Piše: Saša Janković
Više od trećine mojih nedeljnih kolumni u 2021. godini bilo je, nažalost, posvećeno aktuelnoj zdravstvenoj krizi, korona virusu, zatvaranjima, raznim restriktivnim merama i prinudnoj vakcinaciji. Najradije bih voleo da nisam morao da o tome pišem, ali jednostavno surovu realnost sa kojom smo se suočavali nisam mogao izbeći. Čitava minula godina bila je u znaku pandemije, i hteli mi to ili ne, nismo se mogli od nje sakriti. Gotovo da nije bilo mesta na Zemlji gde ste mogli pobeći od medija i lokalnih vlada, koje su fanatično, histerično i panično plašili svoje sugrađane, bukvalno na svakom koraku. Godina za nama, bila je posebno dramatična u Australiji, koja je vrlo često izbijala na stranice svetskih medija po negativnim i ponižavajućim vestima, kao nikad pre u svojoj istoriji. Slike mučkih obračuna policije i demonstranata u Melburnu i Sidneju, pokazali su da je „vrag odneo šalu“ i da se kritike vlasti neće nimalo tolerisati. Može se slobodno reći, da je aktuelna pandemija zauvek promenila lice Australije, i da će povratak na stare demokratske staze biti mukotrpan i težak. Zahvaljujući pre svega njenim narcisoidnim državnim liderima i nemoćnim federalnim premijerom Skotom Morisonom, Australija je konačno „de fakto“ postala konfederacija. Siguran da će dve poslednje pandemijske godine biti upisane crnim slovima u njenu istoriju. Pokazalo se jasno da je Ustav federacije ranjiv i da nije dobar, jer je od nekada jedinstvene države napravio osam zasebnih „feudalnih“ jedinica, gde državni premijeri kroje pravila i zakone kako se njima sviđa. Najbolji dokaz za to možemo videti i na kraju ove haotične godine kada Australijanci još uvek ne mogu slobodno putovati širom svoje države, čije državljanstvo ponosno poseduju. Nema sumnje, ovo je jedinstveni slučaj u svetu, presedan bez ikakvog logičkog osnova i zdravorazumskog objašnjenja.
Naravno, bilo je i izuzetno lepih događaja, koji su takođe obeležili proteklu godinu. Ponovo nas je veselio naš najbolji srpski i svetski teniser Novak Đoković, koji je godinu započeo osvajanjem Australijan opena (AO) po deveti put. Novak je tako samo još jednom potvrdio da je on jedina istinska ikona AO, i da će njegovo ime ostati zauvek ispisano u analima „belog sporta“. I to posebno u Australiji, gde njegove rekorde verovatno još niko neće oboriti, barem ne u narednim decenijama. Đoković je proteklu godinu obeležio i osvajanjem još dva grenslema (Rolan Garos, Vimbldon), što ga je izjednačilo po broju najvažnijih teniskih titula (20), sa njegovim najvećim živim konkurentima Federerom i Nadalom. On je takođe, po sedmi put u svojoj karijeri, završio godinu kao najbolji teniser sveta, čime je prestigao Pita Samprasa i postao apsolutni rekorder. Oborio je i još jedan rekord od 353 uzastopnih nedelja na prvom mestu ATP liste, što je takođe bilo nezamislivo u istoriji tenisa, sve do sada.
Jedan od najvažnijih događaja u istoriji srpske zajednice u Australiji, bilo je svakako otvaranje dugo-očekivanog prvog srpskog koledža u Sidneju. Ideja o osnivanju ovog koledža rođena je pre tri decenije, i bilo je potrebno mnogo truda, znoja, ljubavi i istrajnosti da se ovaj projekat konačno realizuje. Koledž „Svetog Save“ u Sidneju, postao je prva zvanična škola u okviru australijskog obrazovnog sistema, gde se pored redovnih školskih predmeta ponosno izučavaju i srpski jezik, kultura i tradicija. Ovo je bez sumnje jedan izuzetan događaj za čitavu srpsku dijasporu jer je koledž ovakve vrste postao treći u svetu, nakon dve već otvorene škole u Sjedinjenim Američkim Državama. Imao sam tu privilegiju i sreću da tokom protekle godine posetim srpski koledž i uverim se u njegovu fizičku lepotu i duhovni sjaj kojim osvaja svakog posetioca. Tako su dečja graja i radost postala svakodnevnica na srpskom imanju u zapadnom sidnejskom predgrađu Varovilu, pre svega zahvaljujući posvećenosti Eparhije australijsko-novozelandske Srpske pravoslavne crkve i njenim istaknutim i eminentnim članovima. Ovaj događaj bih lično označio kao jednu prekretnicu u razvoju cele srpske dijaspore, a posebno u životu australijskih Srba. Koledž „Svetog Save“ postao je jedna bitna činjenica, kojom se australijski Srbi mogu ponositi jer dokazuje naše duhovno postojanje na Petom kontinentu.
U dramatičnoj godini za nama australijski Srbi postali su i izuzetno politički aktivni kao nikada pre. Podsetimo se, u julu 2019. godine, u Južnoj Australiji je za federalnog senatora prvi put u Senatu izabran jedan visoki predstavnik srpskog porekla. Liberalni senator Aleks Antić (Aleks Entik), inače advokat po profesiji, je svoje srpske korene ponosno istakao već u svom uvodnom govoru u septembru 2019. Da „krv nije voda“ senator Antić je pokazao i tokom čitave 2021. godine borivši se javno za slobodu i jednakost svih Australijanaca. Antić spada u red tek nekolicine australijskih političara koji se javno zalažu za kraj ovog ludila i zdravorazumski pristup aktuelnoj krizi. Prva gradonačelnica srpskog porekla u Australiji, Ranka Rašić, završila je veoma uspešno svoj jednogodišnji mandat na čelu melburnske opštine Brimbenk. Ona je hrabro utrla put i budućim lokalnim političarima srpskog porekla, dokazavši da je moguće uspešno voditi multietničke opštine kao što je Brimbenk. Samo nepunih godinu dana kasnije, na čelo susedne melburnske opštine Melton, izabran je još jedan političar srpskog porekla Goran Kesić. Reč je o izuzetno perspektivnom političaru čije vreme tek dolazi. U toku 2021. godine sa grupom istomišljenika i prijatelja u Sidneju poznati humanitarni radnik i ekonomista Milan Maksimović osnovao je političku partiju „Freedom Party“, sa kojom planira da nastupi na narednim državnim izborima u Novom Južnom Velsu u martu 2023. godine. Milanova fejsbuk stranica posvećena novo-osnovanoj partiji već ima više od 23.000 pratioca što je čini već dovoljno uticajnom među budućim biračima. Program ove nove partije jedinstven je pre svega iz razloga što obećava i garantuje ponovno vraćanje slobode i jednakosti, koje smo protiv svoje svoje volje izgubili u godinama pandemije.
Skromno i bez proslave i vatrometa, ali ponosno i zasluženo nedeljnik „Srpski glas“ je obeležio trideset godina svog postojanja. Jedini list na ćiriličnom srpskom pismu u Australiji, ostvario je svoju nemoguću misiju pokazavši čitavoj srpskoj dijaspori da je uz veru, istrajnost i požrtvovanje moguće opstati, i više od tri decenije prkositi svim nedaćama a posebno novim tehnologijama. U onom istom formatu kakvom je prvi broj „Srpskog glasa“ izašao u martu te dramatične 1991. godine, dočekaće vas i ovaj današnji praznični broj u osvrt nove 2022. U to ime želim vam uspešnu, zdravu i veselu Novu godinu!
