Cvetko Vuletaš je naš poznati harmonikaš. Odrastao je i školovao se u Banatu. Po dolasku u Australiju godinama je svirao po kafanama, našim klubovima i crkvenim zabavama u Sidneju. Danas sa suprugom Verom živi u Penritu. Harmoniku i dalje svira iz zadovoljstva. Razgovarali smo o njegovom životnom putu, radu i muzici.

Kada ste i kako napustili bivšu Jugoslaviju?

“Prebegao sam preko granice 15-og septembra 1966. u doba kad je bila živa straža na granici tj. naoružani vojnici sa psima. Dospeo sam u Austriju gde sam se prijavio policiji i oni su me otpremili u emigrantski logor Trajskirhen 50 km od  Beča. To je nekada bio dvorac Marije Terezije. I danas postoji kao prebivalište za emigrante koji dolaze tamo širom sveta. Dvorac je mogao da primi 12.000 emigranata i potrebne činovnike i policiju koja je tu radila. Koga god je policija dovodila u logor bez identiteta zaključavala ga je na zadnjem spratu u sobu koju su emigranti nazivali šok soba. Kad se proveri identitet išlo se sprat niže koji smo mi zvali karantin i bio je pod ključem. Austrijska policija je proveravala sve podatke sa jugoslovenskom policijom i da li nije počinjeno neko krivično delo. Ako je bilo krivično delo u pitanju odmah bi takvog pojedinca vraćali nazad. Oni koji ostanu svako jutro bi gledali na tablu ko će ići na najdonji sprat gde se dobije austrijski pasoš sa pravom kretanja po Austriji i pravom traženja posla. Zaposlio sam se u Beču u pekari.”

Sa suprugom Verom ste se sreli u logoru.  

“Da. U tom logoru sam sreo i moju sadašnju suprugu Veru. Ona je išla kod njenog brata koji je živeo u Viktoriji na farmi duvana. Umesto da idem u Ameriku, kako sam planirao, odlučili smo da zajedno idemo u Australiju.”

Kako je izgledalo to putovanje?

“Kad je došlo vreme da putujemo za Australiju ukrcali smo se u jedan stari avion sa četiri propelera koji je unutra imao drvene klupe kao u našim vozovima bez pojaseva. Putovali smo tri dana i dve noći do Sidneja. Na pet mesta smo se spuštali da uzmemo gorivo.”

I šta je bilo dalje?

“Iz Sidneja sam otišao u Bonegila kamp u Viktoriji da bih stupio u kontakt sa Verom. I tu sam radio kao pekar. Vratio sam se u Sidnej i moja devojka Vera je takođe došla u Sidnej. Posle sam otišao u Vulongong i počeo raditi u željezari. Ispala je tuča zbog politike i dobijem otkaz i tamo više nisam mogao dobiti posao. Srećom uskoro smo oboje počeli raditi u fabrici keksa Vestons. Zaradili smo nešta para. Odlučili smo da kupimo harmoniku  dugmetaru. Naručili smo je iz Italije jer se u Australiji nije mogla kupiti.”

I kad ste dobili harmoniku počeli ste vašu muzičku karijeru u Australiji.

“Da. Počeo sam svirati u tada jedinoj našoj jugoslovenskoj kafani Šumadija u Sidneju. Ubrzo se otvorilo 10-tak naših kafana i sve su bile pune. Moja generacija od 60. do 75-te je bila prva ekonomska emigracija. Nismo dobro primljeni od emigranata koji su došli posle Drugog svetskog rata. Ipak, moralo se raditi jer tada sve do dolaska Vitlama na vlast nije bilo nikakvog socijalnog i zdravstvenog osiguranja. Vitlam je mnogo pomogao radnike za što smo mu puno zahvalni.”

Radili ste i po drugim kafanama i našim klubovima.

“Sviro sam u kafanama od 1971. do 1977. godine i zbog zdravstvenih razloga sam napustio Njutaun i kafane i došo u Penrit sa familijom. Kad sam završio rad u kafanama radio sam po zabavama u našem klubu u Grenvilu, Srpskoj narodnoj odbrani i na crkvenim piknicima koje su organizovale crkvene uprave.”

Nije vam bilo lako započeti novi život ovde. Da li su današnji emigranti u prednosti?

“Svakako da jesu. I ova generacija koja je došla posle ovog zadnjeg rata dobila je svaku pomoć od ove države i bila zbrinuta. Ni toj generaciji nije bilo lako ali je svakako nama bilo mnogo teže započeti novi život.”

Mnogo toga se promenilo na estradi i ovde i kod nas u otadžbini.

“Mnogo sam ogorčen kao i stari muzičari na to šta se svira i peva danas. Mislim da to nije naše, tu nema melodije, to je samo uključivanje mašine. Naši muzičari su prihvatili kibord. Danas je jedna osoba ceo orkestar. Izgubila se duša naše muzike. I omladina ne zna za drugo. Verujem da će takvoj muzici doći kraj i da će ljudi ponovo da se vrate pravoj muzici da idu da se provesele kao nekada.”

Nadamo se. Iako ste ogorčeni na mnogo toga što se dešava na estradi vi ste ipak zadovoljni vašim životom danas.

“Najvažnije je da čovek ima sređen porodični život. Ja i Vera smo 53 godine zajedno. Imamo dva sina i četvoro unučadi. Unučadi su nam najveći dar od Boga. Učimo ih azbuku, ćirilicu i naš jezik. Oni su naš život” – završio je Cvetko.

Nikola Jović