Intervju: Danijela Sremac, predsednik Srpskog insituta

Tekst: Slaviša Pavlović

Predsednik ste Srpskog instituta u Vašingtonu.
Šta su ciljevi organizacije?
– Još tokom 90-ih godina kao student diplomatije i učesnik borbe protiv anti-srpske propagande, lično sam iskusila moć i uticaj koji mediji i lobiranje imaju na odluke američke vlade. Vašington je najkritičnije mesto u svetu, gde se donose odluke u vezi Balkana. Srpski narod mora da ima glas. I to je prvi glavni razlog osnivanja Srpskog Instituta, kog sačinjavaju najeminetniji ljudi u Americi. Drugi bitan cilj organizacije je da služi kao most između naše dijaspore i srpskog naroda na Balkanu.

„ Pored vas, u Srpskom Institutu, ima još zvučnih imena.Znamo da vaše i njihovo zalaganje može mnogo da pomogne Srbiji. Međutim, da li je Srbija na nivou države, raspoložena da prihvati tu pomoć?

– Imamo zaista divne članove odbora koji imaju znat- na postignuća u svojim profesijama, ali njihova iskustva su ostala neiskorišćena. Tokom Miloševićevog doba, ti ljudi su se ponudili da pomognu, ali niko nije obraćao pažnju. Danas su druga vremena. U nedavnoj poseti Vašingtonu, premijer Vučić je pokazao iskrenu želju da čuje naša mišljenja. Međutim sa Srbijom sve ostane na predlozima, ali ne ide dalje. Čini mi se da Srbija uopšte nema adekvatan mehanizam za sprovođenje odluka i projekata unutar vlade. Mogu da navedem masu projeka ta i sugestija i situacija koje su bile pripremljene za Srbiju samo da je minimalno reagovala, ali ništa se nije desilo. Prilike su se jednostavno izgubile. Ne može jedan čovek, premijer Vučić sve da vodi, sve da odluči i da vodi svakoga za ruku. Svako mora svoju funkciju unutar vlade da izvrši samoinicijativno bez straha…

Ukratko, mislim da volja naravno postoji u Vladi Srbije, ali ne postoji mehanizam za tu saradnju – mada se ja uporno, svakom posetom Srbiji i Republici Srpskoj, trudim da se ta saradnja ostvari.

„ U Americi je velika srpska dijaspora. Koliko je ona ujedinjena i povezana u ovom trenutku?

– Svaka crkvena parohija uglavnom je oaza sama za sebe, kao svoje malo selo gde crkve imaju bazu podataka svake familije i to ne dele sa drugim gradovima. Imamo posete naših ljudi između gradova, imamo festival folklora, sportsko druženje, pravoslavne proslave…

Imajte u vidu da se američka demokratija bazira na principu uticaja na vladu od „organizovanog“ glasa naro- da, i zato postoje hiljade organizacija u Vašingtonu koje predstavljaju mnoge etničke grupe u Americi. Mi to do sada nismo imali, pa što se tiče aktivizma i organizo- vanog glasa, tu samo postoji Srpski Institut koji speci- fično i aktivno radi na predstavljanju naše perspektive u Vašingtonu i na povezivanju dijaspore sa maticom i Srbima u drugim delovima sveta.

Uverena sam da dolaze bolja vremena, zato što je prevaziđeno ono što nas je sputavalo u prošlosti – lokalni krugovi srpskih aktivista u raznim gradovima dijaspore koji nisu bili spremni da podrže akcije na nivou cele Amerike ili svetskom nivou zbog straha da bi to njihovu lokalnu funkciju zaobišlo.

„ Nekada su dijasporu odnosno Srpsku narodnu odbranu u Americi vodili Mihailo Pupin i Jovan Dučić. Koliko je njihova ideja danas zastupljena u dijaspori?

– Naša stara organizacija Srpska Narodna Odbrana koju su Pupin i Dučić vodili bila je veoma aktivna u Čikagu dugo godina. Sve što su radili je za pohvalu u vezi održavanja srpskog nasleđa i kulture u tom deluAmerike. Ove godine, na žalost, preminuo je Slavko Panović, predsednik Srpske Narodne Odbrane.

Ne znam u kom pravcu će organizacija da nastavi, ali jedna činjenica je očigledna. Većina članova su stariji ljudi. Ako organizacija planira da nastavi da postoji, moraju da nađu mlađe ljude sa novim idejama, specifičnim planom srpskog nacionalnog programa, i konkretnim koracima kako to postići. Uvek je najveći izazov svakoj srpskoj organizaciji da pokuša da postigne više od međusobnog druženja, organizovanja proslava i davanja stipendija studentima.

„ Dali ste planirali da delovanje Instituta proširite na druge zemlje gde je jaka srpska dijaspora, poput Australije?

– Mi smo registrovali kancelarije Srpskog Instituta u Beogradu i Banja Luci. Naravno, bilo bi odlično da imamo predstavnike ili saradnike u Australiji i drugim delovima Evrope. Ali želim da izbegnem neku strepnju kod lokalnih organi- zacija u dijaspori da Srpski Institut želi da im postane konkurencija. Bolje je jednostavno da sarađujemo sa njima zajedno na konkretnim projektima, kao odvo- jene organizacije sa jednim ciljem. Tako izbegnemo trošenje vremena na pitanju „ko šta vodi“ ko je vodeća organizacija i ko je ispod koga. Treba izbeći sva ona nevažna pitanja koja su nas sputavala u prošlosti.

„Nekada je u Americi vladala antisrpska histerija. Vi ste se godinama borili da to promenite. Kakva je situacija danas? Da li, u budućnosti, očekujete blaži odnos američke politike prema Srbiji?

– Ta histerija protiv koje sam se borila, na žalost je stvorila grupu ljudi, Amerikanaca, iskreno uverene u mnoge laži koje su se ovde prenosile tokom 90-ih godina iz Bosne, Kosova i Balkana, uz pomoć CNN. Naravno, stvari se menjaju.

Vašington je jednostavno kao devojka na ogromnoj proslavi i koja je okružena četvoricom muškaraca koji joj se udvaraju dok peti (Srbin) stoji i ćuti, tako da ona priv- oli samo ovu četvoricu. Do kraja žurke, toj devojci priđe još 20 grupa muškaraca tako da je ona do kraja, sasvim zab- oravi na onu prvu grupu.

Od dana do dana, svako ima istu priliku u Vašingonu da „pridobije devojku.“ Onaj koji se ne trudi nema pravo da se buni. Danas Srbija ima prednost jer nema rata, postoji neka stabilnost, a Amerika ima neku vrstu poverenja da Srbija i Vučić predstavljaju stabilnost na Balkanu i da idu u pravom pravcu. Danas je pravi momenat da se pokrenu pozitivni i novi PR projekti i pokušaji da se zbližimo sa Amerikom na način koji ide u korist našem narodu. Znači, kad ti se devojka najzad nasmejala, nemoj sad da se okreneš i odeš kući.

„Da li je moguće probiti medijsku zavesu, na prvom mestu CNN-a, koji američkoj javnosti prezentira drugačiju sliku o Srbiji. Vi ste imali sličnih problema, kada su vas povezivali sa Miloševićem, iako ga niste ni poznavali.

– Verujem da je moguće. Danas zaista imamo luksuz da sa jedne sasvim druge pozicije pokušamo da predstavimo pozitivni imix Srbije. Velika je razlika od onih dana kada sam kao devojka na CNN pokušavala da pričam o ter- itorijalnim pravima srpskog naroda, kada su svi oštrili noževe protiv Miloševića i sve što se pozitivno govo- rilo o Srbima smatralo se kao da branimo Hitlera. Jedan jevrejski novinar me nazvao „srpskim Gebelsom“.

Danas naravno najbolji PR za Srbiju je Novak \oković, njegova konstantna doza plemenosti, istrajnosti, hrabrosti, humora, i humanosti učinila je više za sliku našeg naroda nego što bi mogao bilo koji političar da postigne. Sa moje lične strane, koliko mogu da doprinesem u tom pravcu, moja druga knjiga Srce Srbije – Turneja kroz kulturu. Bila je veoma uspešna u Americi, prikazane su sve naše destinacije, tradicija, ako kulnarstvo, a u planu je da snimimo film za američku televiziju, kako bismo našu kulturu predstavili i poboljšali imix Srbije.

Autor ste knjige Rat Rečima koja govori o američkim intervencijama na Balkanu. Koliko su Amerikanci bili zainteresovani za događaje na Balkanu?

– U periodu rata su bili veoma zainteresovani – 24 sata na televiziji je bio rat i nasilje. Najbolji način da privučete pažnju gledalaca u Americi. Na početku rata CNN je bio stacioniran u muslimanskom delu Sarajeva gde je Bošnjačka vlada imala priliku da im servira razne „činjenice,“ dovede njihove svedoke, a svi su prevodioci radili za njih. Niko nije bio na srpskoj strani, a i na to sam pokušavala da ukažem na mojim nastupima na američkoj televiziji.

Da bi se došlo do srpske strane Sarajeva, recimo, ja sam putovala do Budimpešte (pošto nije bilo letova do Beograda zbog sankci ja) pa autobusom 8 sati do Beograda, pa kolima 6 sati do Pala. Zatim nekim specijalnim kolima uspela sam da dođem do srpske strane Sarajeva. Imala sam uvid u situaciju i to sam prenela na CNN-u.

Generalno, sve su televizijske debate bile zanimljive za Amerikance, ali dok ne osete rat na svojoj koži, nije ista stvar. Kada su islamski teroristi uništili zgrade u Njujorku i Vašingtonu, počela je sasvim nova era u Americi. Fokus je sad prebačen na islamski terorizam i ekstremizam