„Australijanci sa Srbima u Prvom svetskom ratu“ naziv je izložbe koja je svečano otvorena 20. maja u Ratnom memorijalnom centru u Melburnu (Shrine of Remembrance), a koju je organizovala Australijska srpska kulturna fondacija u saradnji sa Bojanom Pajićem, autorom knjige „Naši zaboravljeni dobrovoljci- Australijanci i Novozelanđani sa Srbima u Prvom svetskom ratu“. Ovo je prvi put da je Shrine of Remembrance postavio izložbu sa temom Srbija.

Oko stotinjak zvanica okupilo se u petak ujutro u predvorju Ratnog memorijalnog centra u Melburnu kako bi pogledali specijalnu izložbu posvećenu Australijancima, Novozelanđanima i Srbima u Prvom svetskom ratu. Mnogi od prisutnih su bili potomci Australijanaca i Novozelanđana koji su zajedno sa sprskom vojskom bili na Solunskom frontu, za šta je veliki broj njih i odlikovano najvišim srpskim ratnim medaljama.

Među potomcima bila je i Džudi Braun koja je poželela dobrodošlicu prisutnima i objasnila da u muzeju postoji stalna postavka – jedna vitrina posvećena Australijancima koji su bili na Solunskom frontu sa Srbima –  i ohrabrila prisutne da to pogledaju, kao i da posvete pažnju privremenoj izložbi za koju je Bojan Pajić prikupio eksponate: srpske ratne medalje, predmete koji su korišćeni u bolnicama na Solunskom frontu, umetničke skečeve i slike, fotografije, kao i originalne postere štampane u Francuskoj tokom humanitarnih akcija prikupljanja pomoći za srpsku vojsku i decu 1916.

Izložba se fokusirala na Australijance koji su služili sa Srbima, ali i na iskustvo Srbije tokom tog rata. Neki od predmeta, umetničkih dela i medalja su prvi put izloženi u Australiji.

Program u kojem su držani govori i predavanje je vodila Tanja Josifovski iz Australijske srpske kulturne fondacije.

​Ovom prilikom bio je prisutan i ambasador Srbije u Kanberi NJE Rade Stefanović, koji je svečano otvorio izložbu.

U svom govoru gospodin Stefanović je rekao da Srbija i Australija imaju dugu zajedničku istoriju.

„Iako su zvanični diplomatski odnosi uspostavljeni 1966, Kraljevina Srbija je imala konzulat ovde, u Melburnu, sa počasnim konzulom, još 1892. Istorija saradnje pojedinaca dve zemlje je mnogo starija i jača, a današnji događaj svedoči tome“, rekao je ambasador Stefanović.

On se osvrnuo na zajedničku borbu Srbije i Australije tokom oba svetska rata.

„Srbija je bila mala zemlja napadnuta od strane mnogo jačih neprijatelja; Nemačke, Austro-Ugarske i Bugarske i bukvalno se morala boriti za goli opstanak. Uzimajući u obzir njeno pravo na slobodu u situaciji kada je napadaju jači, saveznici kao štu su Britanija, Francuska i Rusija su joj pomogli u nevolji“.

„Sad znamo da su Australijanci stigli u Srbiju kao medicinsko osoblje u novembru 1914. i od tada su bili prisutni u Srbiji ili su bili zajedno sa srpskom vojskom tokom rata. To je nešto što nas vezuje i dan danas i Srbija i Australija to nikad ne treba da zaborave. Srbija će uvek ostati zahvalna onima koji su doprineli njenoj slobodi, sa puškom ili sa zavojem.“

„Danas u Australiji žive mnogi ljudi koji imaju neko srpsko nasleđe i zadovoljstvo je znati da oni žive među potomcima onih koji su se borili za slične ideje kao i Srbija u svetskim ratovima.“

„Australijanci danas uče više o srpskim ratnim kampanjama u kojima su učestvovali njihovi preci, a Srbi uče više o Australijancima koji su služili sa Srbima tokom rata. Zahvaljujući knjizi Bojana Pajića sada imamo mnogo više istorijskih činjenica o tome šta se desilo, koji su Australijanci bili u ratu i znamo više informacija o njima.“

„Danas imamo tri izložbe posvećene ovoj temi, ovde u Ratnom memorijalnom centru u Melburnu, u Ratnom muzeju u Adelejdu i Mariboro ratnom muzeju u Kvinslendu.  Kasnije ćemo videti stalnu postavku posvećenu Edvardu Ramidžu (Edward “Ted” Ramage) i Etel Gilingham (Ethel Gillingham) i drago mi je da danas upoznam njihove potomke ovde, da im zajedno odamo počast za njihove žrtve“, rekao je ambasador Stefanović.

Bitka na Galipolju i dešavanja na Zapadnom frontu odvukla su pažnju istoričara sa Solunskog fronta

Bojan Pajić je održao vrlo iscrpan istorijski čas osvrćući se na Australijance i Novozelanđana koji su služili na Solunskom frontu ali i na iskustvo Srbije tokom Prvog svetskog rata.

Oko 1500 Australijanaca i Novozelanđana učestvovalo je u borbama sa srpskom vojskom u Prvom svetskom ratu. Ovaj broj uključivao je nekoliko stotina Australijanaca koji su služili u ili zajedno sa britanskim snagama na Solunskom frontu. Australijanci su se pridružili srpskim vojnicima u samoj Srbiji, u evakuacionim bolnicama, na brodovima Kraljevske australijske mornarice na Jadranu i Mediteranu; dobrovoljno se javili za pružanje humanitarne pomoći na mnogim mestima. Više od 50 australijskih lekara i medicinskih sestara služilo je u britanskom Crvenom krstu, Srpskom humanitarnom fondu, u škotskim ženskim bolnicama i u drugim misijama, dok je preko 380 medicinskih sestara pripadnica australijske vojske radilo u bolnicama širom Solunskog fronta.

„Zašto se o ovoj kampanji nije znalo? Bukvalno je nepoznata i zaborvljena. Kad sam ja počeo da istražujem skoro da nisam mogao da nađem ništa na engleskom jeziku. Verovatno je jedan od razloga to da je bila zasenjena Galipoljem i Zapadnim frontom. Manje kampanje iz naše australijske perspektive jednostavno nisu bile pokrivene. Nisam mogao da nađem ni istorijsku literaturu koja bi bila povezana sa kampanjom. Radi se o imenima koja je teško razumeti, granice su se promenile, imena i prezimena su se promenila pa je bilo jako teško i  vrlo zbunjujuće pratiti sve. I to je, ja mislim, bio jedan od razloga zašto su ovi ljudi bili zapostavljeni, ako ne i zaboravljeni. Nadam se da ćemo ih, uz ove knjige, prezentacije, sad i stalne izložbe, izvući iz zaborava u koji su na žalost pali“, rekao je Bojan Pajić između ostaloga.

Dženi Kenedi (Jenny Kennedy), unuka Edvara Ramidža (Edward “Ted” Ramage) koji je služio u Srbiji 1915. rekla je više o njemu.

Edvard se prijavio u Australijske imperijalne snage (AIF) u martu 1915. kao redov u 24. pešadijski bataljon. Otputovao je iz Australije u maju 1915. u Egipat i bio je postavljen kao transportni vozač. Dok je ostatak njegovog bataljona poslat u Galipolje, Edvard i drugi vozači iz 22. i 24. bataljona poslati su u Solun u Grčku, da pomognu sprskoj vojsci u borbi protiv Nemaca, Austrougara i Bugara. Bili su vezani za 10. (irsku) diviziju i učestvovali u bici kod Kosturina na srpsko-bugarskoj granici. Njihove dužnosti su uključivale transport zaliha, brigu o tovarnim životinjama, čuvanje zatvorenika i pomaganje u evakuaciji ranjenika.

Ričard Kuk (Richard Cooke) je unuk Etel Gilingham (Ethel Gillingham). On se takođe, u emotivnom izlaganju, osvrnuo na njen deo života dok je služila u bolnici Britanskog crvenog krsta u Srbiji.

Etel se prijavila da radi kao medicinska sestra u Britanskom Crvenom krstu, oktobra 1914. i služila uglavnom u bolnicama na teritoriji Britanije u periodu od oktobara 1914. do aprila 1915. Zatim je pristupila Drugoj srpskoj misiji britanskog Crvenog krsta u Vrnjačkoj Banji u Srbiji i služila u toj jedinici u periodu od maja 1915. do februara 1916. godine. Novembra 1915. Etel je postala ratni zarobljenik nakon invazije nemačkih, austrougarskih i bugarskih snaga na Srbiju. Etelin odlazak iz Srbije omogućio je Američki Crveni krst. Bila je deo grupe medicinskih dobrovoljaca koji su vraćeni u Englesku preko Ciriha i Francuske u februaru 1916. godine. Etel je u dugačkom pismu opisala svoj izlazak iz Srbije, gde između ostalog kaže: „Jadna mala Srbija! Kako me srce boli za njom i njenim hrabrim ljudima. Zaista sam naporno radila tokom tih prvih nedelja invazije i moje oči su retko bile suve.” Aspekti njenog izveštaja objavljeni su u australijskim novinama. Etel je služila u bolnici Crvenog krsta u Egiptu od juna 1916. do decembra 1917. i konačno u bolnici u Plimutu od jula do oktobra 1918.

Etel je za zasluge odlikovana Krstom milosrđa Kraljevine Srbije, a orden čini centralni deo postavke u Memorijalnom ratnom centru. Izloženi su i Etelin pasoš i minijaturni opanci, koji su u vlasništvu Eteline porodice.

Međutim saznala sam da orden koji je deo te postavke u Ratnom memorijalnom centru u stvari nije onaj kojim je Etel odlikovana. Njen unuk Ričard se slučajno zadesio dok sam razgledala postavku i ispričao mi sledeće:

„Kad je moja baka umrla, moja majka, iako je znala da je to vredna medalja, ispunila je njenu poslednju želju da je kremira sa njom. Posle joj je bilo žao. A Bojan mi je dao tu medalju. Nekako je došao do nje i eto to je ta medalja.“

„Moja majka je uvek govorila kako se Etel napatila u Srbiji, skoro da je umrla od gladi, što mnogi drugi ljudi jesu, ali to joj nije bilo priznato. A sad sa ovim što je Bojan uradio i sa ovom postavkom, moja majka bi bila srećna, i ja sam srećan“ rekao je Ričard. 

Vitrina sa stalnom postavkom posvećenoj Edvardu Ramidžu i Etel Gilingham može se videti u Ratnom memorijalnom centru u Melburnu (Shrine of Remembrance), u delu muzejske postavke o Prvom svetskom ratu.

Na žalost oni koji su učestvovali u Prvom svetskom ratu više nisu sa nama a malo je i onih koji su veterni Drugog svetskog rata, kao što je 95-godišnji Toma Banjanin koji je bio među zvanicama. Dugogodišnji sekretar (1979-2014) prve srpske podružnice RSL-a (The Returned and Services League of Australia) osnovane u Melburnu bio je zapažen i među prisutnim studentima koji su bili zainteresovani da saznaju ko je:

„Ovo je divota da vide ovi studenti. Pitaju sve. Kaže odakle si, a ja kažem srpski veteran iz Drugog svetskog Rata“, priča Toma.

Istraživanje građe za knjigu i izložbe trajalo je godinama

U Bojanovom timu istraživača za građu knjige „Naši zaboravljeni dobrovoljci- Australijanci i Novozelanđani sa Srbima u Prvom svetskom ratu“ bila je i dr Lara Jakica koju sam upitala kako joj se čini izložba imajući u vidu trud koji je ceo tim uložio u traganje za istorijskim podacima.

„Znam da je Bojan, kad je već bio pred kraj knjige, govorio kako bi želeo da ovo podigne na jedan viši nivo. Naravno kad počnete neko istraživanje tu se otvara još na hiljade drugih vrata, zanimljivih tema, a ovo je zaista na jednom zavidnom nivou. Ovde su i originalni skečevi i crteži, rekao mi je da je čak uspeo da dođe do originalnih postera iz 1916. godine, iz Francuske, ko zna možda je ovo tek početak nečega mnogo većeg“, rekla je ona.

Bojan je zadovoljan kako je ceo događaj prošao u petak.

„Dosta naroda je došlo, a posebno mi je drago da su došli potomci Australijanaca koji su bili u Srbiji pošto je veza sa njima najvažnija za nas, da pokažemo da smo bili zajedno u prethodnih sto godina, a nadamo se i idućih sto godina“.

Izbor: SBS