[dropcap font=“0″]Н[/dropcap]акон месец дана у продаји, ускоро ће изаћи друго издање романа Завет хероја, чија је радња смештена у период током Првог светског рата, што представља сигурно лепу вест када је у питању српска књижевна сцена и показује да „вечна тема“ никада не може бити заборављена. Сигурно је да се овим делом, могу похвалити и аутор, али и његова издавачка кућа Лагуна, која у оквиру своје изузетне продукције показала да препознаје вредну литературу, па већ штампа друго издање овог вредног историјског сведочења.
Заснован на истинитој причи и пратећи живот пензионисаног пуковника Андрије Итанића, писац романа Славиша Павловић, уверљиво је представио епску борбу српске војске током једног од најтрагичнијих периода у српској историји. Борба између добра и зла, између тога да ли треба бити човек у времену нечовештва, сусреће се готово у сваком тренутку, нарочито када аутор описује кључне српске победе и поразе. Кроз овај роман изнова се доживљава битка на Церу, поново се пати над жртвама хероја палих на Гучеву и Мачковом камену, изражава се дивљење епској победи српске војске на Колубари, док ће сусрет са браниоцима Београда, руским војницима, као и мајором Гавриловићем, бити упечатљивији од историјских филмова. Говорити о Завету хероја, чини ми се да је исто као говорити о класицима Првог светског рата, попут књига Време смрти или Јаковљевићеве Српске трилогије, јер ни у једном моменту нећете осетити да су речи овог младог аутора, који изузетно влада историјским подацима, нешто мање вредне од већ поменутих великана.

Но, љубав, као вечита тема, која одувек прати и рат и мир, и добро и зло, неочекивана је, изненадна и посебна. Само су прави хероји толико јаки да уједно могу толико да воле. Отуда и реченица из романа која ће читаоцима сигурно одзвањати и након затворених корица: „Хероји љубави, они прави, не памте се дуго, нису битни за историју, али у себи поседују нешто вредније, јаче од било ког вида херојства. Њихови поступци се бележе само у срцима, опстају закопани до последњег откуцаја, што је довољно дуго да би остали запамћени онима због којих су то херојство чинили. Правим херојима је то довољно“.
У времену када се ратује, када је живот једини приоритет, јунаци о којима Павловић говори нису обични, него подсећају на средњовековне витезове, носећи у себи кодексе части и поштења, који нису ништа мањи од њихове храбрости и жеље за животом, који се можда најбоље могу представити једном реченицом „Не могу они толико да мрзе Србију колико ми можемо да је волимо.“
Крај романа, као и живот изгледа, резервисан је за „последњу борбу,“ другачију од свих, најбитнију, вреднију од живота. Борбу за част и живот породице, као и углед који се не стиче само бајонетом, него односом према људима, према земљи, према будућности. А опис те последње борбе је снажан, упечатљив, емотиван, мушки и херојски.
Због свега тога не чуди да је наш прослављени уметник Емир Кустурица за овај роман рекао да је литерарни споменик херојима који су сахрањени у необележеним гробницама, док је руски издавач већ најавио промоције Завета хероја на руском језику током новембра у неколико руских градова. Доказ да савремена српска књижевност вреди.
Одавно је било време за овакву причу. Српску причу. Коначно је пред нама. Уживајте у читању.

Милица Митровић