Period prilagođavanja je morao da se desi i nikad nije jednostavan, uvek po malo ili malo više boli

Nakon dolaska u Australiju 2012. godine, za umetnicu Aleksandru Kostić – Dimitrijević, rođenu Beograđanku, život je dobio drugu dimenziju. Kao i svima koji su napustili svoja rodna mesta, potrebno je bilo puno odricanja, najviše profesionalnog, ali danas ova umetnica veliku inspiraciju dobija na obali okeana, koga je zavolela i kome se potpuno predala i prilagodila. Njena životna promena je uticala i na njena dela, vratila se slikarstvu a neretko je svojim izložbama, takođe, davala imena posvećena vodi kojoj je okružuje, dok je lepota žene oduvek bilo njeno veliko nadahnuće. Odatle njene izložbe nose imena „Sveto mesto između okeana i neba“, „She is here and She exists“, a  koje su posetioci mogli da vide.

Aleksandra je studirala Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu, i kako sama kaže, umesto da počne da ubira plodove svog dugogodišnjeg rada na beogradskoj umetničkoj sceni, Aleksandra je sa suprugom i dvoje dece odlučila da život nastavi u Australiji.

Nakon dugogodišnjeg rada u Srbiji, odlazite u Australiju. Koliko je ta promena uticala na Vašu karijeru i život uopšte?

• Dolazak u Australiju 2012. godine direktno iz Beograda u Kerns, tražio je od mene velika odricanja, najviše po pitanju profesije umetnika. Ovde smo došli zbog prirode posla mog supruga, spakovali smo se veoma brzo i stigli svi zajedno. Sva su nam vrata bila otvorena i brzo smo stigli u Kerns. U mojoj 42. godini, odvojena od svega poznatog, umesto da počnem da ubiram kakve – takve plodove svog dugogodišnjeg rada na beogradskoj umetničkoj sceni, ja sam se potpuno anulirala i vratila u poziciju „početnika“, ali i resetovala, što sad vidim u pozitivnom smislu. Sa jedne strane je to za mene bio izazov i avantura. Niko me nije poznavao u ovom gradiću, nisam bila opterećena galeristima i likovnim kritičarima. Koristila sam poziciju da stvaram bez ijednog profesionalnog pritiska ili galerijskog očekivanja.
• Ima li mesta nostalgiji u životu u Australiji?

• Kada smo došli ovde suprug i ja smo već bili u srednjim četrdesetim, prirodno je da je u tom slučaju i nostalgija najsnažnija. Društvene mreže i Skajp su smanjili veliku udaljenost i učinili je podnošljivijom za dušu. Nove stvari, kao i nov način života, nove okolnosti, nova zemlja, nov grad, sve što dođe kao novo, mora na neki način da te promeni. Jako je važno da dozvoljavaš sebi da se menjaš, ali na bolje. Ako se menjaš na gore onda to nije dobro. Period prilagođavanja je morao da se desi i nikad nije jednostavan, uvek po malo ili malo više boli. Ali, zar nije to prirodan životni proces, idemo dalje dokle god vidimo progres na bilo kom nivou. Pored toga, kad smo stigli deca su nam bila mala. Anja je imala dve, a Antonije četiri godine. Suprug je ubrzo počeo da radi, a zbog prirode posla često je odsutan. Nastanili smo se na severnim plažama Kernsa, oko 25 kilometara od grada. Izbor ove pozicije za život najviše će uticati na moje nove radove. Prve tri godine nisam vozila i to mi je otežavalo situaciju sa malom decom, koja su se često razboljevala zbog drastične promene klime. Za to vreme sam intenzivno slikala noću, kada je sve smireno i kada sam jedino imala vremena za rad. Tada je nastao skoro ceo ciklus akrilnih slika većeg formata „Sveto mesto između okeana i neba“. To je ujedno i jedna od kolekcija koja je prikazana na izložbi tokom maja ove godine u novootvorenoj galeriji „Artview“ u Kernsu.

 Da li Vas je priroda u Australiji inspirisala da uradite ovu kolekciju?

• Cela kolekcija tih slika je moje intimno, emotivno posmatranje pejzaža koji me okružuje, kao i energetski doživljaj zelenila, okeana, neba. Kako ja volim da opišem taj osećaj: priroda me je iznutra istumbala, isprevrtala, isprala i ispirala u svim smerovima, razboljevala, plašila, tumbala dok me nije balansirala da postanem deo nje. A onda me je izbacila iz te energetske aparature, prosto ispljunula na čvrsto tlo. Postala sam hrabrija, bolja, snažnija, prilagođenija i protkana zelenim talasom ljubavi prema svemu što me okružuje.

Na Vašim slikama dosta je boja, ali crvena preovlađuje. Koje je njeno značenje za Vas kao umetnika?

• Moje instalacije sa crvenim svilenim koncima i nitima su konstantno prisustvo mog sećanja i omaža mojim precima, kao i stalna pomisao na reči vladike Nikolaja Velimirovića „Šta god tkaš, vezuj konce za nebo“. Ja se trudim da šta god radim, radim iz srca, dušom i sa zahvalnošću, iskreno, kao i sa znanjem i praksom koju sam stekla.

Šta imate u planu za naredni period?

• Već za dva meseca, u septembru, imam samostalnu izložbu u Taunsvilu i radujem se susretu sa Umbrella Studio Contemporary Arts. Ova izložba je nastavak moje samostalne u Sidneju iz 2019. godine. U svojim radovima se na neeksplicitan način uglavnom obraćam ženi, razmišljajući ne samo o njenom položaju u društvu, već i emotivnom jedinstvenošću. Neko mora da izleči ovaj svet u budućnosti a to je u mojim vizijama žena.

Čudesni nakit

Inspirisana prelepim okeanom i provodeći dosta vremena uz njega, Aleksandra je u svojim trenucima odmora uradila kolekciju prelepog nakita, koju je nazvala „Stela Okeanija“

• Često se uželim da u miru i tišini, u potpuno mentalnom opuštanju opet uradim neku kolekciju mog čudesnog nakita. Obično on bude vezan za poetiku, koju sam izrazila na prethodnoj izložbi – kaže Aleksandra.

Talentovani naslednici

U porodici Kostić – Dimitrijević ima još talentovanih na majku. I sin Antonije i kćerka Anja poseduju talenat za crtanje. Anja je ove godine dobila i nagradu Young  Archi u Kernsu za portret u konkurenciji svojih vršnjaka od devet do dvanaest godina. Ali da li će se baviti umetnošću u budućnosti zavisi od njih – kaže Aleksandra.

Sanja Mirić – Šakić