NEŠTO SASVIM LIČNO:

Umesto izveštaja sa koncerta Riblje Čorbe, održanog 22. Maja u rasprodatoj sali Hi-Fi, u srcu Melburna, pred blizu 650 posetilaca

Piše: Dejan Veljović

 …I zatim, ”Dva dinara druže”. Šta reći? Izađu ’Dva Dinara’ iz mode, ne boli nas više, jer nas je život na kraju sveta otupeo, pa nas opet razdire, jer imamo snage da opet postanemo ranjivi. I, to je to. To smo mi. I džaba svi Springstini, Rolingstonsi, Elton Džonovi i Bob Dilani. Svaka njima čast, ali, to je tamo Pit i to je Amerika, a ovo ovde, u nama, iako smo već decenijama daleko, ovo u nama je Balkan, ovde caruju lažna herojstva, promašene ljubavi, sitne račundžije, buka, bes i iluzije.
“BILO JE U MENI NEŠTO OD ČOVEKA”

Iz pesme u pesmu, iako sa pune 62 godine, Bora je izgledao sve mlađi i mlađi – u duši a i u pokretima. Poskakivanje u ritmu poznatih akorda. Kako mu to uspeva, decenijama? Jednostavno, nema laži, nema prevare, kako lepo reče moj veliki prijatelj, i još bolji čovek, Miloš slikar, on je ’pesnik, čovek koji živi taj svoj život i svoje pesme’, čovek koji će nam, uz, nekad čašicu, a sada uz kafu u nekom verovatno još uvek zadimljenom bircuzu kraj Kalenić pijace, pričati svoj život i život svojih komšija, nekih novih Surovih Taleta i novih, kobnih, misterioznih i zavodljivih lutki na naslovnih strana koje nemaju šta da izgube – i o svemu što njegovo oštro, čačansko-beogradsko, mangupski pronicljivo oko primeti oko sebe. I pri tome, neće štedeti nikog. A najmanje sebe:
”Krajem sedamdesetih dvadesetog veka,
bilo je u meni nešto od čoveka”,
pevao je Bora sledeću pesmu u Melburnu. ”Poslednju Pesmu o Tebi”.

Ko još od nas ima hrabrosti da tako pljune po sebi, pred svima, ne hajući? Možda mi – sterilno ušuškani u našim kućama, stanovima, investicijama, odlično plaćenim poslovima? Teško, na žalost. Zato moramo da punimo baterije, da kao Beketovi junaci u Godou ’nekako dobijemo osećaj da smo ponovo živi’, moramo da slušamo Boru koji, brate jednostavno kaže da ’živi zbog drugih i da mu je svejedno’, jer, posle nje potop, ’ništa nije vredno’. Ako to nismo nikad osetili, da li je sve ovo imalo smisla? I ova Borina pesma je ljubav. Ljubav je i kad žalimo što više nemamo ljubavi. Znači da smo ipak od ’baraba sačuvali ideju’, da još uvek znamo šta je ljubav, pa i ako ona odavno već stanuje na nekoj drugoj, nama nepoznatoj adresi.

”Umoran, bolestan i mnogo ranjiv,
Nikakav, očajan, pomalo sanjiv…
Tramvaji prolaze, vode nadolaze,
Dok me ne utope.
…A napolju ništa više, osim tople letnje kiše …”

…I ako baš moram da priznam, uopšte mi se i nije išlo na koncert Čorbe. ”Šta sad, kao, koncert…?” Nije to više to. Prošla su ta vremena, mislim naivno, pomalo poražen (’nikakav, očajan’) a nesvestan toga, dok se migoljim sa nekog 17 sprata Melburn Centrala, iz neke administrativne kancelarije, jedne od milion takvih, sivolikih, ispraznih, i dok se spuštam u prohladnu, svežu melburnšku noć. Sam, kao po običaju. ”U nekom listu, u nekom office-u, pola stupca, za Peru Zupca”. A i ”stari se, ženo”, kako bi rekao Miki – Miri Karanović na Golom Otoku u ”Ocu na službenom putu”. Koncerti, to su neki drugi, mislim, mlađi, pred kojima ima više ’nijansi sivih’ nego za nas; ”Teško vreme za matore, prijatelju moj…”

Raspoloženje koje sam poneo sa sobom – prizemno, teskoba se razmazuje melburnškim trotoarima. Pročitana misao Kišlovskog od prethodne večeri – došla mi je kao kec na sumornu desetku u ovom ’dalekom selu’ (’Gde si u ovom glupom hotelu’, Bora iznenada u mislima. Nisam ni znao da je to tek početak, da će mi se sve Čorbine reči, skoro zaboravljene od neupotrebe – opet i iznova vraćati svu noć, lupajući me o glavu filigranskom preciznošću). Dakle, kaže poljski maestro Kišlovski, u nekom od svojih ’manje veselih’ raspoloženja., reči koje bi mračni Bora Đorđević iz 80-tih potpisao na neviđeno: ”Svet oko nas je bedan i mizeran, to je svet u kome ne stanuje istina, jedino iluzije. Mislim pri tome na Poljsku, na koju sam osuđen, gde sam rođen i gde ću, bez ikakve sumnje provesti ostatak svog života”. Poljska, Srbija, sve mu to na isto dođe. Misao ne baš prikladna ’za poneti’ na koncert gde bi trebalo da se raduje, peva i igra.

I dok nezainteresovano hodam pored JB Hi-Fi-ja i milion novih vijetnamskih i Tai restorana Elizabet Ulicom – opet racionalizujem prazninu koja mi stoji u grudima, prazninu petka naveče u Melburnu ove traljave, 2015-te. Kao, eto, šta sad još novo mogu da čujem od Čorbe? Nije to više Tašmajdan 1979, kad prvi album Kost u Grlu nije ni izašao, a svi smo znali sve pesme napamet. Nije to više ono uzbuđenje kad se bez dozvole kapetana iskradete jedne majske noći 84-te iz sivih vojničkih kasarni Svilajnca, i otputujete popodnevnim autobusom za Beograd, samo da bi odslušali Boru u Pioniru.

POMOZI MI DA PREBRODIM OVU NOĆ

A onda, mislim malo nadmeno a u stvari mnogo brate naivno i glupo, primičući se Hi Fi areni u Svanston ulici (gde se koncert održavao prošlog petka, 22 maja) – malo se i odmaklo od onih prostora i naše muzike. Slušao se uživo u ovom gradu na kraju sveta, u Palasu na obalama Sent Kilde, jedan Kris Kristoferson, koji je za Dženis Džoplin pisao ”Mi i Bobi Mek Gi”, njegova ”Pomozi mi da prebrodim ovu noć”, pesma koja je, verujem ne samo meni nego i mnogima od nas sto puta u Srbiji a i ovde pomogla da prebrodimo noć tuge, melanholije, noć promašene ljubavi, noć nemoći da uradimo nešto za sebe i za mesto u kome smo rođeni, a koje tone, tamo negde…

Ispod stena Hening Roka, zbog kojih sam i došao u ovu zemlju – slušao se Gazda, slušao se u nestvarnoj atmosferi i spoju roka i magije večnih, šest miliona godina starih stena – Brus Springstin i njegov ”Duh Toma Joda” za koju bi Bora rekao da ’može da vam rikne vaša čuka’: (”Mama, gde god se neko bori za mesto pod suncem, za pošten posao i bratsku ruku u nevolji, gde god neko krvari za slobodu – pogledaj u njihove oči i videćeš mene”).
I šta ću sad, posle svega toga, da slušam opet ”Roken rol za kućni savet” i ”Nazad u veliki, prljavi grad”? Eto, to mi je bila misao dok sam slušao uvertiru – nastup Galeta iz Kerbera i Dejana Najde iz omiljenog Smaka. Nije to to, ponovio sam opet. Kako sam samo, po ko zna koji put, kako bi rekao Borin prijatelj Džoni, kako sam bio ’ohol i glup,’ kako sam ’daleko od istine’!

“PRIČA O LJUBAVI OBIČNO UGNJAVI”

Početak – običan. “Ja ću da pevam”. Bora se dobro drži, vreme i ’život do daske’ i na koncertnim daskama na njemu već decenijama ostavljaju traga, ali sada i u vidu naočara za neke davno napisane stihove kojih ima u preobilju u sledećoj pesmi, ”Ja ratujem sam”. Publika u rasprodatoj sali je okej, bend zvuči čvrsto, kao i uvek, kao i sve ove decenije uz Aleksića, Džindžera i neuništivog Vicka Milatovića na bubnjevima. Sve je to Čorba, ali, mi smo sad kao, ovde, daleko od svega toga, opet ću ja.
A onda, iz prikrajka, u sali, visoko iznad nas okupljenih, Džindžerova gitara u jednostavnom spoju akorda za pesmu ”Napolju” – dok Bora Đorđević nije preuzeo melodiju svojim još uvek zvonkim glasom:
”…Oči u oči, sa svojom bedom,
ja pravdam sebe i mrzim sve redom,
priča o ljubavi, obično ugnjavi…”

I više ništa nije isto. Ni u sali, ni u publici koja je odatle bila nošena pesmama do kraja dvoiposatnog koncerta, tamo negde oko ponoći. Ni u dušama više nije isto. I sve one moje gluposti kako smo sad drugačiji, kako su srca praznija što vreme više otiče – sve to pada u vodu. Magija muzike i stihovi čoveka koji je punim plućima disao svoju slobodu, koji nam je ceo svoj život u lica sručivao kakvi smo i šta smo i odakle potičemo – sa surovog Balkana, sa okrutnih beogradskih pločnika gde nema mesta za sentimentalnost i suze, pa čak i kad ništa više osim suza i nemate. Suze zbog tuge, ostavljenosti, grubosti, neosetljivoti ali i lepote duše, lepote (Andrićeve) žene ’koje više nema’, lepote zemlje, lepote ’velikog prljavog grada’. Suze zbog svega što nas je činilo i što nas još uvek čini živim.

DŽABA SVI SPRINGSTINI I DILANI

I posle ”Poslednje pesme o tebi” – ”Dva dinara druže”. Šta reći? Izađu ’Dva Dinara’ iz mode, ne boli nas više, jer nas je život otupeo, pa nas opet razdire, jer imamo snage da opet postanemo ranjivi. I, to je to. To smo mi. I džaba svi Springstini, Rolingstonsi, Elton Džonovi i Bob Dilani. Svaka njima čast, ali, to je tamo Pit i to je Amerika, a ovo ovde, u nama, iako smo već decenijama daleko, ovo u nama je Balkan, ovde caruju lažna herojstva, promašene ljubavi, sitne račundžije, buka, bes i iluzije.
”Mala nužda jedan, a velika dva,
pogledom ga sasekoh ko mačem,
izvinite molim, pitao sam ja
’kolko košta kad unutra plačem’…

’Kad unutra plačem’; poezija suterena. Neprevaziđena.
…’Sedeo sam tako sam za našim stolom…’ I rekao bi čovek – ajd’ sad, završeno je sa tim praznim stolovima, znate ono, samo vi za stolom u Poslednjoj šansi na Tašu, nakon ponoći, u zadimljenom Poletu preko puta Beograđanke, ili u Grmeču, na nekoliko stotina metara od Zokijevog Ateljea 212. Vi i, umesto nje, zjapeća praznina. Nema više Poleta, nema Grmeča, a nema više ni tih emocija, zar ne? Ali, ima! Ima ih, podseća nas Bora, svojim postojanjem i trajanjem. I srećni smo ako opet imamo hrabrosti da i posle svih ovih godina budemo tužni za praznim stolovima, u Beogradu, ili ovde, u nekom italijanskom restoranu kraj Lajgon ulice, ili u Olinda kafeu ili u Forest Glare bašti dalekih Masedon rendžersa, gde možete umreti od istovremene lepote oko vas i neke duboke, iskonske tuge u vama, a da niko i ne primeti, prepušteni sami sebi.

I tako vas Bora obori s nogu sa Dva dinara, postanete melanholični i patetični kao ovaj tekst, i onda vas opet ošine surovom realnošću, da vam snage nakon te, kako kaže, ’plačipi…ste’ pesme, rečima:
”Ali nema plakanja, nismo došli da plačemo, došli smo da se zajebavamo”.

Dobro, Bore, smisli se, hoćeš li da nas cimaš celu noć, hoćeš li da plačemo ili da se … – to. Sve to, u isto vreme, izgleda da je to cilj ovom, kako sam reče na koncertu ’jedinom matorcu koji je još uvek u pubertetu’. Davno je ruski pisac pisao o iskustvima sa robije: ”Široko je ljudsko biće, treba ga suziti”.
Trebalo je i nas negde, izgleda, kao i Zapadnjake, suziti, a ne ovako, surovost i suze u isto vreme, grubijanstvo i duša večno uplašene dece. Sve te suprotnosti pod jednim krovom, u slovenskoj duši, malo je to preterano. I sve se to oličava u ovom čoveku totalno sede kose, koji na sceni bljuje ni pet ni šest, nego one stare, muške mačo – bezdušne stihove pesme ”Ostaću slobodan”: ”One hoće da me vežu, svakog dana sve su jače, obruč oko mene stežu, pohotljive udavače”, da bi odmah u sledećoj pesmi na sceni u Melburnu uleteo u dert, potonuo u ponor kao neki lik onog drugog našeg Bore, Stankovića, i ogolio dušu rečima, ’Ovde su pasivni krajevi, i plačem, plačem ko malo dete. Gde si u ovom glupom hotelu…’

I tako redom, svi u publici pratili su Čorbu na tom “Tour de Force” dižući se i spuštajući se u nove ponore – od blanko tvrdnji ’ja sam ti ljubavna sirotinja’, do prkosnog ’nisi valjda luda da se stidiš, što si me prognala istočno od raja’. I onda, pri samom kraju, bez ikakve muzike, cela sala peva, a šta nam drugo ostaje? – ”Daješ da te vole, glumci, režiseri” (vodoinstalateri, svejedno, život i nove interpretacije stihova – Bora ne bi pravio pitanje) – i Lutka sa naslovne strane nije izgubila ni pedalj od svoje aktuelnosti.
”Pogledaj dom svoj anđele”, ”Kad sam bio mlad.” Pesma kao i Bora, što je starija, sve mlađe deluje. Baš kao i ”Ljubav ovde više ne stanuje”, koju je frontmen Riblje čorbe, paradoksalno, najavio rečima da ’ima ljubavi u Melburnu’, u ogromnim količinama. Ali, nema paradoksa. Od ljubavi, do suza, pakla, cinizma i nazad – to smo mi. Sve đuture.

I za kraj noći – ”Dobro jutro”. Kao i bezbroj puta na svirkama u Beogradu i svim znanim i neznanim gradovima, od Zaječara do Poreča. Znate onu, o svitanju iznad crkve Svetog Marka, ’šta smo mogli, mi smo jedno drugom dali’ i ’polako i sigurno bežiš u tišinu, čekaju te dole taksisti kod JAT-a’. A tu su negde i dronjak, piće, meze, razmazano lice…

Beograd i Srbija osamdesetih. Čorba, Bora i njegovi tekstovi, oštriji od samog života, svedočanstvo jedne mladosti. Ali, lepo reče pesnik, nema plakanja. Valja se još jednom vratiti u ’veliki prljavi grad’, valja se još jednom nacrtati u svitanje kod crkve Svetog Marka, po kiši koja pljušti napolju. Pa nek ide život. Valja sve to tamo proveriti još jednom. I ako nas opet sve ćapi za srce istom silinom, znači da smo još tu, negde, još uvek živi, da se držimo i da nije ovaj ’jedini matorac još uvek u pubertetu’ proveo uzalud pola veka da nam čuva noć od budnih, da nam ne da da otupimo i odumremo lagano. Ma koliko nas Bora uveravao u suprotno – dok nas još uvek priča o ljubavi dira a ne gnjavi – dotle ljubav ovde ipak stanuje, dotle ima nade za nas.

Foto Nino Filipović –  Nino Photography

[images_grid auto_slide=“no“ auto_duration=“1″ cols=“four“ lightbox=“yes“ source=“media: 6121,6120,6119,6118,6117,6116,6115,6114,6113,6112,6111,6110,6109,6108,6107,6106,6105,6104,6103,6102,6101,6100,6099,6098,6097,6096,6095,6094,6093,6092,6091,6090,6089,6088,6087,6086,6085,6084,6083,6082,6081,6080,6079,6078,6077,6076,6075,6074″]Foto Nino Filipović[/images_grid]