Разговор водио: Славиша Павловић

Даница Максимовић, глумица која је оставила трајни печат у српској култури, недавно је гостовала у Аустралији са представом Хипнотизер, у којој игра поред Феђе Стојановића и Бојана Жировића. За Српски глас говори о позоришту, улогама, Аустралији и стању у српској култури.

Како су изгледали ваши глумачки почеци?
Када сам кренула у Београд, желела сам да упишем ФДУ, али из првог пута нисам успела, па ни из другог. Моји родитељи нису знали шта желим, а нисам хтела ни да им кажем, јер сам знала да је глума за њих била апстрактна професија. Они су хтели да упишем нешто конкретно, а конкретно је за мене значило право. Због тога сам уписала Правни факултет, две године студирала право и носила на увид индекс и покушавала да будем примљена на академију.
Примио ме је чувени професор Миња Дедић, нажалост, недавно је преминуо, били смо сви потресени. Доживео је лепе године, али смо некако навикли да је он негде ту и да нас све посматра.
Када сам примљена на академију нисам била свесна, јер су прозивали моје име, а ја не чујем…

Колико је тада систем подржавао младе глумце и таленте у уметности у односу на данас?
Била је велика држава, много више се улагало у културу. Срамота је што су нас тако растурили и разбили, уз велике жртве, са свих страна. Велики је то грех, према земљи, без обзира колико је то била нека вештачка творевина. Ширили смо братство је јединство, мој родни Аранђеловац био је братски град са Птујем, а с обзиром да сам била председник омладине, одлазили смо тамо, а и они су долазили код нас. Биле су интензивне и лепе размене спорта и културе. Касније сам примећивала да је тињало нешто, та нека нетрпељивост осећала се у ваздуху и нажалост, присуствовала сам догађају у Сарајеву када је букнуо тај несрећни рат.
Била је велика земља, а много мање академија. Оно што данас доживљавамо, то су академије глуме које су приватне, ако платиш ти си глумац. Ја не верујем да постоје такве школе које вам гарантују да ви платите да будете талентовани. Не може свако да буде глумац ко плати, и не само глумац, него било којом врстом уметношћу да се бави. Морате да имате дар од Бога, а оно следеће је рад. Нисам сигурна да су толике академије неопходне, јер све је мање места за младе људе. Има даровитих, али то се касније све пробере и онда долазимо до стања да неки немају шансу ни да почну, постају несрећни људи.

Иза вас је једна импресивна каријера. Сигурно сте добијали понуде да играте у иностранству. Шта вас је задржало?
Породица и језик, који је велика баријера. Ми имамо велике и признате глумце у свету, многи су одлазили, попут Мићановића, затим Шербеџије, који игра увек улоге Руса или ликова из Источне Европе, али могу рећи да нисам ни желела. Увек сам мислила да овде имам довољно простора. Играла сам у копродукцијама, са Италијанима највише. Увек сам тако размишљала, а и данас, иако сам у пензији, радим више него икада. Нисам неко ко преко хлеба тражи погачу. Када мирно радиш, када си задовољан, кад постоје резултати, који су приметни, не треба ми да будем тамо негде десета, петнаеста или двадесетхиљадита. Неки су морали да оду, Мира Фурлан је била принуђена, дивим јој се због тога, али се враћа, ради, пише… Постоји код људи и порив да се опробају, али мислим да сам овде кориснија. Тако гледам на ствари, без обзира што то никад није адекватно плаћено, најбоља сатисфакција за уметника је аплауз и задовољна публика.

Да ли је бунт у природи уметника?
Уметност не подноси компромис. Чим сте пристали на компромис, ви сте издали себе. Ако не идете срцем, до последњег атома, пуном снагом, од малог прста на нози до последње длаке на глави, ако не верујете у то, онда то није уметност. Ја се никада нисам приклањала, нисам била ни на једној ни на другој страни, мирно спавам, никоме ништа не дугујем, све што сам у животу урадила, припада мени, мојим промишљањима и души.
Било је тешких тренутака, али сам увек била велики борац, феникс који се диже из пепела.

Посетили сте Аустралију са представом Хипнотизер?
Носим предивне утиске. Сви ми кажу „Дано, тако си се напунила позитивне енергије“. Били смо тамо две недеље, могли смо много тога да видимо, обишли смо Сиднеј, затим Аделејд, само смо се у Мелбурну кратко задржали, али смо ствари оставили на портирници и кренули у обилазак. Мелбурн је предиван, он ми највише личи на неки европски град.
Ништа слично нисам видела у животу, Перт, Сиднеј, Аделејд, Мелбурн, то је нешто чаробно, толико чисто, велико пространство, изражене боје… Имам дивне фотографије.

Какво је интересовање наших људи?
Сале су биле пуне. Направили су одличну рекламу, отворили сајт, где су најавили представе. Како су ми пренели људи из организације, одавно није била нека представа са троје глумаца, буквално после двадесет година смо понудили нешто друго, комплетну представу од сат и по, једну врло интригантну причу – и да се смејеш и да плачеш. Многи су тамо по неколико деценија и навикли су да живе, али желе да виде своје. Срце ради, вуче их.

Да ли су наши људи другачији него овде. Постоји ли нешто необично што сте приметили?
Приметила сам да они који су отишли тамо као „Дражићевци“ и даље гаје тај култ, слике, скулптуре, кокарде, а тако гаје и децу, док они који су били комунисти на исти начин. Невероватни су.
Мени је било драго да смо ми њих ујединили, можда се они не друже међу собом, или имају неку дистанцу, али су сви били на представи.

Играте медицинску сестру у серији „Ургентни центар“. Колико је тешко ући у лик медицинске сестре?
Није нам било лако. Добила сам поруке од доктора са ВМА „Царице“. Мени је драго да људи који су из професије дају коментаре. Ми смо прошли испит код њих. Срећни су што смо њихов посао и њихову професију обрађивали као уметници, али смо били и аутентични. Успели смо у томе. Драго ми је да то људи препознају. Тражили смо и имали стручну помоћ, били смо у салама за операције, крв је крв и веома је тешко. Од кад смо почели да радимо серију, много више ценим медицинске раднике, посебно на Ургентном центру. Из минута у минут се мењају ствари, да ли ће неко да дође са прострелном раном, нека саобраћајка…

Зашто се културна елита у овој земљи не чује?
Зато што људи који имају шта да кажу склањају пред примитивизмом. Питала сам се где је САНУ, где су ти људи. Постоји тихи бојкот, увек смо у мањини, а постоји стара пословица „чега се паметан стиди, тиме се луд поноси.“ Људи се склањају од обести, криминала, стање је такво да вам уђу у кућу и опљачкају и ништа се не деси. А ви живите часно и поштено.
Гледаш како часно да прођеш кроз тај брлог и ту прљавштину, а да те не повреде. Ја сам била опозиција и опозицији, зато што мислим да је мој посао врста уметности где се ти цео дајеш. Немам потребу да припадам, јер моја професија је моја партија. На сцени, када играм, не би требало да дајем поруку да неком припадам, то није здраво у професији. Ја сам своја, играм улогу у своје име, именом и презименом стојим иза свега што кажем и урадим, и нема разлога да негде будем лојална некоме ко ће бити једно време. А ја трајем 37 година. Колико је било председника и премијера, партија, које су се удруживале и раздруживале, а ја сам увек била на свом радном месту. Мрско ми је када видим како се људи лактају и како долазе до различитих ствари. А све се види, све је транспарентно – како се добијају паре за филм, за неке пројекте, све је видљиво и како вас гурају од себе, када кажете истину. А истина боли.

Колико је Министарство културе, не само ово, већ годинама уназад, допринело уништењу културе?
Чим су им одузели моћ, чим су престали да имају свој новац, него морају да моле Министарство финансија за било који пројекат, онда сте принуђени да сваштарите. Нити су успевали да заштите споменике од значаја и важности – музеји нам не раде, системски нису уредили ствари, а итекако имамо шта да понудимо.
Не знам ни када ће, ни ко ће, јер је уметност овде увек била на маргини. Наша културна баштина је толико богата, а она је увек огледало народа. Наша култура би требало да је на адекватном нивоу који му припада, а нажалост све је маргинализовано и обесмишљено.
На пример, од када се отворила кинотека, људи имају шта да виде, долазе чак и из иностранства, а за време протеклог ФЕСТА, уважени гости су са одушевљењем посматрали раритете које имамо да понудимо.

Ваш син, Милош Лолић, успешан је европски и светски редитељ? Грех је за Србију што не живи овде. Да ли овај систем не трпи таленте?
Не да не трпи таленте, него када он уради нешто иновативно, нешто што помери границе, то не подносе. Код нас је систем изграђен по принципу да нема таласања. Ако се издвајаш, нешто није у реду, па хајде увек да идемо моделом ресавска преписивачка школа. Тај пут је најсигурнији. Шта ће нама то нешто друго.
У свету су га препознали, битно је да ради…
Врло тешко издвоји време да овде уради неку представу, јер две године унапред има распоред. Тамо када се најави премијера нема померања, за разлику од нас, где може и да се откаже. То је израз професионалности и уређеног система, јер можете увек да испланирате своје време.
Ишла сам да гледам, одушевила сам се уређености позоришта, културној традицији народа. Тренутно ради у најбољем немачком позоришту, али кога то брига овде. Ретко ко овде и објави вест када добије награду. То изгледа тако тужно, ситно, у смислу духа, јер чим нисте спремни да вреднујете нешто добро, значи да нисте способни да га прихватите.