Sidnejske hadžije proslavile su svoju hadžijsku slavu – svete Bogom krunisane ravnoapostolne careve, cara Konstantina i caricu Jelenu.
Tropar (pohvalna pesma) Sv. Caru Konstantinu:
„VIDEVŠI ZNAK KRSTA TVOGA NA NEBU, I KAO PAVLE PRIMIVŠI POZIV, NE OD LJUDI, MEĐU CAREVIMA APOSTOL TVOJ GOSPODE, CARSTVENI GRAD POLOŽI U RUKE TVOJE; ČUVAJ GA UVEK U MIRU MOLITVAMA PRESVETE BOGORODICE, JEDINI ČOVEKOLJUPČE.”
U prva tri veka hrišćanstvo je bilo strašno gonjeno. Hrišćani su mučeni i ubijani. Zbog toga je crkveni kalendar pun Svetih mučenika i Velikomučenika. Na krvi i moštima Svetih mučenika je i sagrađena Crkva Hristova. Upravo zbog ove simbolike, danas se prilikom osvećenja hrama u njega polažu mošti Svetih mučenika.
Sveti car Konstantin nije bio mučenik, ali je bio i sad jeste sveti ravnoapostol. Kako rekosmo, vera Hristova je u to vreme bila gonjena. Ubijaju se vernici bez obzira na čin i položaj u društvu. Jedno vreme, i za vreme nekih careva rimskih (mnogo njih je bilo rodom sa teritorije današnje Srbije) bio je zakon da ako ubiješ čoveka ukoliko dokažeš da je hrišćanin ne odgovaraš za njega. Dakle, hrišćani su kao ljudi bili stavljeni van čuvenog rimskom zakona. Iako je bilo careva koji su bili naklonjeni hrišćanstvu nisu mu mogli mnogo pomoći. Tako šta čitamo u Ohridskom prologu od svetog vladike Nikolaja Žičkog.
Bilo kako bilo Car Konstantin iz 4. veka je bio rodom od Niša i sa takvim se hvalimo, ma da je bilo desetak rimskih careva, kako rekosmo, poreklom sa teritorije današnje svete nam Srbije. Nasledivši od oca Flora presto imađaše tri velike muke: Borba sa Maksencijem, borba sa Vizantijom i sa Skitima na Dunavu.
Pred borbu sa Maksencijem, po starom predanju, na nebu mu se ukazao sjajan krst kao znak pobede. Izdao je edikt (zakon) u Milanu, 313. godine, kojim je prestao dotadašnji progon hrišćana. Nakon pobede nad Vizantijom, sagradio je divan prestoni grad, nazvavši ga Konstantinopolj (Carigrad). I kao što Božjem promislu bi izabran za borca protiv neznabožačkih i hristobornih careva, tako isto bi, radi svoga kršenja bačen u postelju, od opasne i neizlečive gube. Trudiše se mnogi da ga izleče, ali bez uspeha, te naposletku mu rekoše da jedini spas i njegovo izlečenje leži u tome da se okupa u krvi male dece. Naredi car Konstantin da se uhvate i pokolju sva deca. Zakukaše majke, a on ustuknu i po cenu sopstvenog života, gorko se pokaja i pusti decu. To beše milo Bogu koji ga je time samo kušao, te mu posla dva apostola, Petra i Pavla, da ga upute na pravi put spasenja. On naredi episkopu Silvesteru da ga krsti i tog časa iščeznu njegova bolest. Smatrajući se nedostojnim da ode na poklonjenje Hristovom grobu, umesto sebe spremi i posla svoju majku, caricu Jelenu. Ode ona na poklonjenje Hristovom Grobu, i sa tog puta se vrati sa česticom časnog Krsta, koji ponese svom sinu na dar. Sveta carica Jelena uradila je mnogo toga što je korisno za hrišćansku veru. U Jerusalimu je pronašla Časni Krst koji su neznabožci bacili izvan grada. Ova sveta carica se upokojila 327. godine u 80. godini života. Sveti car Konstantin, blagočestiv i darežljiv, poživeo je još 10 godina od upokojenja svoje majke, te se i on predstavi Bogu 337. godine u 65. godini života. Njegovo sveto telo preneto je u Carigrad i sahranjeno po njegovom zaveštanju u crkvi Svetih Apostola u Carigradu.
Sidnejske hadžije su 2000. godine bili u hramu svetih careva Konstantina i Jelene na Veliku sredu i učestvovali na svetoj tajni jeleosvećenja, te smo zbog toga i uzeli sebi za zaštitnike svete careve Konstantina i Jelenu. To beše predlog Dušanke Vukoman i ona beše domaćin hadžijske slave prve godine.
Domaćini slave ove godine bili su Nikola Borić i sinovci mu Cvijo i Dejan, kao i Obrad Marić, sva četvorica sa Kupresa. Kako su sva četvorica parohijani Lazarice, za mesto proslave su izabrali Lazaricu.
Večernje bogosluženje služio je prota Nikola Bilić, a po večernjoj službi kolač je presekao paroh Miodrag Perić hadžija, paroh lazarički i sidnejski namesnik.
Za sledeću godinu se domaćinstva primio brat hadžija Ljubo Bogićević, pod uslovom da bude tada u Australiji. Neka nam ga Gospod poživi na mnoge godine!
Ovom prilikom, pomenućemo i domaćine slave od 2000. kada smo prvi put proslavili slavu, pa do danas:
- Dragica Petrović
- Zora Papić
- Prota Nikola Bilić u Lazarici
- Sofija Trifković u Lazarici
- Dušanka i Momir Vukoman u Lazarici
- Radovan i Dragica Petrović u kući
- Pavle (Pajo) i Milanka Lasica u Lazarici
- Nikići braća Smiljan i Bojan u Blektaunu
- Petrovići i Papići kod Papića u domu
- Rade Radovanović (Falkon), Dragan Savić i prota Nikola Bilić u Kabramati
- Milica Milić, Dušan Čupić, Dr Zora Šebez u Kabramati
- Prota Nikola Bilić u Flemingtonu
- Jovan Ardalić, Dr Ružica Ardalić muž i supruga, Dr Zora Šebez, Dr Milica Đorđević, Robert i Cena Hristovski u Kabramati
- Prota Nikola Bilić u Flemingtonu
- Dragica i Radovan Petrović u Lazarici
- Prota Nikola Bilić u Lazarici
- Radivoje Mačković u Flemingtonu
- Prota Nikola Bilić i Radovan i Dragica Petrović u Lazarici
- Braća Bojan i Smiljan Nikić, Rajko i Rosa Špirić, Kole (Nikola) i Lepa Đorđević
20 . Nikola, Cvijo i Dejan Borić i Obrad Marić u Lazarici.
Svi domaćini su hadžije, naravno.
Otac Nikola je vodio sedam puta grupu, a to je svega 101 čeljade. Od njih je umrlo do sad:
Petar Živkov iz Sidneja
Milica Živkov iz Sidneja
Vukosava Ivanović iz Melburna
Miroslav Ivanović iz Melburna
Radmila Radojković iz Brizbejna
Milenko Golijanin iz Melburna
Jana Kočoska iz Sidneja
Ljiljana Spirov iz Sidneja
Stanko Vranešević iz Perta
Dušan Malinović iz Lajtning Ridža
Neka im je pokoj dušama!
Svakako, ovde je jako malo rečeno o onima koji su poslednje dve-tri godine išli sa Dobročinstvom. Ove godine se nije išlo radi korona virusa.
Hadžijama sidnejskim srećna slava i da je mnogo godina proslavljaju u zdravlju i radosti!
Neki nisu došli, a neki nisu pozvani samo radi ograničenja broja prisutnih zbog zakona koji određuje koliko može da prisustvuje na narodnim sabranjima.
Tekst i slike: Prota Nikola Hadži Bilić
