O tome kako mu je ljubav promenila sudbinu i šta je bilo najbolnije dok nije našao svoje mesto pod suncem.

Nedavno smo u “Srpskom Glasu“ pisali o Bonedžili, najvećem i najdužem po trajanju migrantskom centru u Australiji, kroz koji su prošle stotine hiljada izbeglica iz ratom razorene Evrope. Međi njima je bilo i naših ljudi – svi sa željom da u Australiji pronađu lepši i mirniji život. Do Bonedžile dolazili su raznim putevima, sa različitim sudbinama u svojim koferima.

Sa nama je svoju životnu priču i sudbinu podelio Branivoje Jevtović, Kragujevčanin, koji sada živi u Kanberi, a prva životna stanica u Australiji mu je upravo bila Bonedžila.

Mangup od malena

Davne 1958. godine Branivoje Jevtović je bio tek stasali mladić, u svojoj petnaestoj godini života. Već tada je sam znao šta želi od života i to da sprovede u delo. Branivoje je odlučio da kradom, bez znanja svojih roditelja, napusti Kragujevac, i promeni svoju sudbinu. Ni to nije bilo slučajno, jer iza ovog hrabrog poteza se zapravo krila ljubavna priča o dvoje mladih koji su se rastali.

• U to vreme u Kragujevcu sam imao jednu školsku drugaricu, da kažem moju simpatiju, moju prvu ljubav. Njen život je iznenada promenjen kada su njeni roditelji odlučili da odu za Ameriku, a taj momenat je, zapravo, odredio i moju sudbinu. Na rastanku smo se dogovorili da se nađemo u Americi, da ću sigurno i ja za njom otići, tako sam joj obećao. Nas četvoro, petoro mangupa smo se išunjali iz svojih kuća i krenuli prema Sloveniji. Kao razlog za ulazak u Sloveniju je bio neki sajam koji se u to vreme održavao u Kranju. Tu smo se zadržali kratko i onda su krenule putešestvije – priča Branivoje o svojim prvim ozbiljnim mangupskim poduhvatima.

Nakon četiri dana i noći pešačenja kroz šume, družina je stigla do neutralne zone odakle su, pretrčavši, ušli u Austriju. Za to vreme Branivojeva majka je alarmirala policiju o njegovom nestanku, ali je bilo već kasno. Branivoje je već bio u austrijskom zatvoru u Klagenfurtu. Kako je bio maloletan, bilo je pitanje da li će ga uopšte Austrija primiti kao izbeglicu, ali je sreća bila na njegovoj strani. Dalje nije mogao sve do punoletstva, koje je proslavio u Salcburgu, gde je prebačen iz Klagenfurta kao izbeglica.

• Dok se nisu stvorili uslovi za moje dalje putovanje i čekajući punoletstvo, nekako sam se nadao da će roditelji moje prijateljice iz Amerike poslati neku garanciju za mene, kako bih mogao da im se pridružim, ali to se nije desilo, jer sam ja za njih bio veliki mangup – nasmejavši se, reče Branivoje.

Mene niko nije čekao

Branivoje je dočekao punoletstvo i tada se ukrcao na voz do Đenove a potom i na brod Flaminia, koji je vodio u njegov novi život. Na putu do Australije, brod je stao na Malti, a potom i u Aleksandriji. Kako priča Branivoje, on je put jako teško podneo, sve vreme bolujući od morske bolesti, pa nije mogao ni da jede, ni da izlazi iz kabine. To je primetila jedna Maltežanka, koja ga je bukvalno održala u životu, praveći mu sok od pomorandže, koji mu je davao snagu. Pred sam kraj puta, nekih sedam dana pred ulazak u Australiju, Branivoje se potukao sa jednim momkom iz Malte, pa su obojica završili u brodskom zatvoru. Rečeno im je ako se budu lepo ponašali da će ih pustiti, a oni su se sprijateljili, videli kasnije u Melburnu i ostali prijatelji i dan danas.

Tokom puta, na usputnim stanicama, u Pertu, a kasnije u Melburnu, Branivoje je video kako se ljudi sastaju sa svojom familijom ili prijateljima na palubi, odlazeći zajedno u novi život.

• Dani su prolazili, gledam u palubu, a po mene niko ne dolazi – jedva zadržavajući suze, Branivoje se seća najtežih momenata na svom migrantskom putu do Australije.
• Bilo je tu raznih nacija, svako dolazi po svoje. Sam, prilično mlad, osetio sam veliku neizvesnost, nisam ni znao u šta sam se upustio. Kad posle par dana dolazi prota Slavko Nićetin, koji je radio i za našu imigraciju. Dao mi je neko parče papira sa brojem telefona, da se javim, ako mi je potrebna neka pomoć. Dan kasnije po mene su došli neki ljudi, seli smo u autobus na put do Vodonge, a odatle sam vozom stigao do Bonedžile. Ovde su stizali svi oni koji nisu imali nikoga da ih sačeka – sa setom se priseća Branivoje.

Život u Bonedžili pamti kao lep. Samo njih trojica su živeli u jednoj baraci, iako može tu da stane i do 20 ljudi. Dobijao je nedeljno oko dolar i po i od toga je u maloj prodavnici preko puta kampa uspevao da kupi osnovne potrepštine. Mimo toga, kaže, imali su jednostavan život, sa nekim kulturnim sadržajima, koje su im nudili u barakama. Misleći kuda će dalje i šta će biti sutra, Branivoje je provodio dane u Bonedžili.

Početak novog života

Rade Leović, tadašnji tumač i prevodilac za srpski jezik je pomagao svim našim ljudima u Bonedžili, pa i Branivoju.

• Prvu podršku sam dobio od Radeta Leovića, koji je bio ugledan čovek tada a i sada je uvaženi član naše zajednice, a gazi već devedesetu godinu. Danima sam čekao neki posao da mi ponude u Bonedžili i jednog dana je došao neki Makedonac, tražeći nekoga da mu pomogne u molerskom poslu. Ja sam nešto o tome znao iz Kragujevca i prijavim se. Odvezu mene i još neke izbeglice nekih 180 kilometara od Melburna u neku ruralnu oblast, gde smo od betona gradili silose po selima. Nakon dve, tri nedelje rada nismo bili plaćeni, što smo prijavili policiji. Oni su došli, isplatili nas i vratili nazad za Bonedžilu – priča Branivoje, gušeći emocije, dok se priseća neslavnih događaja po dolasku u Australiju.

Šest meseci je Branivije bio u Bonedžili, nadajući se boljem životu. Drugi put mu se pružila šansa da nađe posao, ali mu je to iskustvo i danas u gorkom sećanju.

• Jedan Hrvat sa kojim sam, inače, bio na brodu je došao po svoje sunarodnike u Bonedžilu. Prepoznao je mene i prijateljski me pitao da li bih sa njim pošao da radim. Pristao sam, jer mi je bio obećan posao. Bio sam u nekoj sobi, noć i čujem ljude u susednoj prostoriji da sam četnik i kako će me prebiti. Nije mi bilo svejedno, odlučio sam da pobegnem. Sa par mojih stvarčica, skočim sa prozora i odem da prenoćim u obližnji park – Branivoje ponovo zastaje, pred naletom suza zbog uspomena koje i danas bole.
• Pored parka je bila neka govornica u kojoj se nije plaćao poziv. Uzmem onu ceduljicu sa brojem telefona, koju mi je prota dao, pozovem i samo sam vikao Jugoslav, Jugoslav. Pročitam na tabli pored naziv ulice i prota se u roku od pet minuta tu našao. Odveo me kod čika Svete Savića, koji me je zaposlio u fabrici kanapa i konaca. Čak tu sretnem i onog Maltežanina sa kojim sam se potukao na brodu, a danas smo prijatelji – sa olakšanjem na duši priča Branivoje.

Konačno je našao svoju mirnu luku, posao u Melburnu i prijatelje koji su mu se našli na ovom neobičnom putu u potrazi za svojim mestom pod suncem. U Melburnu je Branivoje sa, sada pokojnom suprugom Jelisavetom, osnovao porodicu, bio je istaknuti član srpske zajednice i ima troje dece, sina Pavla i kćerke Angelinu i Branislavu. Danas živi u Kanberi i dalje je aktivan član naše zajednice.

Sanja Mirić – Šakić

 Ponosan otac

Nakon dugogodišnjeg života u Melburnu, kojeg naziva drugim rodnim gradom, sa porodicom se preselio u Kanberu, kako bi se našao od pomoći svom sinu i njegovoj familiji. Njegov sin je poznat ovdašnjoj javnosti kao Pol Jevtović, koji je dugi niz godina radio na istaknutim pozicijama u federalnoj policiji Australije. Za svoj rad dobio je i kraljičino odlikovanje. Danas, svoju uspešnu karijeru je nastavio u Hong Kongu.

U Srbiji posle 40 godina

Napustivši svoju rodnu Srbiju, Branivoje Jevtović ni slutio nije da će proći decenije a da svoje najmilije u Kragujevcu neće videti. O ovoj bolnoj temi teško mu je i da govori.

• I sad bih mogao da zaplačem ako budem pričao o tome. Iz političkih razloga dugi niz godina mi je bio zabranjen odlazak u Srbiju. Tek 1990. godine sam se prvi put vratio na moje ognjište, ta emocija se ne može opisati. Nakon toga sam skoro svake godine odlazio u Kragujevac – priča Branivoje.