Svojim životom predstavljala je simbol svega najboljeg među Srbima odanim tradicionalnim vrednostima: požrtvovanje, skromnost, upornost. Uvek je bila prva i posebna: prvi student medicine u rodnom kraju posle Drugog svetskog rata, emigrant, kasnije ktitor, nesalomljivi srpski rodoljub

Filozofi su od te činjenice, britke kao sablja i jasne da jasnija ne može biti, napravili priču u koju je utkano baš sve: ono što zovemo okolnostima, jedinstvenošću svakog čoveka, napokon Božijim promislom. A činjenica kaže da „svako ko se rodi, treba i da umre“. Put, kratki put od početka do kraja ovozemaljskog postojanja, borbe sa svakojakim nevoljama, suprotstavljanje izazovima, pobede i porazi, uvek je prekratak da bi čovek mogao da pokaže sve što može i zna, a posebno da ispravi sve svoje pogreške i zablude.

Tako je, čini se, i sa životom Darinke Milojević. Upokojila se u Gospodu u četvrtak 3. juna, čime je označen kraj pomenutog „kratkog puta“, bez obzira što je u njenom slučaju trajao pune 93 godine, jer je ostalo još toliko toga da se uradi, pokrene, pomogne… Sada ostaje samo uspomena na ono što je bilo, da se posejanom semenu vidi klijanje i rod, ostaje da se sećamo dok istorija sudi. Zavisno i od onih koji je pišu.

Darinka Milojević je rođena u drevnom središtu Eparhije gornjokarlovačke, u mestu Plaški. Tamo gde je stolovao i čuveni vladika LUKIJAN (Mušicki), bogoslovsku školu završio otac Nikole Tesle, a najmlađa i omiljena sestra Mara udala u isto mesto i ostala tu do kraja života. U Plaški su dolazili i Vuk Karadžić i Dositej Obradović, mnogi su ga proslavili, ali među onima koji su ime gradića podno masiva Male Kapele izdigli do samih visina Gospoda bili su i ljudi vezani za detinjstvo, a kasnije i životna uverenja, pa samim tim i sudbinu Darinke Milojević.

Najpre stric, ili kako Ličani kažu „ćića“ Milovan Grba, sveučilišni profesor u Zagrebu, narodni poslanik i kao radikal Pašićev poverenik za Zagreb i veći deo Krajine koji je još u samom početku stvaranja zajedničke države južnih Slovena upozoravao da ne ide sve kako bi trebalo i da „beogradska politička elita tog vremena pojma nema šta se stvarno dešava s druge strane Drine“, služeći se argumentima iz svoje bogate profesorske službe i sjajnim poznavanjem stanja i naroda o kojima je bilo reči. Profesor Milovan Grba bio je istaknuti protivnik političkog pragmatizma Svetozara Pribićevića, oličenog u njegovim zaokretima i savezništvima od kojih će se ono sa Mačekom pokazati i u Plaškom posebno pogubnim.

Vladika SAVA (Trlajić), proglašen svetiteljem zbog svog mučeništva i žrtve koju je podneo, ostavio je neizbrisiv trag u mislima, u srcima najpre onih koji su imali priliku da ga upoznaju i prime njegov blagoslov, kasnije i onih koji su o njemu slušali i istinu o svetitelju prenosili. Veliki vladika predstavio se Gospodu na najteži mogući način, u mukama namenjenim samo najvećim hrišćanima čija je vera jača i od stene, kamoli od nečije mržnje ili zla, pa makar bilo i ustaško. Nedugo posle osnivanja NDH 1941. godine, iako je imao nedvosmislena upozorenja da mu je vreme da beži, vladika SAVA je ostao uz svoj narod spreman da podnese svaku, pa i najtežu žrtvu. Ustaše su ga uhapsile – a to će ostati jedan od najznačajnijih utisaka i najtežih životnih lekcija i Darinke Milojević – zajedno sa njenim ocem.

Mladi, ali izuzetno omiljeni mlinar Lazo Grba imao je šestoro dece, a sudbinu je podelio sa duhovnikom i prijateljem vladikom SAVOM uz gotovo identičnu predigru. I on je bio upozoren šta mu se sprema, seo na voz da ode, možda u spas, ali je na prvoj stanici izašao i vratio se kući ponavljajući u sebi da ne može da ostavi svoju suprugu i decu, pa makar i životom platio. Nije platio odmah, već sutradan kada su ga uhapsili, mučili zajedno sa svetim vladikom, a ubili posle dodatnih mučenja u zloglasnom zatvoru u Gospiću. Šaranova jama u Jadovnu vrlo je verovatno poslednji komad zemlje pod nebom koji su obojica videli živi. Crna rupa kao simbol vremena i zla koje se nadnelo nad sve poštene ljude, posebno Srbe, na prostoru tadašnje NDH.

Darinka je poslednja videla oca, kroz prozorčić na zatvorskom hodniku, kada je sa majkom došla u posetu i ne sluteći da će ih sledeći put kad dođu dočekati upozorenje da više nemaju razloga dolaziti. Vreme će pokazati da će mnogo toga da se ukrsti u njenom „kratkom putu“, i teških izazova, velikih ideja, muke, patnje, ali i mnogo uspeha, satisfakcije, kao i zabluda i naivnih očekivanja. Ipak, ustaše i njihov zločin ostale su jedan od večitih pratilaca, skrivali su se kao nema senka čak i u pozadini odluka i razmišljanja koja naizgled nemaju nikakve veze sa ratom, stradanjem i nepravdom. Naizgled!

Ostavši bez oca u 14-oj godini života, Darinka je uz mlađeg brata i četiri sestre imala prvi zadatak da preživi. Kasnije, naočita će devojka pokazati da joj Bog nije dao samo ono što će mnogi od njenih sumeštana i poznanika nazivati „najlepšom devojkom plaščanske doline“, već i neverovatnu upornost, sposobnost i želju da radi. Najpre se dokazala u prvim godinama posle Drugog svetskog rata kada je trebalo nadoknaditi četiri godine izbivanja iz školskih klupa, da bi završila srednju školu „napreskokce“ a onda upisala ni manje ni više nego Medicinski fakultet u Zagrebu. Prva posleratna studentkinja medicine iz Plaškog! Darinka Grba.

Medicinu nikad neće završiti, iako je opet bila jedan od najboljih studenata, zbog odluke da beži preko granice za Australiju, u vreme kada je takva odluka bila vrlo blizu odluci o samoubistvu, istim putem kojim je koju godinu ranije otišao i njen budući suprug Mićo Milojević. Kako onda, tako do dana odlaska sa ovog sveta, uvek kao da je bila osuđena da bude uočljiva, prva ili čak i jedina.

Kako se 1950. godine ilegalno prelazila granica između Jugoslavije i Italije, priča je koja se graniči sa bajkama ili najneverovatnijim kriminalističkim filmovima, ali neverovatnih epizoda u koje je teško poverovati običnom čoveku biće u životu Darinke Milojević još mnogo u decenijama koje su usledile.

„Radili smo kao zveri!“ – reći će sećajući se prvih godina u novoj zemlji, kada je sa suprugom Mićom gradila iz ničega nešto, veliko toliko da nije ni sanjati mogla u šta će da se pretvori njihova borba za pukim opstankom. Kasnije će brojni komentatori, kakvih je uvek i svuda bilo među našim svetom, reći „lako je njima, oni su bogati“. Kad su Darinka i Mićo pretvarali najgori krš u plodnu zemlju, jer je uređena oranica ili već potpuno sređena farma koštala koliko oni nisu mogli ni da zamisle, nije bilo nikoga da im pomogne ili se pridruži. Tako to obično biva, u muci i nevolji čovek je najčešće sam, kad se popne na vrh odjednom mu postaju prijatelji čak i oni koje inače nikad ne bi upoznao.

„Dešavalo se da celog dana nismo imali ništa za jelo osim jedne jabuke ili pomorandže“ – reći će mnogo godina kasnije sećajući se prvih dana u bogatoj Australiji. Svaki uspeh ima svoju cenu, ona je svoj skupo platila.

Darinka Milojević ispisala je svojim životom gotovo potpunu priču simbola srpske emigracije, one koju nazivamo „starom“, zato što je u velikom broju došla u Australiju u godinama posle Drugog svetskog rata. Vredni, uporni, domišljati, rešeni da se bore za bolje i da upregnu u svoja kola nasleđenu inteligenciju, izuzetan instinkt za samoodržanje, ljubav prema svom rodu i pravoslavnoj veri.

Druga strana te priče je ona zajednička, jer sve ili gotovo sve što je postigla svojim radom za svoju porodicu, ćerku i unuke, sve sjajne ideje i mnogo truda, kada se preseli na teren srpskog nacionalnog pregnuća, ma koliko izgledalo epohalno, u suštini je uvek ostajalo ili nedorečeno, ili pod ozbiljnim znakom pitanja, ili zaogrnuto teškim velom naivnosti i zabluda. Darinka Milojević dugi niz godina bila je jedna od najpoznatijih pojedinaca onog što se neopravdano zove „srpskom zajednicom“ jer zajednica nikad nije bila veliki ktitor i podržavalac, finansijer i pokretač. Iza nje ostaju duboko urezani tragovi u srpskim crkvenim i svetovnim hramovima, od prestone Kanbere, preko nekadašnje crkve u Karltonu, kasnije u Grinzborou, napokon ponajviše u hramu „Svetog kralja Stefana Dečanskog“ u Karum Daunsu, nedaleko od Frenkstona, gde je podignut i memorijalni centar „Đeneral Draža Mihailović“, čiji je Darinka, zajedno sa suprugom Mićom, jedan od osnivača.

Burne godine podeljenosti srpskog nacionalnog bića nisu mimoišle ni najumnije i najdobronamernije pojedince među Srbima u Australiji. Antikomunizam, vatren i beskompromisan kao posledica užasavajućih skretanja kojima je pribegavao Titov režim, posebno u vreme dok je učvršćivao svoju vlast u Jugoslaviji, zajedno sa iskrenim rodoljubljem i verom u nepobedivost istine, ma kako se ona činila dalekom i teško ostvarivom, stvarao je i ono što će se vremenom pokazati kao suprotnost samom sebi, svojim iskonskim željama i ciljevima. Darinka je bila vatreni pobornik osnivanja Slobodne srpske pravoslavne crkve, ostajući nažalost verna toj ideji do kraja života, ne shvatajući da je sukob nastao između patrijarha GERMANA i vladike DIONISIJA mnogo više od spora kakvih je uvek bilo i, nažalost, kakvih će biti čak i u pravoslavlju. Kažemo „mnogo više“ ne zato što je crkveni raskol 1964. godine planuo jer je logikom raskola bilo nemoguće priznavati Patrijaršiju koja je u samom komunističkom grotlu, već zato što je u opasnoj i po srpske interese pogubnoj igri bilo mnogo više velikih igrača. Argumenti i protivargumenti nisu se prestajali ponavljati do današnjih dana, čak ni u vreme kada je veliki Patrijarh PAVLE posetio Australiju i ovdašnje Srbe. I tada, čitavu deceniju i više posle istorijskog pomirenja, nisu prestajale otvorene optužbe iz redova bivših „slobodnjaka“ kako „patrijarh dolazi da im otme i onda proda crkve i crkvena imanja“. Vreme je pokazalo da su najglasniji u toj retorici bili oni koji Crkvu shvataju kao mini-kompaniju u kojoj je sveštenik najamni radnik, a za sve se pitaju oni koji o nasleđu Svetog SAVE znaju sve ali ne razumeju gotovo ništa. Ili bar ne ono najvažnije!

Darinka je najbolje godine svog života provela boreći se u prvim redovima pokreta koji je smatrala izvornom odbranom srpstva u Australiji. Mnogo toga je bilo i uvek će biti predmet nacionalnog ponosa, drugi deo je ostao pod velom nedoumica. Ako još uvek, posle toliko vremena, postoji neko dovoljno uman a pošten da kaže kako je „sve išlo svojim tokom i da se nije moglo drugačije“, teško da je u pravu. Moglo je i moralo bolje, uprkos ogromnim izazovima i još većim teškoćama. Isto kao što može i danas.

Uz ranije pomenuti osećaj nepravde koji će je posle ubistva voljenog oca pratiti tokom celog života, Darinka je vatrenu želju da politiku i pitanja od nacionalnog interesa, bar kako ih je ona videla, ne prepušta onima koji su ili komunističkom ideologijom zaslepljeni, ili interesima pa i strahom od moguće odmazde svesno odustali od borbe, kad god je mogla pretvarala u konkretnu akciju. Još 80-tih godina prošlog veka prodavala je širom Australije knjige tada već viđenog komunističkog disidenta dr Vojislava  Šešelja, prethodno je sakupljala novac za njegovu odbranu na sudu. Kasnije će biti njegov domaćin tokom Šešeljeve posete Australiji, ali i doživeti razočarenje u četničkog vojvodu. Novi „ljubimac“ i štićenik koga će pomagati i rečju i novčanikom postao je Vuk Drašković. Treba li reći i novo veliko razočaranje? Koje, doduše, nikad neće priznati, što ne znači da nije bilo bolno. Čak i kada je najvernijim zaljubljenicima u političke poruke novinara, književnika i „kralja trgova“, kako su Draškovića svojevremeno nazivali, postalo jasno da je tokom karijere menjao strane, profesije, ideologije, a u suštini uvek bio na jednom putu, još od studentskih demonstracija 1968. godine, ako ne i pre, putu stranih, uglavnom američkih interesa, evoluiravši od „branitelja svega srpskog i četničkog“ do NATO zagovornika što ga je i spasilo da Hag i ne omiriše, Darinka je uvek u nedostatku kakvog drugog argumenta pominjala njegov roman „Nož“.

Bila je i najbliži pratilac blaženopočivšeg vladike ATANASIJA (Jeftića) tokom njegovog boravka u Australiji, pri čemu kao da nije obraćala pažnju na činjenicu da je posebno ugledni vladika bio koliko vatreni i otvoreni antikomunista, toliko i pobornik saborne, nerazdvojive i kanonske Srpske pravoslavne crkve.

Kada je počeo raspad Jugoslavije, a nekako istovremeno pale i brižno čuvane maske svakojakih „demokrata, filozofa, narodnih tribuna i političkih manipulatora“, počeo je i proces dovođenja u pitanje celokupne međunarodne konstelacije odnosa, bar kako ih je gledala srpska dijaspora u Australiji. Odjednom je decenijama građeni oreol američke demokratije i antikomunizma kao svetinja u koje su se zaklinjali i verovali im i najumniji među starom srpskom emigracijom kojoj je pripadala i Darinka Milojević – počeo da iščezava, i oni su dospeli pred svršen čin, da im se u lice istrese istina da su starim srpskim saveznicima iz dva svetska rata, najvećim samoprozvanim demokratama koje je svet ikad video, od njihovih dokazanih prijatelja i saboraca draže ustaše i svi ostali, samo pod uslovom da su – srpski neprijatelji! Plan star stotinu godina, austro-ugarski original samo malo prerađen, ali kako đavolu ionako nije do originalnosti suština je ostala ista. Od proverenih srpskih prijatelja tek je poneki bio spreman da i javno kaže ono što su svi znali, na primer tadašnji predsednik Organizacije boraca Australije Brus Rakston i čuveni federalni premijer iz 70-tih godina prošlog veka, Gof Vitlem. Naravno, ne zato što su bili srpski prijatelji, već zato što nisu bili spremni da se brukaju šireći laži, dobro znajući „otkud vetar duva“.

Darinka je i tada, 90-gih godina bila na svim srpskim demonstracijama, uvek i svuda pomagala, animirala. Za antisrpski američki stav jasno obelodanjen na početku onog što se zvalo „jugoslovenska politička kriza“ reći će da se „politika promenila“, što i nije čudno ako se uzme u obzir da je bilo gotovo nemoguće vernim sledbenicima Srpskog kulturnog kluba na čijem je čelu bio „srpski Volter“ Slobodan Jovanović, da shvate kako je interes proglašen za državni uvek mnogo važniji od demokratije, ljudskih prava, a posebno od istorijske istine i pravičnosti. Svedeno na unutrašnje srpske dileme, da li je zaista dovoljno da je neko antikomunista da bi bio i demokrata, da li je svaki demokrata dobar i pošten čovek, a svaki četnik Srbin na ponos i diku? Zašto se Srbi rado svađaju čak i kad su politički istomišljenici?

Ktitorka, dobročiniteljka, neumorni srpski pregalac, Darinka Milojević odlazi sa životne scene uz Marš na Drinu, odana uspomeni na mučenički stradalog oca, dokazana kao vrlo uspešan biznismen, vatreni pobornik srpske nacionalne misli i želje za rešenjem srpskog nacionalnog pitanja na Balkanu. Budućim generacijama ostaje da pokušaju ono što Darinka i njeni savremenici nisu mogli na počecima svojih snalaženja širom australijskog kontinenta da zamisle, kasnije nisu u svojim promišljanjima mogli ni da dobace do ideje o stvaranju krovne političke organizacije kakva je bila Srpski nacionalni savez, ali održive i postavljene na čvrste temelje, sa stabilnim i dovoljnim izvorima finansiranja, hijerarhijom organizovanom voljom naroda na profesionalnoj osnovi.

Završila se ovozemaljska priča devojčice čiji je život počeo kao u bajci, na izvoru reke Dretulje podno masiva Male Kapele u Lici, bajke koja će biti grubo naružena dolaskom ustaša i ubistvom oca što je bio uvod u borbu za opstanak. Ostaće upamćena kao najlepša devojka u istoriji svog kraja, bistra i uporna do bola, prva studentkinja medicine iz Plaškog i devojka pred kojom je bila sjajna karijera, a koja će zbog ljubavi i političkih uverenja sve staviti na kocku da bi se kasnije vinula do visina o kakvima većina može samo da sanja. I koja je iza sebe ostavila duboko utisnut trag uz istorijski vrednu pouku. Bude li dovoljno mudrih, sposobnih i vrednih da se poukama proisteklim iz njenog života i zaostavštine pozabave.

Od najbližih Darinka Milojević ostavlja kćerku Micu, unuke Endrua, Marka i Kejt, zeta Džona, brojne prijatelje i istomišljenike širom Australije, u Otadžbini i širom sveta.

Vječnaja Pamjat!

Slobodan Grba