Ovo je prvi od nekoliko nastavaka feljtona posvećenog sećanjima na burne godine postojanja našeg lista, iz pera dugogodišnjeg glavnog urednika. Reč-dve o sećanjima na velike ljude koji su prošetali stranicama ovog lista, o razgovorima s njima, o večnim pokušajima da za svoje čitaoce saznamo više i bolje, o pokušajima da ne samo rečju nego i delom povedemo Srbe u pravcu međusobnog zbližavanja i interesnog povezivanja, o srpskim rodoljubima ali i najvećim štetočinama…
Piše: Slobodan Grba
Prošlo je kao u trenu, kao što i život ljudski prođe. Tri decenije postojanja jedinog lista u Australiji štampanog na srpskom ćiriličnom pismu, ali i više od toga. Na ćirilici, pa još k tome i srpskoj, mogu se nažalost napisati i najgore antisrpske izmišljotine i laži, nastrano zadovoljstvo bolesnih umova koje nije nego za žaliti i za čije se duše valja moliti, a kojih se posljednjih decenija, upravo od rađanja „SRPSKOG GLASA“, namnožilo kao malo kad u prošlosti. Upravo u toj okolnosti se i krije ponajveća vrednost i značaj pojave ovih novina, jer su pored toga što su izlazile iz štampe na srpskom ćiriličnom pismu i celokupnim svojim sadržajem bile ono što prof. Milo Lompar zove – „srpskim stanovištem“. Jedini „srpski nacionalni list“ u Australiji, sa srpskom nacionalnom idejom koja je svetlo na kraju svakog našeg istorijskog tunela, spas duše i snaga želje za opstankom, bez obzira da li je promovisali i za nju se borili pismeni genijalci ili nepismeni junaci. A bilo je i jednih, i drugih.
Otuda i počinje uvod u prigodno podsećanje šta je bio, šta je značio i šta predstavljao „SRPSKI GLAS“. U nekoliko nastavaka koji su delovi neobjavljenog a mnogo opširnijeg memoarskog materijala kao sećanja na godine provedene na mestu glavnog urednika „SRPSKOG GLASA“, potpisnik ovih redova pokušao je da se osvrne na vreme koje je bilo po Srbe u Otadžbini a onda neminovno i u Australiji izuzetno teško, varljivo, izazovno. Nažalost, posledice tektonskih poremećaja do kojih je došlo početkom `90-tih godina prošlog veka u međunarodnim odnosima, a što je posebno teško pogodilo upravo Srbe, nastavile su da povlače svoje opake tragove sve do današnjih dana, ne dozvoljavajući nam da se u miru obračunavamo sa vlastitim manama ali i da uživamo u nesumnjivim vrlinama. Jedna od njih, ona koja je dovela i do rađanja „SRPSKOG GLASA“ bez svake sumnje je želja za slobodom i pravom na upravljanje vlastitom sudbinom, ali u onom suštinskom smislu, istinski i koliko je moguće više u svetu bremenitom licemerjem, medijskim vratolomijama koje u pravilu svakodnevno završavaju najgnusnijim lažima, kao i ideologiji globalizma i neoliberalizma koja je Srbima stajala kao što im pristaju i prepisana zapadnjačka rešenja političkog sistema – kao brljavom prasetu lakirane cipele! Samo je pitanje koliko je ko toga svestan i spreman da dozvoli sebi najmanju moguću meru slobode da u duhu svojih predaka ništa ne uzima zdravo za gotovo, odnosno da zadržava pravo da na sva rešenja, posebno ona koja mu rade o glavi, gleda bar sa određenim stepenom sumnjičavosti. I da se protiv njih bori.
Otuda je jedno od prvih poglavlja svojevrsne analize sećanja na najburnije godine postojanja „SRPSKOG GLASA“ neizostavno posvećeno opštim okolnostima u kojima je i zbog kojih nastao. Čak i u vreme kada je fizička veza australijskih Srba sa onima iz Otadžbine bila neuporedivo skromnija i slabija od ove današnje, skromnija po intenzitetu a slabija po nebrojenim sadržajima koji tu vezu podrazumevaju, stanje naroda na tradicionalnim srpskim prostorima neizostavno je uticalo na dijasporu.
U nastavku učinilo se neophodnim da podsetimo i na osnove uređivačke politike „SRPSKOG GLASA“ tada, a sa zadovoljstvom da primetimo i sada, zato što je uspeo da se odupre pritiscima da posustane, pretnjama sročenim u vrlo jednostavnoj ali utoliko užasnijoj pretnji po kojoj smo trebali ili „da se poklonimo ili da se uklonimo“. Najkraće rečeno, „SRPSKI GLAS“ je bio i ostao srpski, bez obzira što to nije bilo ranije a nije ni sada profitabilno, gle čuda, čak ni među samim Srbima, i bez obzira što je navala komercijale, ma kako pupčanom vrpcom vezanom za temelje vrednosti i pogleda na život potpuno stranom i utoliko neprihvatljivijom našem narodu, postala opaka svakodnevica. Znali smo i za gore, zar ne?
Sećanja na „SRPSKI GLAS“ iz vremena kada je bio na nekom vrhuncu, s obzirom da tada nije bilo „interneta“, logično ni „jutjuba“, „fejsbuka“ i ostalih društvenih mreža, a televizija kao najmoćniji elektronski medij tek u povojima svoje interkontinentalne svakodnevice, neizostavno podrazumevaju i sećanje na ljude koji su obeležili taj deo postojanja našeg lista, kao i susrete s njima.
„SRPSKI GLAS“ je pratio događaje, život, ali i više od toga, izrastao je u jedan od temelja onoga što se naziva srpskom zajednicom, ali što zajednica – nije! Ovoj ćemo se temi vratiti opširnije u jednom od nastavaka ovog feljtona. „SRPSKI GLAS“ je, dokazujući koliko nije samo puki hroničar zbivanja i informativno sredstvo, već oslonac i mesto rađanja vizije u kom pravcu treba da se razvija sveobuhvatno srpstvo u Australiji, nije svojevremeno nudio samo objašnjenje „zašto je nešto tako kako je“, već i rešenja kako da se izvučemo iz stanja koje nikome iole pametnom a kamoli iskrenom rodoljubu nije bilo milo ni videti, još manje osetiti.
Učestvovali smo kao Redakcija i kao pojedinci u nebrojenim manifestacijama, proslavama, humanitarnim i kulturnim priredbama, verskim svetkovinama i sportskim događajima. I danas, posle toliko godina a povodom tri decenije postojanja „SRPSKOG GLASA“, jasnije nego iz perspektive onog ko od šume ne vidi drveće, bez najmanje namere da preuveličavamo vlastitu ulogu i značaj, u mogućnosti smo da shvatimo a onda i sa današnjim čitaocima podelimo radost postojanja lista kakav je bio „SRPSKI GLAS“ u vremenima kada je bilo najpotrebnije. Da nije tako, ne bismo upadali u vatru nabujalih strasti, potpaljivanu objektivnom pozicijom Australije u međunarodnim odnosima sa jedne, a Srbima kao prokazanom metom za odstrel i potpuno neopravdano otkrivenim „zlikovcima modernog doba“ sa druge strane. Podsećanje samo na neke od brojnih događaja kada srpski nacionalni list što je „SRPSKI GLAS“ s ponosom bio, govori više od bilo kakvog pokušaja koji nam, eto, i nije potreban, da sami sebi laskamo i dajemo na značaju. Ali to što se ovim povodom i ovom prilikom podsećamo, neka nam ne bude zamereno. Bilo bi lepo a i pošteno da se i drugi sete i uspomenu na dane muka ali i borbe za uzvišene ciljeve prenose na mlađe.
Poglavlje sećanja na ono čime se i kako nekad bavio „SRPSKI GLAS“ neizostavno podrazumeva i sećanje na neugodnosti koje smo doživljavali, greške koje smo pravili, bilo da su bile iznuđene ili posledica naših slabosti. A bilo je i toga, razumljivo! Zanimljivije od toga je činjenica da je upravo „SRPSKI GLAS“ izlazio na crtu nekima od najvećih štetočina iz srpskih redova, a da li je formulacija preteška kao ona „reč koja ubija“, ili sasvim odmerena u odnosu na veličinu zla kojoj se „SRPSKI GLAS“ morao suprotstavljati, neka ponovo ostane na čitaocima da sude. Mi ćemo, kao i uvek, ponuditi svoje argumente kroz sećanja koja ne blede.
Nismo zaboravili, kako već red nalaže, da se povodom tri decenije postojanja „SRPSKOG GLASA“ setimo i njegovih stvaralaca, bez obzira na kom mestu i u kojoj se ulozi nalazili. Počev od izdavača, pokojnog Đorđa Marinkovića, članova prve Redakcije na čijem je čelu bio Rade Berak, preko druge koju je predvodio Dejan Veljović, svih u kojima je učestvovao kao sportski urednik Milan Ninović, Beogradske redakcije čija je duša bio nikad zaboravljeni, nažalost prerano preminuli Nebojša Vuković – Čoki, uz Dragana Cerovića i Srđana Markotića, niz saradnika iz Australije, Srbije i celog sveta. Veličinu dela sabijenog u dve reči – „SRPSKI GLAS“, teško je opisati brzo i jednostavno a da se ne ogrešimo o istinu, sada već i deo istorije. Činjenica je da tu istinu nismo samo prenosili, za nju se borili zato što je srpska, istina je da nam nije bilo do samoisticanja i lažnog predstavljanja sebe i svog naroda, već samo i jedino do malo pravde. Baš kao što je i vrli nobelovac Peter Handke uskliknuo „Pravdom za Srbiju“.
Koristim priliku da povodom tri decenije postojanja „SRPSKOG GLASA“ čestitam redak jubilej svima koji u njegovu stvaranju neposredno učestvuju danas, kao i onima koji su to činili bilo kad u prošlosti, čitaocima prošlim, sadašnjim i budućim, uz želju da nas sve zajedno krasi nepokolebljiva volja u traganju za boljim rešenjima i putevima uzdizanja umesto defetizma i priznavanja „stanja realnosti“, ma koliko ono izgledalo teško, katkad i žalosno. „SRPSKI GLAS“ može da bude ponovo nosilac ideja i mesto gde se slivaju informacije, ali i stvara, radi a ne samo praznoslovi, čemu je sklonost u okolnostima života u Australiji pojava uobičajena koliko i tragično pogrešna. Poželimo mu zato još dug vek, ali u novom ruhu, sa novim vidicima i proširenim horizontima, zato što je bio naš miljenik, naša sudbina, ponekad naša gorka kost u grlu, ali i radost teško shvatljiva bilo kome ko nije proveo besane noći u redakciji, mučno uveravanje sa često nimalo dobronamernim sagovornicima na telefonskoj liniji, omalovažavanje ravno poniženju kao i čast i poštovanje, čak i poneku suzu u oku sretnih što postojimo. Mi, Srbi, uz svoj „SRPSKI GLAS“.