad nezapamćenim zlom. Ako se zna da je na celom svetu ubijeno ili nestalo 55 miliona ljudi u vremenu Drugog svetskog rata, a posebno s činjenicom da su Britanci i Amerikanci imali ukupno nešto preko pola miliona žrtava, onda je žrtva ruskog i bratskih mu naroda, žrtva, koju bi sve zemlje antihitelrove koalicije zauvek bezerezervno, morale da poštuju.

To se nažalost nije dogodilo, a izostanak lidera velikih ruskih ratnih saveznika, pre svega, Britanaca, Amerikanaca i Francuza, koji su slavili njihove pobede u poljskom Gdanjsku, ma koliko se Poljaci pravdali da ne umanjuju doprinos Rusa, prvo je velika sramota za njih i drugo i možda još važnije, ignorisanjem milionskih ruskih žrtava, poslali su jasnu poruku i idu na ruku onima koji veličaju nacifašizam, a koje Zapad ili nemo posmatra u što je teško verovati, ili ih tajno podržava i naoružava, da bi ih iskoristio pre svega u sopstvenu korist, kao što su Amerikanci, koristili veliki broj Hitlerovih oficira posle rata, ili kao što su mnoge države Južne Amerike, bile sigurno utočište izopačenim ratnim zločincima od Pavelića do Ajnhmana. Ja nemam dilemu da javno napišem, da su ruski komunisti, a svi znamo da je Rusija za zapadne sile, po njima, predstavljala veću opasnost od nacifašista, pa je tako suludi ratnik tuđim mladićima, Vinston Čerčil, hteo da odmah na kraju rata, krene u novi rat, protiv ondašnjeg, izmučenog, Sovjetskog Saveza. Tako su na Zapadu, decenijama plašili svet komunistima iz Kremlja, a zapravo su sami kreirali svetsku politiku. Ironija u svemu ovome jeste istina da su komuniste Rusiji nametnuli, školovali i doveli na vlast, Amarikanci, isto onako kako danas ruše neposlušne režime i dovode na vlast svoje marionete.

Da nije tako, ne bi desetine hiljada jadnika iz arapskih zemalja, kojima su Amerikanci doveli „demokratiju’’, bežali u Evropu, pri tom znajući da će većina umesto Evrope, videti duboke morske dubine. Da nije tako, ne bi oborili legalno izabranu vlast u Ukrajini, doveli s ulice predsednika i vladu, od kojih su mnogi sledbenici Stjepana Bandere, fašističkog kvinslinga i ratnog zločinca iz drugog svetskog rata, da nije tako ne bi ćutali na izjave naslednika ideje Adolfa Hitlera i Ante Pavelića u Evropskom Parlamentu, pre svega hrvatskih poslanika, koji se hvale kako su „očistili’’ Srbe iz Hrvatske, ali i koji prete kako će istu sudbinu doživeti i preostali Srbi u novoj NDH. Amerikanci ne reaguju na orgijanje xihadista u tkz. BiH, niti ih zanima ubistvo Srba u Zvorniku.

Ne interesuje ih puno ni najveći teroristički napad u Evropi, odnosno u Kumanovu, u 21. veku. Kako da ih interesu je kada su Amerikanci stvorili BiH, pravnu monstrum tkz. državu i kada su srce Srbije, Kosovo i Metohiju, pretvorili u najjaču terorističku bazu u Evropi. Račun za plaćanje, izgleda još nije ispostavljen, a nama ostaje da žalimo za ubijenim policajcima, koji su za Amerikance i Zapad, bili i ostali kolateralna šteta, jednaka kao što im je kolateralna šteta Milica Rakić i stotine hiljada nevinih žrtava svih uzrasta, po svim ratištima naše planete. Kad su Amerikanci i logistikom, a posebno oružjem darivali teroriste, nisu razmišljali o posledicama. Ili jesu, ali ih nije briga, jer ih interesuje samo novac. Kako bi to lepo rekao Erih From, dvadeseti vek je idolopoklonički, jer je osnovno božanstvo, novac.

I tu smo gde jesmo. Dok se normalni ljudi pitaju, pa ko je onda pobedio u Drugom svetskom ratu, kad Rusa nema na proslavi, sve više glavu dižu, ja sam mislio zauvek poraženi iz tog rata. Tako će naše komšije Hrvati, masovnim dernekom neoustaša u austrijskom Blajburgu, obeležiti „dan stradanja’’ iako su u tom gradu uglavnom likvidirani koljači iz Jasenovca, u kojem su Srbi mučeni i ubijani samo zato što su bili Srbi. Na derneku će biti i predsednica nove NDH, Kolinda Grabar Kitarović, američka studentkinja, i gomila sveštenika koji će slaviti ratne zločince Stepinca i Pavelića. Pre puta u Blajburg, jedan od fratara u Hercegovini, iz redova Mostarske biskupije, koji su bili najokrutnije ubice nad Srbima u vreme prve NDH, u razgovoru za TV izjavio je da je u Blajburgu ubijeno 600 hiljada Hrvata, a da je Jasenovac bio kamp, skoro pa odmaralište, u kojem su nastradili samo neposlušni, nekih 18 hiljada ljudi. Koliko je takvih lažnih priča.. posebno od zapadnoherceovačkih škripara i njihovih duhovnih vođa, biskupa i fratara, naslednika mučitelja, poznatih iz remek dela Budimira Simonovića, Marija Ognjena Livanjskea.

I zato se radujem što ih u Moskvi nisam video. Nije im tamo bilo mesto. Njihovi preci istina, bili su u Rusiji, u Staljingradu, u današnjem Volgogradu, u kojem je od augusta 1942. do februara 1943. vođena najkrvavija bitka u istoriji, u kojoj je poginulo oko 2 miliona ljudi… Među njima i Hitlerove sluge, klerofašisti iz zapadne Hercegovine.

I za kraj, lepo je bilo gledati srpske mladiće i dve devojke kako ponosno paradiraju Paradu pobednika. Uz braću Ruse, koji su u svim velikim nevoljama i ratovima bili na srpskoj strani. Uhvatila me i nostalgija sećajući se, kako su, ne tako davno, uz majku Rusiju bila i braća iz Crne Gore. Podseti me na to vojnik Garde Vojske Srbije, iz Nikšića. Na ponos starih roditelja i one Crne Gore, koja srećom, nadam se, još postoji.