Umetnik ne bi trebalo da odustaje od nade u bolje sutra. On treba da bude vesnik tog boljeg sutra. Možemo reći i da je upravo to u biti umetnika
Srbi iz dijaspore uvek treba da se vraćaju korenima i da se drže svojih korena, da svoju decu uče da govore srpski i da im to bude maternji jezik

Dragan Jovanović, jedan od najboljih srpskih glumaca, nastupiće sa bendom Kenguarsi (nekada Kuguars) u Australiji. Tim povodom, legenda srpske glumačke scene, govori za „Srpski Glas“ o umetnosti, vrednostima, pozorištu i begu u prirodu. Podsetimo, tokom prošle posete, učestvovao je u humanitarnom teniskom turniru „Australian klose“ tokom kojeg su prikupljena značajna sredstva za ugrožene iz Srbije i Republike Srpske.

 Kada ste počinjali da se bavite glumom, koliko je tada sistem podržavao mlade glumce u odnosu na danas?
– Sigurno više. Mislim da je mnogo više postojalo finansija uopšte za bilo kakve kulturne i umetničke radove.

 Da li je bunt u prirodi umetnika?
– Bunt je obavezan, bez njega nema ništa, bez njega smo svi mi obični robovi koji su se pomirili sa sudbinom da to tako mora biti. Umetnik ne bi trebalo da odustaje od nade u bolje sutra. On treba da bude vesnik tog boljeg sutra. Možemo reći i da je upravo to u biti umetnika.
Jer, stvaranje je u pitanju, stvaranje ideje i realizacija iste. Plasman je nebitan kad je u pitanju remek delo ili vrhunsko umetničko delo, jer ono ne traži reklamu,pa je lepo videti da ne zavisi sve od reklame.

 Kako, kao umetnik, doživljavate estradizaciju svega i uništavanje sistema vrednosti?
– To je naša stvarnost, novo doba. Trebalo bi da bude obrnuto. Trebali bismo sad da budemo svet izuzetno inteligentnih i duhovnih ljudi. Međutim ne, prosto nam ne daju oni koji vladaju svetom. Oni imaju opravdanje da žele jedan auditorijum koji nije mnogo inteligentan da pronikne u njihove malverzacije. Uvek je bilo tako. Uvek su vlasti zaglupljivale narod, jer im odgovara glup narod.

U mladosti ste imali san da napravite pozorište?
– Ja sam shvatio da je pozorište predstava, tako da sam jednu zgradu napravio u ulici Braće Stamenković. Međutim, to pozorište su mi oteli političari i dali nekim svojim simpatizerima. Svoj san sam ostvario, bar što se tiče građevinskog dela. Onda sam shvatio da ono može biti bilo gde, tamo gde je predstava, a ne zgrade.

Kakva nam je pozorišna scena?
– Nisam dovoljno upućen, moram da priznam, ali nešto što sam načuo je na tragu neke osrednjosti. Ne postoje neke stvari koje su pre bile veoma česte, kao na primer da se desi tako nešto da moraš unapred da rezervišeš kartu i to u vreme kada je bilo manje ljudi u Beogradu, nego danas, kada je grad povećao broj stanovnika.
 

Da li to znači da je narod izgubio potrebu za kulturom ili su pozorišne predstave slabije? Ili i jedno i drugo?
– I jedno i drugo. Ja mislim da se, pre svega, kompletna situacija u društvu, preslikala i ovde, gde ne bi ni smelo. Umetnik mora da ponudi neku opciju, mora da se obrati, da kaže „ovo je način da se izborimo sa zlim mislima“.

[box type=“custom“ bg=“#c0c9ff“ color=“#7a7a7a“ border=“#“]

Australija, divno mesto za Život

 Bili ste u Australiji? Kakve utiske nosite?
– Vrlo zanimljiva zemlja. U svakom smislu. Izgledalo mi je kao jedan veliki eksperiment, tako formiran da se tamo isproba, na najbolji način, kapitalizam i demokratija, kao i postulati zapadnog carstva. Veoma zadovoljavajuće mesto za život. Ne poseduje možda neku energiju, kao na ovim prostorima, ali je tamo civilizacija na vrhunskom nivou. Živiš i pustiš druge da žive. Fali možda malo duše, ali ne može sve. Jedno veoma civilizovano mesto za život.

[/box]

 Da li problem nedostatka novca može da se prevaziđe viškom kreativnosti?
– Može da se prevaziđe, naročito u pozorišnim uslovima. Predstava može da se napravi bez novca, ako ljudi koji to rade, znaju šta hoće da se radi. Naravno, kad je u pitanju film i televizija, to je nešto sasvim drugo i na prvom mestu je računica. Zato se dešava da se rade one stvari koje su jeftine i finansijski, a i same po sebi. Nažalost, mi imamo prosečne i osrednje pokušaje nekih programa i filmova.

 Država svake godine daje novac za projekte, često podeli mnogima, ali manje sume. Da li mislite da bi bilo bolje da se dodeli novac za najbolji projekat, nego da se pare rasipaju na više?
– Zavisi od slučaja do slučaja. Ne znam uopšte koliko ljudi koji dodeljuju novac uopšte čitaju te scenarije. Ako postoji nešto što je izuzetno i u odnosu na sve drugo bolje i kvalitetnije, bolje je onda da se uradi jedna, nego četiri stvari koje ne izgledaju dobro. Ali, pre svega, mora komisija da bude prava, sastavljena od ljudi koji su pošteni.

 Kako biste ocenili kulturnu scenu Srbije?
– Siguran sam da ima mnogo kreativnih mladih ljudi i uopšte starijih i srednje generacije, koji su veoma talentovani. Imaju šta da kažu i predstave, međutim zbog toga što nemaju priliku, skloni su da se sagnu i rade sve što mogu, da bi preživeli. Uglavnom, većina tih potencijalnih i kreativnih ljudi su otišli. Veliki je odliv takvih profila. Sa druge strane su ostali entuzijasti i ljudi koji imaju samopoštovanje, koje je jako teško ostvariti. Ne znam da li ima neko od mojih kolega koji će reći „Ja to neću da radim“. To je problem.

Opšti problem naše glumačke scene jeste što u ovom trenutku imamo dosta fakulteta za glumu.
– Postoji samo jedan Fakultet dramskih umetnosti. Sve ostalo su škole glume. To je poslovna politika – tekovine kapitalizma. Privatni fakulteti su deo sistema koji smo preuzeli. Ne mislim da je dobro i dovoljno da platiš godinu nekoliko hiljada evra i da ti kažu da si talentovan i da ćeš biti glumac. Čovek ne sme da se igra sa sudbinama neke dece koja misle da su talentovana. Umetnost je nešto što ne može da se nauči. To je u tebi ili nije.

[box type=“custom“ bg=“#fee5bc“ color=“#a5a5a5″ border=“#“ radius=“0″]

Tašta i sport su moji telohranitelji

 Interesantno da ste hteli da budete fudbaler?
– Meni je sport nešto kao telohranitelj. Imam dva telohranitelja. Prvi je moja tašta, ona kuva najbolje na svetu, pa je tako zovem. A drugi je sport, nešto bez čega ne bih mogao.

[/box]
Pilotirali ste avionom. Pročitao sam da ste se plašili letenja?
– To je osnovni razlog, zbog čega sam odlučio da vozim avion. Strah su mi usadile kolege.
Često sam putovao sa kolegom koji se plašio, pa nismo mogli da uđemo u avion bez litre rakije. Onda sam rekao da neću više. Odlučio sam da vidim kako funkcioniše i uverio se da je to jedan fenomenalan pronalazak i najsigurniji vid prevoza.

 Da li se strah prevazilazi suočavanjem?
– Sigurno. Isto, ako ti je strah protivnik, moraš da se suočiš sa njim. Ne možeš da odeš. Kad se skloniš, sve se pretvara u jednu tužnu sudbinu. Živeti u strahu je tužna sudbina.

Kakva nam je dijaspora?
– To su uglavnom ljudi iz Bosne i Hrvatske. Ima ih naravno i iz Beograda, ali u manjem broju Jednostavno, to je velika sreća za njih, jer tamo nisu otišli što su želeli, nego zato što su morali. Mislim da su našli lepo mesto koje može da im bude dobra satisfakcija za sve ono čega su se nagledali. Međutim, uvek treba da se vraćaju korenima i da se drže svojih korena, da svoju decu uče da govore srpski i da im to bude maternji jezik.
Jer, promeniće se generacije, a jezik i koreni treba da se zapamte. Primetio sam da neke nove generacije loše govore srpski. Veoma je važno da se na tome poradi.

Uskoro ponovo putujete?
– Sad nastupamo sa mjuziklom. U stvari, to je početak povratka Kuguarsa. Ovo će biti naš prvi zajednički nastup posle deset godina. Odlučili smo se da ponovo zasviramo, jer muzika je jedini beg. Priključiće nam se moja supruga, Branka Pujić, koja će biti glavni lik emisije koju ona uređuje, a gde smo mi gosti. To je otprilike dramski okvir celog koncerta. Ovog puta se samo zovemo Kenguarsi.

Rekli ste da je muzika jedini beg. Kakav je beg Tornik?
– Kad neko kaže Tornik, ja pomislim na prirodu. Život sa prirodom je nešto bez čega ne mogu, kao što ne mogu bez sporta. To je u mom genetskom zapisu. Na Torniku se osećam najbolje i nastvarnije. Priroda je neodvojivi deo mene.

Piše: Slaviša Pavlović