Интервју: Данијела Сремац, председник Српског инситута
Текст: Славиша Павловић
Председник сте Српског института у Вашингтону.
Шта су циљеви организације?
– Још током 90-их година као студент дипломатије и учесник борбе против анти-српске пропаганде, лично сам искусила моћ и утицај који медији и лобирање имају на одлуке америчке владе. Вашингтон је најкритичније место у свету, где се доносе одлуке у вези Балкана. Српски народ мора да има глас. И то је први главни разлог оснивања Српског Института, ког сачињавају најеминетнији људи у Америци. Други битан циљ организације је да служи као мост између наше дијаспоре и српског народа на Балкану.
Поред вас, у Српском Институту, има још звучних имена.Знамо да ваше и њихово залагање може много да помогне Србији. Међутим, да ли је Србија на нивоу државе, расположена да прихвати ту помоћ?
– Имамо заиста дивне чланове одбора који имају знат- на постигнућа у својим професијама, али њихова искуства су остала неискоришћена. Током Милошевићевог доба, ти људи су се понудили да помогну, али нико није обраћао пажњу. Данас су друга времена. У недавној посети Вашингтону, премијер Вучић је показао искрену жељу да чује наша мишљења. Међутим са Србијом све остане на предлозима, али не иде даље. Чини ми се да Србија уопште нема адекватан механизам за спровођење одлука и пројеката унутар владе. Могу да наведем масу пројека та и сугестија и ситуација које су биле припремљене за Србију само да је минимално реаговала, али ништа се није десило. Прилике су се једноставно изгубиле. Не може један човек, премијер Вучић све да води, све да одлучи и да води свакога за руку. Свако мора своју функцију унутар владе да изврши самоиницијативно без страха…
Укратко, мислим да воља наравно постоји у Влади Србије, али не постоји механизам за ту сарадњу – мада се ја упорно, сваком посетом Србији и Републици Српској, трудим да се та сарадња оствари.
У Америци је велика српска дијаспора. Колико је она уједињена и повезана у овом тренутку?
– Свака црквена парохија углавном је оаза сама за себе, као своје мало село где цркве имају базу података сваке фамилије и то не деле са другим градовима. Имамо посете наших људи између градова, имамо фестивал фолклора, спортско дружење, православне прославе…
Имајте у виду да се америчка демократија базира на принципу утицаја на владу од „организованог“ гласа наро- да, и зато постоје хиљаде организација у Вашингтону које представљају многе етничке групе у Америци. Ми то до сада нисмо имали, па што се тиче активизма и организо- ваног гласа, ту само постоји Српски Институт који специ- фично и активно ради на представљању наше перспективе у Вашингтону и на повезивању дијаспоре са матицом и Србима у другим деловима света.
Уверена сам да долазе боља времена, зато што је превазиђено оно што нас је спутавало у прошлости – локални кругови српских активиста у разним градовима дијаспоре који нису били спремни да подрже акције на нивоу целе Америке или светском нивоу због страха да би то њихову локалну функцију заобишло.
Некада су дијаспору односно Српску народну одбрану у Америци водили Михаило Пупин и Јован Дучић. Колико је њихова идеја данас заступљена у дијаспори?
– Наша стара организација Српска Народна Одбрана коју су Пупин и Дучић водили била је веома активна у Чикагу дуго година. Све што су радили је за похвалу у вези одржавања српског наслеђа и културе у том делуАмерике. Ове године, на жалост, преминуо је Славко Пановић, председник Српске Народне Одбране.
Не знам у ком правцу ће организација да настави, али једна чињеница је очигледна. Већина чланова су старији људи. Ако организација планира да настави да постоји, морају да нађу млађе људе са новим идејама, специфичним планом српског националног програма, и конкретним корацима како то постићи. Увек је највећи изазов свакој српској организацији да покуша да постигне више од међусобног дружења, организовања прослава и давања стипендија студентима.
Дали сте планирали да деловање Института проширите на друге земље где је јака српска дијаспора, попут Аустралије?
– Ми смо регистровали канцеларије Српског Института у Београду и Бања Луци. Наравно, било би одлично да имамо представнике или сараднике у Аустралији и другим деловима Европе. Али желим да избегнем неку стрепњу код локалних органи- зација у дијаспори да Српски Институт жели да им постане конкуренција. Боље је једноставно да сарађујемо са њима заједно на конкретним пројектима, као одво- јене организације са једним циљем. Тако избегнемо трошење времена на питању „ко шта води“ ко је водећа организација и ко је испод кога. Треба избећи сва она неважна питања која су нас спутавала у прошлости.
Некада је у Америци владала антисрпска хистерија. Ви сте се годинама борили да то промените. Каква је ситуација данас? Да ли, у будућности, очекујете блажи однос америчке политике према Србији?
– Та хистерија против које сам се борила, на жалост је створила групу људи, Американаца, искрено уверене у многе лажи које су се овде преносиле током 90-их година из Босне, Косова и Балкана, уз помоћ ЦНН. Наравно, ствари се мењају.
Вашингтон је једноставно као девојка на огромној прослави и која је окружена четворицом мушкараца који јој се удварају док пети (Србин) стоји и ћути, тако да она прив- оли само ову четворицу. До краја журке, тој девојци приђе још 20 група мушкараца тако да је она до краја, сасвим заб- орави на ону прву групу.
Од дана до дана, свако има исту прилику у Вашингону да „придобије девојку.“ Онај који се не труди нема право да се буни. Данас Србија има предност јер нема рата, постоји нека стабилност, а Америка има неку врсту поверења да Србија и Вучић представљају стабилност на Балкану и да иду у правом правцу. Данас је прави моменат да се покрену позитивни и нови ПР пројекти и покушаји да се зближимо са Америком на начин који иде у корист нашем народу. Значи, кад ти се девојка најзад насмејала, немој сад да се окренеш и одеш кући.
Да ли је могуће пробити медијску завесу, на првом месту ЦНН-а, који америчкој јавности презентира другачију слику о Србији. Ви сте имали сличних проблема, када су вас повезивали са Милошевићем, иако га нисте ни познавали.
– Верујем да је могуће. Данас заиста имамо луксуз да са једне сасвим друге позиције покушамо да представимо позитивни имиx Србије. Велика је разлика од оних дана када сам као девојка на ЦНН покушавала да причам о тер- иторијалним правима српског народа, када су сви оштрили ножеве против Милошевића и све што се позитивно гово- рило о Србима сматрало се као да бранимо Хитлера. Један јеврејски новинар ме назвао „српским Гебелсом“.
Данас наравно најбољи ПР за Србију је Новак \оковић, његова константна доза племености, истрајности, храбрости, хумора, и хуманости учинила је више за слику нашег народа него што би могао било који политичар да постигне. Са моје личне стране, колико могу да допринесем у том правцу, моја друга књига Срце Србије – Турнеја кроз културу. Била је веома успешна у Америци, приказане су све наше дестинације, традиција, ако кулнарство, а у плану је да снимимо филм за америчку телевизију, како бисмо нашу културу представили и побољшали имиx Србије.
Аутор сте књиге Рат Речима која говори о америчким интервенцијама на Балкану. Колико су Американци били заинтересовани за догађаје на Балкану?
– У периоду рата су били веома заинтересовани – 24 сата на телевизији је био рат и насиље. Најбољи начин да привучете пажњу гледалаца у Америци. На почетку рата ЦНН је био стациониран у муслиманском делу Сарајева где је Бошњачка влада имала прилику да им сервира разне „чињенице,“ доведе њихове сведоке, а сви су преводиоци радили за њих. Нико није био на српској страни, а и на то сам покушавала да укажем на мојим наступима на америчкој телевизији.
Да би се дошло до српске стране Сарајева, рецимо, ја сам путовала до Будимпеште (пошто није било летова до Београда због санкци ја) па аутобусом 8 сати до Београда, па колима 6 сати до Пала. Затим неким специјалним колима успела сам да дођем до српске стране Сарајева. Имала сам увид у ситуацију и то сам пренела на ЦНН-у.
Генерално, све су телевизијске дебате биле занимљиве за Американце, али док не осете рат на својој кожи, није иста ствар. Када су исламски терористи уништили зграде у Њујорку и Вашингтону, почела је сасвим нова ера у Америци. Фокус је сад пребачен на исламски тероризам и екстремизам
