U kultnom filmu „Braća Bluz“ iz 1980. godine, nakon puštanja iz zatvora Džejk Bluz zajedno sa svojim bratom Elvudom reši da posete časnu sestru koja ih je odgajila u internatu. Tamo saznaju da je Arhiepiskopija rešila da proda školu Ministarstvu za obrazovanje. Jedini način da se sačuva njihova omiljena škola je da se u roku od 11 dana uplati porez u visini od $5000.

Braća osećaju obavezu da treba da pomognu i reše da ponovo sastave staru grupu, nadajući se da će uspeti na vreme da odsviraju veliki koncert i tako sakupe potreban novac. Ubeđeni da su na „Božijoj misiji“ kreću na svoj put, ali čini se da usput stiču više neprijatelja nego prijatelja. U nekim momentima izgleda da će im trud biti uzaludan, ali oni se uvek nekako izmigolje iz svake situacije. Da li će uspeti na vreme da spasu školu?

Ovo je radnja jednog filma, a šta se dešava u stvarnom životu? Da li ima slučajeva da braća, uprkos svim izazovima, čvrsto stoje na putu koji vodi ka uzvišenom cilju? Nije umesno hvaliti se, ali trebalo bi koju reč napisati o značaju braće u službi Božijoj, kao i o pojmu bratstva uopšte.

Svima je poznato da među dvanaest svojih apostola Gospod je izabrao i po dva brata- Petra i Andreja, Jakova i Jovana. Pitanje je zašto su i rođena braća bila potrebna za apostolsku službu? Kao pojedinci oni mogu biti veliki i značajni, ali kada su braća u tandemu rezultati su višestruki. Pozivanjem braće Gospod nam pokazuje snagu i autoritet bratstva. Jer sama pojava braće je impozantna, a vezuje ih bratska ljubav i mnoge neraskidive veze. Imati brata znači imati siguran oslonac. Braća jedan protiv drugog ne kalkulišu, već njihovo zajedničko pregalaštvo nosi sa sobom posebnu harizmu.

Mi danas ne možemo niti smemo da se poredimo sa velikim apostolima Gospodnjim, ali jedno je sasvim sigurno. Kao što su nekada braća kraj jezera ispirali svoje mreže, ne sluteći kakva ih služba čeka, tako je i danas Gospod kadar da prizove braću u svoju zajednicu i da ih uposli na njivi svojoj. Ovih dana sam se upravo podsetio ove čudesne istine.

Jedan brat služi u crkvi Svetog Vasilija Ostroškog u Melburnu, a drugi u crkvi Svetog Apostola Luke u Sidneju. Obe parohije misionarske i u razvoju. Parohija Svetog Luke u Liverpulu gradi velelepni hram koji će biti pravi dragulj. Parohija Svetog Vasilija razvija se tako da je u kratkom vremenu postigla velike rezultate. Nedavno smo po prvi put počeli i sa časovima veronauke za decu, a prva generacija se evo vidi u priloženoj fotografiji.

Očigledno je da jednu i drugu parohiju neko nevidljivo blagosilja, a upravo iz ovog razloga sa čuđenjem postavljam sebi ovo pitanje: „Ko nas je ovako postavio i rasporedio?“ Mi sami sebe sigurno nismo. Da mi je neko govorio dok smo odrastali zajedno da ćemo se naći u ovakvom scenariju, sasvim sigurno mu ne bih poverovao. Isto tako imam poteškoća da odgovorim ljudima na pitanje koje mi vrlo često postavljaju, o tome kako je došlo do toga da ja i brat postanemo sveštenici. Umesto da odgovorim samo ću ponoviti reči molitve: „Velik je Gospod i čudesna su dela Njegova, i nema te reči koja će biti kadra da opeva Njegova čudesa.“

Brat mi je ovih dana došao u posetu sa svojom porodicom. Služili smo zajedno, što je narodu bilo jako interesantno videti i doživeti. Našli smo za shodno da odemo do manastira Svetog Save u Ilajnu, da posetimo očev grob i za dušu njegovu se zajedno pomolimo. I sasvim neočekivano u manastiru se susretnemo sa još dvojicom braće. Jedan je naš preosvećeni vladika Siluan i njegov brat protođakon Petar. Kao da je slučajnost, ali ne bi se dalo reći da je baš slučajnost. U priloženoj fotografiji vidimo četiri brata, dva po dva, sa igumanom ocem Teodorom. Kad malo bolje pogledamo vidimo očiglednu fizičku sličnost (kao da su braća!) ali i duhovna sličnost je nešto što vredi upoznati.

Postoji ona stara izreka koja kaže: „Nema brata dok ne rodi majka“. Zaista, uvek je bilo trenutaka kada smo svi mi trebali više da se pokažemo kao braća nego možda kao poznanici. Ipak, mi hrišćani smo svi međusobno u duhovnom smislu braća i sestre, a potrebno je da uvek iznova pronađemo i negujemo međusobno bratstvo. Velika je lepota, snaga i čvrstina kada jedni druge kao braću i sestre istinski doživljavamo. Tu je punoća i vrhunac jedinstva i ono istinsko bratstvo i jedinstvo. Ova dva duboko hrišćanska pojma pokušavale su bezbožne ideologije u prošlosti da neiskreno, veštački i bez Boga nametnu kao vrhunske društvene vrednosti. U principu to je plemenita ideja, ali bez Boga i straha Božijeg videli smo kako „bratstvo i jedinstvo“ može lako da se izopači i postane „bratstvo i ubistvo“. Upravo po onoj drugoj staroj izreci: „Ko će koga, ako ne svoj svoga?“

Jedinstvo se kod braće i sestara podrazumeva. Ponekad ima nesuglasica, mimoilaženja u mišljenju i raznih trvenja. Ali uprkos svim tim pojavama, ako je ljubav jaka, ono suštinsko jedinstvo nikada se ne dovodi u pitanje. Ne mora u svakom slučaju majka da rodi brata da bi on bio brat. Setimo se kad je u jednoj kući Gospod propovedao narodu i kad su ga u jednom trenutku tražili Njegova Majka i braća po telu. „Ovo su moja majka i moja braća“- reče Gospod pokazujući na veran narod koji ga prati i sluša.

Budimo zato i mi braća Gospodnja. Ako to jesmo, onda ćemo po prirodi stvari ujedno biti braća jedni u odnosu na druge. Takav život vredi živeti. Za takve ideale, koje je uz malo truda lako postići, vredi se boriti. Mogu braća nekako i odvojeno, ali zašto bi hramali na jednu nogu kad ne moramo? Zašto jedno oko da uvek bude ćoravo kad mogu oba zdrava oka uvek u harmoniji da funkcionišu? Što da se mučimo da dišemo na jedno plućno krilo? Ni ja brata neću čuti kako treba ni on mene ako nam samo po jedno uvo bude radilo. Nećemo se zbog toga ni moći razumeti. Ništa od svega ovoga ne moramo, samo ako želimo da budemo braća. Jednostavno, zar ne?

protojerej-stavrofor Milan Milutinović