U susret najradosnijem prazniku Hristovog rođenja, „Srpski glas” je imao izuzetnu čast da obavi razgovor sa Njegovim Preosveštenstvom Episkopom Mitropolije australijsko- novozelandske gospodinom Siluanom, prvim episkopom naše Mitropolije koji je rođen i odrastao u Australiji a koji je sada duhovni pastir Srba Australije i Novog Zelanda. Prenosimo u celosti duhovnu poruku koju je uputio našim čitaocima za božićne i novogodišnje praznike.

1. Vaše Preosveštenstvo, veliko je zadovoljstvo što se ukazala prilika da se obratite čitaocima “Srpskog glasa”. Za početak, da li bi mogli da se osvrnemo na godinu koja je iza nas, a koja je, kao i prethodna, obeležena borbom protiv korona virusa? Kako se naš narod širom Mitropolije australijsko-novozelandske izborio sa ovom teškom situacijom i koliko je podrška naše crkve pomogla narodu u ovom teškom vremenu?

Blagodaran sam takođe na prilici da obavim ovaj intervju sa Vama, uz molitvenu želju da ovaj razgovor bude od duhovne koristi za vaše čitaoce.

Godina koja polako ističe, slično godini koja joj je prethodila, protekla je u znaku velikih promena, novih izazova i iskustava za čovečanstvo i društvo, a isto tako, za život i rad Crkve na petom kontinentu. U stvari 2021. godina je po mnogo čemu nadmašila svojim izazovima i iskušenjima 2020. godinu. Pored zatvaranja dveju najvećih metropola Australije – Sidneja i Melburna, unutar kojih se (barem što se tiče Sidneja) odvijala i posebna segregacija delova grada gde pretežno žive porodice radne emigrantske klase, vršena je kampanja neviđenog ucenjivanja i prisile na vakcinaciju tzv. kovid vakcinama. Čak je iznedrena kovanica od strane vlasti koja je slala jasnu poruku građanima – „bez uboda nema posla!“ U prevodu, ako se ne vakcinišete – nećete moći staviti hleb na sto svojoj deci, plaćati poreze i vraćati kredite. Nije potrebna velika mudrost da čovek zaključi kakve su alternative date onome koji se ne povinuje mandatu. Statistika ne laže, broj samoubistava se nekoliko puta povećao od kako kovid kriza traje, kao i broj obolelih od anksioznosti i drugih psihičkih bolesti. Na već postojeću depresiju i anksioznost koju je prouzrokovao težak lokdaun, počela je kampanja sejanja straha i kreiranja masovne psihoze od strane australijskih medija da bi se prisilili ljudi na vakcinaciju.

Ono od čega smo strepili sve ovo vreme (i dalje strepimo), jeste da se borba protiv virusa ne pretvori u borbu protiv čoveka. Naša briga kao Episkopa bila je i ostala da Crkva ostane na svome jevanđelskom kursu u Australiji i Novom Zelandu i pored toga što razni vetrovi, ponekad veoma jaki, duvaju da njen kurs promene. Crkva je Telo Hristovo, bogočovečanska radionica ili lađa spasenja. Ona nije neki folklor, muzejski eksponat ili opijum za narod, a isto tako nije, i ne može biti, pacifikovani instrument države za sprovođenje njenih ciljeva koji su ponekad ne samo metodološki, već i principijelno nesaglasni sa prirodom i učenjem Crkve. Postoje oni koji možda smatraju, pre svega verujem iz neznanja, da Episkop kao lider u zajednici treba da slepo sledi i ispunjava sve ono što se od države nalaže bez prethodne provere da li je saglasno sa jevanđelskim načelima. Naravno da ima dosta dobrih državnih projekata u kojima smo sarađivali kao verski lideri, kao što je borba protiv nasilja u porodici i tome slično, ali da se traži da episkop bude bezglasan pred represijom, pred ucenama, psihozom, pred oduzimanjem slobode i prava!? To je apsolutno nepoznavanje službe i poziva Episkopa. Nije Episkop bogoslužbeni dekor Crkve, Episkop je pre svega prizvan da bude proročki glas, glas savesti u duhovnoj pustinji paloga sveta koji opominje i ukazuje na put Jevanđelski, to jest, na Put Božji u ovome svetu. Smatramo da onoga momenta kada jerarhija Crkve postane pasivan sprovodnik svetovnih naloga vlasti ili ideja bez prethodnog proveravanja istih Jevanđeljem, ona počinje da stranstvuje.

Imajući sve ovo gore u vidu, naš blagoslov sveštenstvu je bio da budu „svima sve“, po rečima Svetoga apostola Pavla (1 Kor. 9, 22). Da bodre narod, da iznađu načina kako da pruže podršku, da prime svaku napaćenu dušu, da ispovede i pričeste… Negde su oci imali više uspeha, negde možda malo manje, ali su se verujem trudili prema svojim snagama i mogućnostima.

Na kraju, smatram da se naš narod generalno dobro izborio. Ostale su rane, ali ih sada treba vidati.

2. Otvaranje prvog srpskog koledža “Sveti Sava” u Sidneju ima ogroman značaj za naš narod u Australiji, pogotovo za najmlađe generacije. Možete li nam reći nešto više o ovom izuzetnom poduhvatu i da li u budućnosti možemo očekivati nešto slično i u drugim gradovima gde je prisutna brojna srpska zajednica?

Koledž Sveti Sava je mnogo više od privatne dnevne škole Srpske Crkve na Petom kontinentu. Koledž Svetoga Save je zamišljen kao novo poglavlje u radu i životu naše zajednice na ovim prostorima. Značajan je pre svega zato što u središtu svome ima kao žilu kucavicu sveti hram, što školski dan započinje molitvom, mirisom tamjana, celivanjem ikone i blagoslovom sveštenika. Koledž je zatim važan i bitan zato što deca koja ga pohađaju neće biti izložena raznim izopačenim učenjima koja su, nažalost, prodrla u učionice mnogih škola, i avaj, što je najtragičnije, u mnoga čista i neiskvarena srca dece. Takođe je važan jer će se deca uporedo sa akademskim znanjem vaspitavati i uzrastati u svetotajinskom i svetovrlinskom životu, što će hoditi putem koji vodi u život. Bitna je ova škola jer će postati rasadnik Svetosavaca, budućih intelektualaca koji će imati Pravoslavlje kao svoju vrhovnu vrednost. Bitna je i zbog velikog doprinosa u očuvanju našeg jezika i kulture. Isto tako je značajna ova škola jer je otvorena za sve koji žele da se vaspitavaju na pravoslavnim načelima. Smatramo da Koledž Sveti Sava ima potencijala da postane naš najveći doprinos širem australijskom društvu. Što se tiče otvaranja ovakvih škola i u drugim gradovima, osobito onim gde živi veći broj našeg naroda kao što je Melburn, to je svakako u planu. Međutim, postoje potencijalni izazovi sa kojim ćemo se suočavati kao što su državni zakoni na lokalnom nivou, kao što se trenutno nazire u državi Viktoriji, koji mogu pod izgovorom borbe za jednaka prava ili antidiskriminacije da zapravo ugroze prava i potencijal slobodnog rada Hrišćanskih škola. Pratićemo kako se budu stvari razvijale, ali svakako imamo u planu u narednoj dekadi da još škola otvorimo, kako Bog da, a i naše realne snage i mogućnosti u okviru ovih izazova sa kojima se sve suočavamo.

3. Kako ocenjujete odnos crkve i države u Australiji uopšte i da li država daje dovoljnu podršku crkvenim i etničkim zajednicama, konkretno u ovom slučaju, srpskoj crkvi i zajednici?

Odnos crkve i države prema Ustavu Australije jasno se definiše kao odvojenost ili razdvojenost crkve i države. Međutim, država i dalje u javnoj sferi održava dobre odnose sa verskim zajednicama, pre svega putem saradnje na polju raznih projekata, a i finansiranja religioznih škola koje se ostvaruje preko Federalne vlade. Tako da i naše crkvene, to jest, jezičke škole, kao i naš prvi Srpski Koledž Sveti Sava – imaju mogućnosti da apliciraju za grantove koje država daje u okviru obrazovanja. Postoje takođe određeni grantovi koji se isto mogu dobiti za određene društvene događaje u okviru zajednice. Što se tiče odnosa države prema srpskoj crkvi i našoj zajednici, najbolje govori to da je na otvaranju našega Koledža bio Premijer Novog Južnog Velsa, kao i drugi visoki zvaničnici iz političkog i javnog života Australije.

4. Australija je izuzetno sekularna država. Proces integracije u novu sredinu je veoma poželjan, međutim, etničke zajednice se nalaze pod velikim uticajem asimilacije. Kako očuvati duhovni i verski život srpskog naroda? Kako, u isto vreme, ostati dobar Srbin Svetosavac i postati dobar Australijanac?

Za nas kao Pravoslavne Srbe, ma gde se nalazili ili živeli, naša vera treba da bude središte našeg bića, da zauzima centralno mesto u našem životu da bi sve ostalo bilo na svome mestu, kako Svjatjejši Patrijarh Porfirije često poučava.

Kada nam je duhovni život na prvom mestu onda sav naš život zadobija svoj pravi smisao i pravac.

Na petom kontinentu primarna briga naših emigranata bila je da se ne otuđimo od svojih korena, svoga jezika i kulture, naravno i vere, mada ako ćemo biti do kraja iskreno samokritični, u većini slučajeva odnos prema veri je više običajan nego suštinski. Međutim, zajednica se menja, dolaze nove generacije rasterećene bremena nekih istorijskih podela. Oni nemaju toliko jako izražen nacionalni naboj, ali su u potrazi za smislom u svome životu. Ponosni su što su Srbi, ali nisu suštinski doživeli svu lepotu svoga srpskog bića, jer se ta lepota otkriva i zadobija samo u veri. Ukoliko našu decu ne budemo upoznali sa Pravoslavljem – našim Svetosavljem, oni će se brzo asimilirati, brzo otuđiti ne samo od svojih srpskih korena, već i od svoje vere, a onda kako praksa pokazuje (u većini slučajeva) zapasti u plen raznim sektama, stranputicama i lažnim učenjima. Zbog ovoga je preko potrebno da pored budnog sveštenstva koje treba da bude na visini duhovnog zadatka, roditelji aktivno rade na duhovnoj formaciji svoje dece, jer roditelji su prvi učitelji, prvi sveštenici u domu svome, jer dom hrišćanski je mala crkva. Oni treba da svojim primerom učine njivu srca svoje dece pogodnu da primi reč Hristovu.

Na zadnji deo vašega pitanja odgovorio bih, da država Australija ne traži od nas da se asimiliramo, već integrišemo. Postoje čitavi fondovi i projekti za očuvanje multikulturalnog pejzaža Australije. Smatram da je opet tajna u veri, ako je čovek u veri otkrio lepotu svoga Srpstva, on nema kompleks inferiornosti, ne može da bude ugrožen. Njegova perspektiva ima širinu, visinu i dubinu, a to znači da će ljubiti i nebo pod kojim živi, radi i formira se, to jest zemlju – u ovom slučaju Australiju. Biti dobar Australijanac treba da bude sinonim za – biti dobar čovek. Mi treba da volimo ovu zemlju jer Gospodnja je zemlja i sve što je na njoj (Ps. 24, 1) kako nas uči psalmopojac David.

5. Vaše Preosveštenstvo, možete li nam reći nešto više o planovima Mitropolije australijsko-novozelandske u novom Letu Gospodnjem?

Naši planovi za nastupajuće novo Leto Gospodnje će mnogo zavisiti od situacije na terenu, imamo u vidu trenutnu krizu. U planu je pored redovnih događaja i aktivnosti, poseta Svjatjejšeg Patrijarha našeg G.G. Porfirija krajem godine. U planu je poseta i igumana Hilandarskog povodom obeležavanja velikog jubileja, dakle, 50. godina od osnivanja našeg najstarijeg manastira u Australiji – Svetoga Save u Ilajnu koji treba da se svečano obeleži ove godine. Tokom ove posete planiran je veliki događaj i u manastiru Svetog Save Novi Kalenić kod Kanbere, a to je unošenje u Tron kopije Svete Bogorodice Trojeručice Hilandarske koju će sa sobom Iguman Metodije poneti, a koju je darivao za zdravlje i spasenje svoje porodice veliki dobrotvor Manastira Svetoga Save Novi Kalenić gospodin Ratko Milićević. Ima još aktivnosti planiranih, kao što je poseta gospodina Arna Giona, ali sve će zavisiti od prilika i stanja na terenu.

6. Vaše Preosveštenstvo, u susret naših velikih praznika da li biste mogli da nam kažete nešto više o značaju Božića u današnjem svetu?

Značaj Božića, njegove poruke je možda više nego ikada važan za nas danas, za čovečanstvo obremenjeno, ranjeno i razjedinjeno. U ovoj krizi koja strahom rasteruje nadu, veru i ljubav – zajedničarenje, radost i mir, praznik Božića nam iznova obnavlja snagu duha, povraća nas u život i ukazuje nam na naš suštinski put, a i na izlaz iz svake krize.

Biti bez Boga je već kriza, jer čovek ili društvo koje pokušava da sebe organizuje ili usavrši, ne samo bez Božijeg udela, već u otvorenom bogoborstvu, posebno kroz zakone koje sprovodi, neminovno podriva sebi tlo pod nogama. To nam pokazuju plodovi ove krize. Po našem skromnom mišljenju, pandemija je skinula duhovnu masku sa lica ovoga društva i sveta u kome živimo, ukazala na ranjivost svega, ništavnost i prolaznost materijalnih vrednosti. Naravno da je sa druge strane pandemija projavila i najbolje kod mnogih ljudi, a druge pokrenula na duboku analizu i preispitivanje svega onoga što su do tada smatrali ciljem ili vrednošću života.

U pogledu svega rečenog, smatramo da je praznik Božića prilika koja nam se iznova daje da podignemo naš pogled prema Nebu, a i da zavirimo u odaje našeg srca. Gledajući u ikonu Božića treba da ugledamo Boga koji nas ljubi i miluje, koji nije ostao ravnodušan i bezosećajan prema našem palom stanju, prema našem stradanju i muci, već je zakoračio u taj naš svet i postao deo našeg stradanja, postao je rana da bi naše rane izlečio. Ime takvog Boga jeste Ljubav. Taj isti Bog i sada posmatra sve nas u ovoj krizi, posmatra veru našu, nadu našu, ljubav našu – a na nama je da se obratimo Bogu sa pokajnim ali nadežnim plačem: „verujem Gospode, pomozi mome neverju!“ (Mk 9, 24). Božić je takođe prilika da zavirimo u naša srca, da ih postom i molitvom umijemo i očistimo da bi ona, kao nekada jasle u vitlejemskoj pećini mogla da prime Bogomladenca Hrista, da razveje svu tamu i hladnoću koja preti da srca naša pretvori u bezosećajne i studene pećine. Na ovaj način Božić nam se daje kao prilika da iznova kroz lik Bogomladenca Hrista ugledamo sebe i ljude oko nas kao Ikone Božije – ne kao neprijatelje ili zarazu, već kao najrođeniju braću i sestre, kao naše bližnje.

 Vaše Preosveštenstvo, zahvaljujemo Vam na poukama i očinskoj ljubavi. Želimo da u miru i zdravlju proslavite Roždestvo Hristovo. Blagoslovite.

 Amin. Blagodarim i Vama na mogućnosti da se obratim našim vernicima i svim ljudima dobre volje. Želim i Vama da u radosti i zdravlju dočekate praznik Božića.

Jelica Bjelović Bujas