Vasko Vukoje, advokat, Adelajd

Pomalo zaboravljeni Vuk Drašković, čini mi se upravo gonjen željom da nas podseti da je još tu, posle objavljivanja poslednjeg romana Isusovi memoari, kad ga više Srbija ne zarezuje, dao je veliki intervju radikalnoj bosanskoj TV, “Licem u lice“. Naravno da Vuk nije ni prvi ni zadnji koji stranim TV govori za novac, ali jeste prvi i jedini, koji na tako sramotan način govori o drugim Srbima i državi Srbiji o vrlo osetljivim temama iz nedavne prošlosti. Ne postoji nijedna živa hrvatska ili muslimanska javna ličnost, koja bi s toliko mržnje i prezira govorila o svom narodu.
Junak njegovog najnovijeg romana, moj je nesrećno preminuli rođak Đorđo Vukoje, mučenik iz Titovog i posebno Miloševićevog vremena, koji je borbom protiv komunizma i za srpske ideale, platio ogromnu cenu, od batinjanja, prebijanja, zatvaranja, do prerane smrti. Đorđo je bio primer nepokolebljivog borca za istinu, za pravdu i za ostvarenje istorijske vizije Srbije, države koja poštuje svoje građane, postoji zbog njih i koja je država pravde i pravednosti. Moj rođak je podelio sudbinu mnogih iz familije Vukoje, često u donkihotovskoj neravnopravnoj borbi sa srpskim otpadnicima, bez i jedne nacionalne ili verske mrlje do iznenadne smrti prošle godine. Zbog verovanja u dobrotu i humanost, Đorđo je i pod mukama Miloševićevih batinaša, iz bolničkog kreveta, pozivao na oprost, čime je, uz izgled, opravdavao nadimak “Isus“, kojeg je dobio još kao srednjoškolac.
Kao veliki književnik Vuk Drašković je i ovim romanom pokazao nesumnjivi književni talenat, ali je razgovorom za muslimansku TV, pokazao i još jednom potvrdio da je nikakav političar i loš čovek. U trenutku kad se Srbija s tugom podseća na zločinačku agresiju NATO saveza, Vuk je morbidnim intervjuom ocrnio Srbiju i Srbe da su jedini i isključivi krivci za raspad Jugoslavije, (koju, eto posle “male pauze od 15 godina”, opet žali,) Srbi su izvršili genocid u Srebrenici i na drugim mestima u Bosni i Hrvatskoj, na kojima su bili agresori. Po Vuku, isti se zločin dogodio u Srebrenici i Jasenovcu, a pred zgradom Skupštine Srbije u Beogradu, trebalo bi izgraditi spomen dom za muslimanske žrtve genocida u Srebrenici, da Srbiju svakodnevno podseća na to vreme.
Mnogo je još sramotnih gluposti izjavio Vuk Drašković. Naravno da niko normalan ne opravdava ni jedan nevini zločin ma gde da se dogodio i ma ko da ga je počinio, ali u polučasovnom razgovoru ni jednom jedinom reči ne pomenuti srpske žrtve, progon i ubijanje Srba iz mnogih gradova i sela, etnocid i genocid u Republici Srpskoj Krajini, obnovu ustaške NDH, Alijine mudžahedine, iste one koji danas drugim žrtvama rade ono što su naučili u ratu protiv Srba, Hašim Tači i gomile pripadnika tkz. Oslobodilačke vojske Kosova, potpuna su nepoznanica Vuka Draškovića. Umesto da osudi zločince iz NATO pakta, on se histerično poziva na Amerikance, kao jedine spasioce posrnule srpske države. Da šećer dolazi na kraju pobrinuo se Danin muž rečenicom, “mi smo Srbi svi bolesni“. Verujem da je tu uključio i sebe, pa mi je makar malo lakše, iako se ne mirim s činjenicom da je taj propali komunistički sekretar i višestruki politički konvertit, za temu romana uzeo sudbinu moga rođaka Đorđa, pogotovo jer mu ovaj ne može da odgovori.
Kako Vuk ne pita sam sebe, kako je njegova nekada najpopularnija politička partija u Srbiji SPO, nestala s političke scene? Kako ga nije sramota pričati protiv države, koja je njemu, bez obzira na njegovo političko konvertitstvo, omogućila lagodan i ugodan život, u doba Tita bio je istaknuti komunistički i sindikalni kadar, a u doba Miloševića ministar spoljnih poslova. Čovek koji je početkom devedesetih mogao da okupi pola Srbije, danas ne može da ima jednog poslanika u Skupštini Srbije. Istorija Srbije, nažalost, ne oskudeva tragičnim političkim likovima kao što je Vuk Drašković, suprug nezaobilazne Danice.
Može Vuk da se pojavi još koji put na muslimanskoj TV, tamo je dobrodošao, jer ko se od današnjih muslimana seća Vuka Draškovića i pretnji o kidanju muslimanskih prstiju kod pogleda na Prokletije ili od Šiptara etnički očišćenom Kosovu. Vuk i moral. Ajte, molim vas. Najveći gubitnik u novijoj istoriji Srbije završio je razgovor s rečima da podržava Aleksandra Vučića. Znao sam to i da nije rekao, isto onako kako je podržavao Tita i Miloševića, i kako bi uvek podržavao ako bi mu to donosilo korist, bilo koga, Tuđmana, Aliju ili Tačija, svejedno.
Jednom je tadašnji predsednik Vrhovnog suda Tuđmanove NDH, Milan Vuković, rekao da nijedan Hrvat u istoriji nije izvršio zločin, jer da Hrvati nisu od tih koji bi to uradili, a najmanje, još i ratni zločin.
Pre tri dana, sadašnji predsednik Vrhovnog suda Tuđmanove naslednice, Kolindine Hrvatske, Ivan Turudić, zatražio je izmenu Ustava u kojem će pisati da se kaznom strogog zatvora do pet godina, kazne one osobe koje kažu da je u Hrvatskoj bio građanski rat, a ne domovinsko-oslobodilački i da je Oluja bila zločinačka a ne oslobodilačka vojna operacija. Istovremeno u Srbiji, tužioci za ratne zločine uhapsili su osam Srba, za moguće ratne zločine nad Hrvatima. Posle svega, mora nam biti mnogo jasnije zašto i dan danas ima puno Srba za koje je Tito heroj, a Draža zločinac. Zato nam je i još jasnije zašto ima mnogo (nadam se, nas Srba) koji se zbog nekih Srba, kao što je VD, stidimo što smo Srbi.