Piše: Saša Janković
Australijski parlamentarni sistem je po ugledu na britanski, započet i formiran pre 165 godina, u Novom Južnom Velsu. Tačnije, 22. maja 1856. godine u Sidneju, u vreme kada je ova najstarija australijska država još uvek bila britanska kolonija, i pod direktnom upravom guvernera. Iste godine, šest meseci kasnije, parlament je formiran i u državi Viktoriji, a nakon toga u narednih nekoliko decenija, i u svim ostalim državama. Parlament Australijske federacije sa današnjim sedištem u Kanberi, obeležio je ove godine 120 godina postojanja. Ipak, prva sednica nije održana u Kanberi, već u Melburnu 9. maja 1901. godine, kojom je predsedavao britanski princ Džordž, koji će kasnije postati kralj Džordž Peti. Sve do 1927. godine, u vreme žestokog rivalstva između dva najveća australijska grada, parlament je redovno zasedao u Melburnu. Tek tada je premešten na današnju lokaciju u glavni grad Kanberu, koji je to postao posebnim ukazom parlamenta 1908. godine.
Parlament svake demokratske države je njen osnovni stub i kičma njenog opstanka. Koliko je australijski parlamentarni sistem izrastao u jedan demokratski bastion za ovih 120 godina, teško je reći u ovom trenutku. Situacija sa proglašenom pandemijom je pokazala da je federacija i te kako ranjiva i osetljiva na spoljne događaje. Nakon, 18 meseci od prvog zatvaranja među-državnih granica australijska federacija je još uvek na teškom ispitu. Iako se zahvaljujući samom Ustavu federacije, koji u tom slučaju nema jasne odrednice, ne može reći da li su nekada administrativne granice sada i legalno postale spoljašne. Još na početku same krize osnivač Ujedinjene australijske partije (United Australia Party) Klajv Palmer je bezuspešno pokušavao da na sudu ospori uspostavljanje tvrde granice između Zapadne Australije i Kvinslenda. Taj sudski presedan je dodatno ranio federaciju i naneo joj težak udarac od kog se verovatno nikad neće potpuno oporaviti. Separatističke aspiracije pojedinih australijskih država, nažalost nisu ništa novo u ovdašnjoj političkoj praksi, ali su se često koristile više u koketiranju sa biračima, kao jedan krajnje populistički metod. Danas je ta praksa, slobodno se može reći, postala prošlost jer državni lideri već odavno javno i bez uvijanja iznose takve ambicije. Najdalje, je u tome otišao laburistički premijer Zapadne Australije Mark Mek Gouven ali ga u tim idejama sledi i premijerka Kvinslenda Anastasija Palašjuk. Iako su pomenuti lideri na sednici Nacionalnog kabineta prvobitno pristali da ukinu sve granične barijere, nakon što Australija dostigne 80 odsto vakcinisanih, vrlo brzo su demantovali sami sebe. Prvo je Mek Gouven izjavio da on neće poštovati odluku sa kojom se saglasio, a zatim mu se u tome pridružila i Palašjukova. Naravno, kao i svaki prethodni put u poslednjih godinu ipo dana, razlog je borba protiv pandemije i navodna zaštita stanovništva. Tako se još jednom pokazalo da federalna strategija borbe protiv korona virusa nije pogubna samo po ekonomiju i mentalno zdravlje ljudi već i po samu federaciju i njen fizički opstanak.
Većim delom postojanja australijski parlament je bio poprište borbe stavova i mišljenja uglavnom dve najveće partije: liberala i laburista. Ove dve političke snage smenjuju se na vlasti još od kraja Drugog svetskog rata i dominiraju političkom scenom u svim federalnim državama. Ipak malo je poznato, među njihovim simpatizerima, da su australijski liberali u današnjem nazivu formalno nastali tek krajem 1944. godine, kao naslednici politike takozvanih protekcionista (konzervativaca) i Ujedinjene australijske partije. Pomenuti protekcionisti bili su prvi vladari federacije, iznedrivši prva dva čuvena predsednika vlade: Edmunda Bartona (1901-03) i Alfreda Dikina (1903-04). Barton i Dikin su u to vreme bili izuzetno jaki lideri, sa vizijama da će australijska federacija jednog dana biti jaka i moderna demokratska država. Kao što i sam njihov naziv sugeriše, zagovarali su protekcionizam, to jest uvođenje tarifa na stranu robu kako bi se zaštitila domaća proizvodnja i povećala lokalna zaposlenost. Danas, u vreme globalizacije ova teza je odavno skoro potpuno napuštena, iz prostog razloga jer to krupnim kapitalistima više ne odgovara, koji su mahom najveći donatori i liberala i laburista.
Australijski politički sistem, nažalost, nije pokazao dovoljnu fleksibilnost da se prilagodi novo-nastaloj situaciji prouzkovanoj pandemijom. Svedoci smo, da su federalne jedinice postale moćnije i važnije i od same federacije. Liberali i laburisti uglavnom imaju istu strategiju kada je u pitanju pristup aktuelnoj zdravstvenoj krizi. Njihovi stvavovi su vrlo slični čak i po brojnim drugim važnim državnim pitanjima. Opozicija često stvara u javnosti veštačku razliku u stavovima kako bi se dodvorila nezadovoljnim biračima. Naravno, to manje-više sa uspehom rade sve partije.
Australijanci su umorni od liberala i laburista i njihovih prepucavanja čija se suština vladanja razlikuje samo u nijansama. Zato je pažnju javnosti proteklih nedelja privukao dolazak poslanika Krega Kelija na čelo Ujedinjene australijske partije (UAP). Keli je dugogodišnji liberal koji nije pristao na uniformost partijskog mišljenja kada je u pitanju pandemija. Od samog početka krize se zalagao za jedan drugačiji pristup kao i za univerzalni društveni dijalog umesto slepog prihvatanja odluka nekolicine epidemiologa i raznih takozvanih eksperata. Za samo desetak dana nova partija Krega Kelija doživela je ogromnu popularnost primivši u svoje redove više od 30.000 novih članova. Ovo je svojevrsni rekord u australijskoj političkoj istoriji jer do sada nije zabeleženo nešto slično. Poređenja radi, i liberali i laburisti pojedinačno imaju manje od 65.000 članova. Ujedinjena australijska partija, koju je biznismen Klajv Palmer osnovao pre 8 godina pod drugim imenom, je bez ikakve sumnje dovođenjem Kelija u svoje redove postala ozbiljna politička snaga. Ovo je jasan znak vladajućim liberalima, kao i opozicionim laburistima da će im Keli i njegovi sledbenici predstavljati ozbiljnu pretnju na federalnim izborima, koji će biti održani najkasnije u maju naredne godine.
