Nova predstava pozorišta „Pilipenda“, uz snažnu antiratnu poruku, u subotu je oduševila brojnu publiku, na premijeri u Srpskom centru Bonirig. Reč je o monodrami „ja, Milutin“, rađenoj po motivima čuvene knjige Danka Popovića „Knjiga o Milutinu“ (1985). Monodramu je režirao i izvodi Sergej Kožul.
„ja, Milutin“ je priča o srpskom seljaku, domaćinu, anonimnom vojniku (otuda i malo početno slovo u naslovu monodrame) koji se kroz istoriju borio u raznim ratovima. Spoljašnji neprijatelj se menjao, menjale su se uniforme, krajevi u kojima su vođene borbe, vrste oružja, ali je suština i tragedija malog čoveka ostala ista. On je taj koji u ratu gubi oko, stoku, porodicu, decu, državu, snove – sve osim časti i vere u Boga. Taj mali, ali razuman šumadijski domaćin, bolje nego bilo koji kralj ili političar, razume da se država ne gradi na kostima svoje dece, niti narod koji žrtvuje „neoženjene“ može da očekuje srećnu budućnost.
Teška priča, nabijena emocijama, univerzalnost teme i minimalna scenografija, u monodrami kao najzahtevnijem pozorišnom žanru, u prvi plan su stavili maestralnu Kožulovu glumu i iskrenu, proživljenu emociju. Kroz lik glavnog junaka, Sergej Kožul na scenu zapravo izvodi mnoštvo likova, vešto prelazeći iz jednog u drugi; pred očima publike ređaju se srpske majke, supruge, komšije, nezreli mladići, deca u snegovima Albanije, živi leševi u tuđim poderanim šinjelima, mrtvi sinovi i „prekinuti“ očevi.
Ideju o muzičkom intermecu koji je Kožul odlično upotrebio u svojoj autorskoj, a sada već kultnoj, predstavi „Zadnja stanica 1 i 2“, u „Milutinu“ je podignuta na jedan viši nivo. Naime, muzički bend „Boza Limunada“ aktivni je „glumac“ u predstavi. Paralela sa antičkim horom iz grčkih tragedija sasvim je opravdana i poželjna. Pažljivo izabrane muzičke numere i muzičari koji, po potrebi, preuzimaju različite uloge na sceni, zapravo predstavljaju narod i podsećaju da subina svakog malog seljaka/vojnika koji u ratu gazi preko Kajmakčalana a u miru ore kao da nikad iz svoje njive nije makao, daleko prevazivali pojedinca i postaje značajna karika u lancu nacionalnog identiteta i trajanja. Na sceni se odvijaju dve paralelne priče: muzičari u pozadini predstavljaju bezbrižan, svakodnevni život koji teče sa ratovima ili bez njih. Za to vreme, zajedno sa Milutinom, publika proživljava tragičnu pripovest o suštini postojanja zaboravnog naroda koji svoju istoriju uvek iznova ponavlja bez da išta iz nje nauči.
Publika je iz sale izašla zadovoljna, ali i zbunjena. Na reklamnom plakatu stoji „monodrama“, a oni su upravo prisustvovali epskim scenama koje su predstavile srpsku istoriju od prvog svetskog rata do stradanja pod komunistima. Nije na sceni bio jedan glumac u jednom liku, nego mnoštvo likova koji su zajednički preneli vrlo važnu poruku: najgori su oni neprijatelji koji govore našim jezikom i koji žrtvuju svoju decu zarad tuđih interesa. Ili, kako bi patrijarh Pavle rekao, biće nam bolje kad mi budemo bolji. Sasvim lako, mogao je ove reči na sceni da izgovori i Kožulov Milutin.
Nova „Pilipendina“ predstava nije monodrama, nego multimedijalni doživljaj u kome publika aktivno učestvuje svojom imaginacijom. A rezultat je dobra stara Aristotelova katarza, pročišćenje koja nam je, danas možda više nego ikad, potrebno.
Sidnejska publika će moći da odgleda predstavu i 27. maja u Nest Club-u i 10. juna u Italian Forum-u. U međuvremenu, „Pilipenda“ se na kratko seli i u Melburn kako bi ovu univezalnu antiratnu prču podelila i sa našim sunarodnicima iz Viktorije.
Dr Milena Ilišević
