[dropcap font=“0″]I[/dropcap]za velikih ljudi ostaje da se gradi, ostaje i da se ruši. Jedan od ljudi, koji je iza sebe ostavio mnogo više da se sruši, nego što će sigurno da se gradi jeste nedavno preminuli Vuk Bojović. Retki su ljudi prema kojima sam imao toliku dozu poštovanja. Ne zato što znao lepo da govori, već zato što se njegov rad, kroz sve režime, od pre trideset godina do danas, cenio i poštovao. Čak ni sam đavo ne može da ospori očigledno.

Kada je 1986. godine postao direktor beogradskog zološkog vrta, ta državna ustanova ličila je na farmu siromašnog sakupljača retkih životinja. Životinje su umirale, kavezi su bili nesigurni, broj posetilaca mali, radnici nisu primali plate…

Niko nije imao hrabrosti da se prihvati posla koji je unapred ličio da izgubljenu bitku. Uspešni direktor Više trgovačke škole i vajar, prihvatio se posla, verujući da će biti ledolomac i spasiti mesto koje predstavlja pravu i sigurno jedinu oazu u Beogradu. Već nekoliko godina kasnije, ledolomac nije samo polomio led, nego je doneo proleće na Kalemegdan, iako, po mnogima, osim ljubavi prema životinjama, nije ispunjavao potrebne uslove za mesto direktora zološkog vrta. Međutim, ljubav koju je Vuk imao prema životinjama, kao i izvanredne organizacione sposobnosti, uz veliki sizifovski rad, dali su rezultate kojima se sigurno niko u Srbiji ne može pohvaliti. Nakon 28 godina uspešnog rada, svi uspesi najuspešnijeg direktora se ne mogu nabrojati u jednom tekstu. Ako kažem da je Vrt dobre nade bio prvi vrt u Evropi koji je imao bele lavove, mnoge druge vrste životinja, koje su želja većih bogatijih vrtova u svetu, onda je jasno da smo bar u ovoj oblasti bili biser, ne Evrope, nego i sveta. Nekoliko malih zoo vrtova je otvoreno u Srbiji proteklih godina, u Boru, Subotici, Jagodini, a u svaki od njih je nastao zahvaljujući jednom čoveku.

Interesantne su priče, kako je u opštem ludilu, i u velikim krizama, uspevao da leči životinje, koje je krišom svojim kolima vozio u bolnice i molio prijatelje lekare da ih tajno pregledaju, snimaju, leče… Naravno, to kada se posmatra iz birokratskog ugla, nije zakonski voditi majmune u bolnicu (iako su mnogi od njih direktori) ali je to bio jedini način da životinje prežive, a da niko ne bude oštećen. Mali je broj ljudi zna za njegov humanitarni rad, malo njih zna za njegove prijatelje iz svih sfera života koje je mobilisao da dobrovoljno rade za zološki vrt.
Iako su ga lične i porodične tragedije slamale, nikada nije pokleknuo duhom, ni onda kada su pre dve godine govorili kako je star, kako ne ispunjava uslove da bude direktor. Inače, to je moguće samo u zemlji Srbiji, da se unapred, mesecima najavljuje smena najuspešnijeg direktora. Ja to ne razumem i nikad neću razumeti. Ako neko dobro radi svoj posao, zašto bi menjali nešto. Koga briga za godine, ako doprinosi društvu u kom živimo?
Ali, nije njima smetao uspešni direktor, mnogima je smetala lokacija Vrta dobre nade, na koju su oko bacili mnogi tajkuni i biznismeni. Govorilo se da se vrt prebaci van grada, kako bi se u centru izgradio poslovni prostor. No, kako je Vuk štitio i nabavljao životinje, isto tako je branio zološki vrt. Njegova borba da zaštiti sigurno svoje najveće profesionalno životno delo dovodila ga je često u sukob, pa su mediji koristili svaku priliku da njegovo ime provuku u negativnom kontekstu. Porazna je činjenica da danas, kada ovog velikog čoveka više nema, gledam naslov u novinama „Odlazak velikana,“ a pre nekoliko meseci iste novine su objavile niz tekstova na temu „Laži Vuka Bojovića“ i slično. Isti je urednik, isti su novinari. Očigledno je da u Srbiji čovek treba da umre da bi se govorilo o njegovim dobrim delima, a dok je živ, stalno bude napadan.
Ipak, da se ovo ne pretvorilo u kritiku medija, nastaviću sa pričom o vrtu. Uskoro će vrt dobiti novog direktora. To neće biti čovek kao Vuk. On će biti papirološki stručan. To je sigurno. Da li će, poput mnogih direktora državnih preduzeća, početi da govori kako je zatekao svašta i slično, ili će nastaviti sa trudom da ovaj vrt ostane, to ćemo videti. U svakom slučaju, zahvaljujući Bojoviću, ako neko poželi da namerno uništi Vrt dobre nade, sigurno je da će mu trebati godine, jer je podigao tvrđavu koju je teško srušiti.
Najbolje bi bilo kad bi neko imao smisao za njegovu viziju, pa proširio vrt na ostrva na Dunavu. Bili bismo jedinstveni u svetu. Ali ovako, iskreno se plašim da ćemo za nekoliko godina, na mestu današnjeg vrta, imati jedan veliki tržni centar.

www.slavisapavlovic.rs

s.pavlovic9@yahoo.co.uk