Intervju: Srđan Stojiljković

Srđan Stojiljković je prepoznatljivo lice na književnoj sceni Srbije. njegov prvi roman “Kapi” oslikanog neba privukao je veliku pažnju čitalaca, pogotovu žena, zbog iskrenog i neuobičajenog pristupa ljubavnim temama. Drugim romanom Sve te grešnice je dao jasnu i snažnu poruku da na njega treba ozbiljno računati.
– Koja tema je dominantna u Vašim romanima?
ljubav. Krajnje granice i ekspresija. Kako dotaknuti savršenstvo na trenutak. Kako doći do tog savršenog trenutka i ima li smisla boriti se za to. Šta posle toga?
To je moja misija u ovom životu. Tragati i pisati. Nuditi odgovore, ili samo postaviti pitanje.

– Šta očekujete od novog romana?
Očekujem da mnogo ljudi pročita ovaj roman. Zatim očekujem reakciju čitalaca. Otvorio sam teme koje mene kao pisca veoma zanimaju i to je samo tema koja je data javnosti. Šta je to velika ljubav i da li je ona konačna? Da li razum pobeđuje srce i da li trenutne društvene okolnosti kontaminiraju odnos između žene i muškarca? Da li su urušene prave vrednosti pod naletom zlih vremena i da li kao društvo evoluiramo u neku zver koja će na kraju pojesti samu sebe? To su teme koje mene kao umetnika motivišu da pronađem odgovor pre svega u sebi, kako bih subjektivno sagledao situaciju i dao svoje mišljenje. Duboko verujem u moć subjektivnog mišljenja jer smatram da je objektivnost retrogradna. Glavni junaci u ovom romanu su obični ljudi, ljudi koje možda poznajemo. Ovo je priča o njihovoj unutrašnjoj borbi.
– Da li treba pratiti razum ili srce?
Bio bih licemer kada bih odgovorio da treba pronaći ravnotežu i tu se udobno smestiti. Srce ne trpi udobnost. ljubav traži razigranost, vatru, nesanicu i posvećenost. Razum želi da vas provede kroz život bez mnogo turbulencija, svedeno i mirno. To su nepomirljive kategorije, dva načina razmišljanja, dve različite religije. Celim bićem glasam za srce, a opet, mnogo puta sam poslušao razum, iako je srce ludo tuklo i negodovalo, tako da je jako teško prelomiti ili se precizno i jasno odrediti prema tome. Postoji još jedna stvar, a to je osećaj u čoveku, koji nam daje smernice, okreće kormilo života mimo naše volje. Nekada rizikujete i prepuštate se jer imate osećaj da je to ono za šta bi trebalo da se žrtvujete, a ponekad je obrnuto. Ne postoji tačan odgovor na ovo pitanje, iako se često lakomisleno odlučimo da odgovorimo kako treba pratiti srce. Nekako je viteški dati takav odgovor i prikazati sebe kao romantika.

– Kako Vi, kao pisac, doživljavate žene?
Citiraću Andrića: “Žene, ja ne znam kome ste vi bile blaga kiša jutarnja, ali u naš život ulazite kao pljusci nošeni vihorima”.
Suština je da su žene nestalna, a samim tim i veoma emotivna bića. Tvrdim da je mit o tome da su žene romantične potpuno pogrešan. Princ na belom konju je ništa drugo do lep i bogat muškarac sa statusnim simbolom. Nigde se ne govori o tome da princeza čeka muškarca bar prijatnog izgleda u koga će se zaljubiti bez obzira na njegovo materijalno stanje i položaj u društvu. Često ni muškarčev spoljašnji izgled nije presudan. Žena se zaljubljuje u njegovu predstavu o njoj, u njegovu ljubav i divljenje prema njoj. Tada ona postaje prava žena i besmrtna. Najveća grešnica postaje svetica. Postaje žena koja voli. Ne postoji ništa što će vam žena teže oprostiti od ugaslog sjaja u vašim očima. To je neoprostivo.
Žene su jače od muškaraca u disciplini opstanka. Posvećenije su i razumnije. Muškarci su skloni patetici, tugovanju, bežanju od bola.
– Gde vidite sebe na književnoj sceni Srbije?
Inače je teško novim licima da uđu u krug pisaca. To je težak poduhvat. Šta god pisali, pesme ili prozu, postoji gomila netalentovanih ali veoma uticajnih ljudi koji će minirati svaki vaš pokušaj pridruženju taboru pisaca. Oni su kao noćna granična straža. Opasni i naoružani mržnjom. Ako ipak uspete da prođete taj najsuroviji obruč velike su vam šanse da ćete biti prihvaćeni. Talentovani i uspešni pisci su pitoma bića. Prihvatiće vas ako to svojim talentom zaslužujete. U Nišu postoji jedna jaka književna scena, koherentna, ali ne klanovska. Ja imam dosta širok prostor pred sobom s obzirom na žanr. ljubav nije česta tema mučkih pisaca.
– Šta mislite o kulturnoj sceni u Srbiji?
Kultura je odraz stanja u društvu i time nisam rekao ništa novo. To je opšte mesto. Tamo gde su stomaci prazni kultura je na marginama društva. Retki su umetnici koji u Srbiji mogu da žive samo od svog umetničkog rada. Naravno, ne postoje bogati umetnici. To je nepoznata kategorija u Srbiji. Kada govorimo o piscima, postoje dva velika problema: malo tržište i mali jezik kojim se služimo. Uz to, kult knjige na ovim prostorima nije na nivou razvijenih zemalja. Govorim o ekonomskoj i kulturnoj razvijenosti. Mali jezici će uvek biti egzotična kategorija na mapi ozbiljne svetske književnosti. Sličan problem, možda čak i izraženiji, imaju i glumci. Ali to je naša sudbina. Ono što možemo da učinimo mi sami je to da kao društvo propagiramo prave vrednosti. Nigde kao u Srbiji nije jak kult pištolja i silikonskih sisa.
– Inspiracija i uticaji. Ili način na koji pisac stvara.
Večita inspiracija su mi žene. Neverovatna bića. Najnesavršenija i najdopadljivija bića u našim životima. Njihova različitost. Osećaj da ne postoje dve iste žene. Mogućnost traganja za skrivenim vrednostima, dok se divite njihovoj lepoti. Žene. Zbog njih postojim kao umetnik.
Pisci koji su najviše uticali na moje spisateljske i estetske navike su Vajld, Kami, Fante, Hamsun i Saramago. Uz stalno iščitavanje ruskih klasika i francuske romantične književnosti, dobar trag u meni su ostavili i domaći pisci: Kapor, Pekić, Andrić i mnogi drugi.
Muzika je moj motor i glavni pokretač. Potpuno sam pod uticajem grupe Depeše mode.
– Da li spremate novu knjigu?
Pišem novi roman koji bi trebalo da se zove Pola srca i koji dublje zaranja u muškarčevu opsesiju prema ljubavnim igrama. Napredujem i sazrevam kao pisac tako da posle tog romana očekujem punu afirmaciju i stabilnu poziciju na književnoj sceni regiona.
Uz to, pripremam zbirku priča Biti Dejv Gahan, koja je sastavljena od priča inspirisanih pevačem grupe Dipeš mod.

Slaviša Pavlović