Na predlog i nagovor naše fotoreporterke krenuli smo putem ka malom uspavanom primorskom gradiću Bajron Bej koji se nalazi na jugoistočnom delu Australije, teritoriji Novog Južnog Velsa gde nam se ukazala idealna prilika da i te kako usporimo, opustimo se i uživamo. Za razliku od nekih od nas, fotoreporterka je imala daleko više razloga za uživanja kojima nije bilo kraja.
Ova primamljiva destinacija sa prepoznatljivim obeležjem – velikim belim svetionikom, nedeljno privlači 5,000 posetilaca i turista širom Australije i sveta. Nije tajna da su u Bajron Beju utočište i topli dom pronašle bogate i poznate holivudske ličnosti poput braće Hemsvort, da u njemu pored zavidnog broja milionera i bilionera uporedo žive „hipici“ i „bekpekeri“. Bajron Bej se pokazao i kao idealno mesto za susrete starih dobrih drugara i prijatelja koje ponekada nemate prilike da sretnete ni u mestu u kome živite ali praznik je za oči kad ih ugledate na ulici “načičkanoj” elitnim restoranima i to upravo u Bajron Beju, što je bio slučaj i sa nama.
Takvi susreti stvore osećaj kao da ste sreli davno izgubljene rođake. Uzajamnoj sreći nije bilo kraja pri susretu sa “naše gore listom” TV prezenterom čuvenim, poznatim i u svetu novinarstva visoko kotiranim Karlom Stefanovićem, njegovom prelepom, ljupkom i uvek nasmejanom suprugom Jasmin i družinom. Napraviti “ozbiljan” snimak sa Jasmin i našom reporterkom bila je gotovo nemoguća misija jer su njihov urođeni smisao za humor, potreba za neprestalnim “ćaskanjem” i smehom bili prepreka u ostvarenju takve zamisli, mada ni Karl nije bio ništa bolji od njih. Nakon usrdnih razgovora, šala i smeha do suza pali smo jedni drugima u srdačne tople drugarske zagrljaje iz kojih niko nije žurio da se otrgne.
Konkretan razlog našeg dolaska u Bajron Bej bio je sedamnaesti po redu Festival latino – američkog plesa koji je privukao veliki broj zaljubljenika u latino američki ples raznih nacionalnosti, među kojima i srpske. Ovaj festival latino američkog plesa je samo jedan u nizu prestižnih međunarodnih kulturnih manifestacija u organizaciji osnivača, direktora i profesionalnog koreografa Skaj Blu koja se profesionalno bavi plesom 30 godina.
Skaj je takođe i vlasnica škole plesa u Melburnu kroz koju je prošlo hiljade polaznika. Ples je za Skaj velika strast koja, kako kaže, budi emocije i osećaj za lepotu. Njen veliki uspeh ogleda se u dostignućima, rezultatima kao i po entuzijazmu njenih polaznika u treninzima svih vidova latino američkog plesa.
Naša reporterka rođena Trsteničanka, inače ćerka legendarnog frulaša Branka Šljivovca, pored ogromne ljubavi prema srpskoj tradiciji, kulturi i folkloru dugi niz godina bavi se i modernim plesom salsom, bačatom i zukom. Po vokaciji diplomirani psiholog, vešto uspeva da uskladi svoja poslovna i lična interesovanja i nalazi vremena za uživanje u čarima latino – američkog plesa koji su za nju, kako kaže, umetnost i sport. Svojom pojavom i učešćem na festivalu plenila je pažnju prisutnih i pobrala aplauze dok joj je sa lica blistao osmeh zadovoljstva.
Istraživanja su potvrdila da ples, ne samo što je zabavan i podiže raspoloženje, već doprinosi fizičkoj kondiciji, oblikovanju mišića, jačanju kostiju i smanjuje stres a za stres je poznato da utiče na slabljenje imuniteta i razvoj bolesti.
Ples kod dece razvija kognitivne sposobnosti, percepciju, pamćenje i pažnju. Roditelji dvogodišnje devojčice Sare Evans zapazili su da njihova ćerkica voli da pleše, ponekad krijući se a ponekad pred publikom ali uvek sa strašću i osmehom. Primetivši tu naklonost svog deteta prema muzici i plesu, roditelji su je sa svega 2 godine upisali u baletsku školu i pružili mogućnost da krene tim putem kojim i danas korača. Svoju uspešnu profesionalnu karijeru otpočela je pre 17 godina i postala jedan od direktora škole plesa „Bossa Latina“. Sara je pronašla sebe u onome što je čini izuzetno srećnom.
Sigurni smo da je neko rekao da ples blagotvorno utiče i na bol, a bol se nakon višečasovnog kretanja kod nekih od nas pojavila u nogama i kostima ali to nije od plesa, već s’ toga što smo zašli u poslepodne života.
S bolom u “dotrajalim” kostima uputili smo se u restoran “No bones” ( „BEZ KOSTI”). Do saznanja o ovom restoranu neobičnog naziva došli smo putem TV emisije “Travel guides”. Vođeni velikom znatiželjom pohrlili smo da što pre stignemo i uverimo se u istinitost priče da u tom vegetarijanskom restoranu služe pileća krilca, šnicle sa prelivom od sira, lignje, hamburger sa slaninom i mnogo što šta. Reč je o restoranu koji služi isključivo hranu biljnog porekla bez mlečnih proizvoda, hranu koja je samo nalik na gore navedeno. “Šta, nema mesa?!” dakle, neko će od nas ostati gladan jer ne preferira vegeterijansku hranu. Kada su počela da pristižu famozna pileća krilca, lignje i sve po redu, ostali smo zatečeni. “Vidi krilca, vidi lignje, pa to je nemoguće da ima bilo kakve veze sa sastojcima biljnog porekla, ta idi begaj”.
Što od gladi, što od radoznalosti, prionuli smo na degustaciju i prepustili se uživanju u neopisivim ukusima hrane o kojoj smo kasnije opširnije porazgovarali i sa šefom kuhinje. Ovo nesvakidašnje iskustvo, prevazišlo je sva naša očekivanja i navelo nas na zaključak da se ne može uvek verovati samo očima, treba se osloniti i na čulo ukusa.
Obogaćeni prelepim novim saznanjima i utiscima iz Bajron Beja, bližilo se vreme za vraćanje u realnost u kojoj više nije bilo prostora za usporavanje, opuštanje ali za uživanje ga uvek i svuda ipak treba naći. Vreme, za povratak kući u suncem okupani Kvinslend.
Za Srpski glas: Jelena Nedeljković
