ИНТЕРВЈУ: ВЛАДИМИР ПАВИЋЕВИЋ,
ПОСЛАНИК НОВЕ СТРАНКЕ

Пише: Рајко Недић

Сам против свих. Овако буквално изгледа рад Владимира Павићевића (37), народног посланика и заменика председника Нове странке у Скупштини Србије. У земљи која нема озбиљну опозицију, Владимир је са 603 обраћања, 553 говора и 1.008 поднетих амандмана убедљиво најактивнији посланик за годину дана рада парламента и један од највећих критичара власти.
– Први пут сам изабран за народног посланика на парламентарним изборима 2014. године. То је тешка борба у оквиру које је снага аргумента најчешће на нашој страни, али не и снага броја народних посланика. Борим се против власти чији се премијер понаша ван овог времена и да нас начином владања галопом враћа у прошлост уместо да смо у току са савременошћу – каже Павићевић за Српски Глас.
– Какво је политичко и економско стање у Србији?
– И економски и политички би требало да смо много бољи. Економски показатељи нису добри, огромна већина запослених не може да живи од свог рада, а незапослених је и даље преко 20 одсто. Економија је под присмотром политике и далеко смо од тржишне привреде која добро функционише. Политичко стање је једнако тешко. Уместо да оснажује елементе на основу којих бисмо могли да будемо уважени као савремена, демократска држава, напредњачка власт руши владавину права и покушава да уведе једноумље као да се враћамо у стање једнопартијског система.
– Како објашњавате ситуацију у којој се налази српска опозиција?
– Опозиција је подељена и делује као да се и даље дроби. Разлози су очигледни. Напредњачка машинерија више пажње посвећује додатном слабљењу опозиције него решавању проблема у држави. Уместо да се баве својим послом, министри и председник Владе своју снагу и државне ресурсе троше на критиковање опозиције, називајући сваки опозициони наступ политичком мржњом. Истовремено, у опозицији постоје оне политичке формације које би на озбиљнији миг премијера Вучића претрчале у напредњачки, владајући табор, без обзира што ова власт нема резултате. Нова странка јасно је усмерена ка опозиционом делању у циљу промене лоше власти.
– Шта Нова странка на чијем је челу бивши премијер Зоран Живковић нуди грађанима Србије?
– Нудимо нови приступ политици. Грађанима се политика огадила и ја мислим с правом. Постоји осећај да је политичко поље покварено поље у којем главну реч има онај који је способан најбоље да превари. Ми деламо тако да се и политици и политичарима врати неопходно достојанство. Политика се у основи тиче решавања заједничких проблема грађана и то у дијалогу са грађанима, непрестаним осмишљавањем најбољих начина да се проблеми решавају. Отуд ми непрестано евидентирамо проблеме, предлажемо начине да се они решавају и трудимо се да наш систем идеја заговарају честити људи.
– Иако сте „почетник“, Ви сте убедљиво најактивнији опозициони посланик. Како изгледа Ваша борба?
– Народна скупштина је наша централна политичка институција у оквиру које слободно изабрани представници заступају интересе грађана. Скупштина би требало да ужива једно врхунско достојанство и то је могуће постићи посвећеношћу и марљивошћу народних посланика. Веома сам посвећен свом послу, трудим се да будем и веома вредан. Нема предлога закона који не прочитам од првог до последњег слова. Нема текста који се појави у Скупштини о којем се не консултујем или са грађанима заинтересованим за то питање или са стручним људима уколико је реч о пољу у којем и сам нисам стручан. То је само једна цртица из моје посланичке борбе у Скупштини Србије у првих годину дана овог сазива.
– Велики сте критичар премијера Вучића, али и један од ретких који сме јавно да му се супростави…. Како он води Србију?
– Неодговорно. Председник се понаша као да је Србија газдинство којим треба да управља један, да се пита за све, да у име свих одлучује, улаже, спречава или додељује. То је приступ карактеристичан за претполитичка друштва, а ми смо добро загазили у 21. век.
– Зашто српска елита није дала подршку Вучићу, и зашто интелектуалци ћуте?
– Тачно је да елита не подржава Вучићев приступ политици, а многи од њих су ангажовани у Новој странци. Угледна професорка права, господа Весна Ракић-Водинелић је нпр. чланица Нове странке и председница Савета странке, једног од најважних органа у странци. Многи говоре гласно шта мисле, али недостаје прилика да се изговорено објављује у штампаним или електронским медијима јер је завладала тешка цензура.
– Какво је стање у медијима у Србији?
– Замислите да у својој држави у 21. веку треба да се боримо и против цензуре. Није политички термин, али је одговарајући за опис стања – тужно. А очигледно је постојање цензуре и аутоцензуре у напредњачкој Србији. Владин Савет за борбу против корупције је у свом извештају евидентирао такво стање. Европске институције су то такође записале у својим извештајима. Опозиција у Скупштини скоро да свакодневно опомиње на то. То је још једна слика и прилика власти с којом данас имамо посла у Србији.
– Како се угледни професор сналази и политичким водама?
– Мислим да оцену о томе треба да саопште други. Свакако уживам у скупштинском раду и расправама. Трудим се да одговорност и посвећеност буду карактеристике мог делања у политици. С нестрпљењем чекам и следеће изборе.
– Како видите Србију у будућности?
– Као савремену, европску државу.

Заинтересован сам за дијаспору

– Какав однос треба да има матица према дијсапори?
– Не сећам се да је код нас о том питању организована озбиљна расправа, на основу које би се осмислио најбољи приступ у неговању тог односа. Веома сам заинтересован да се таква расправа покрене и да заједнички следимо озбиљно осмишљени приступ.

Обишао сам планету, остала је још Аустралија

– Да ли сте били у Аустралији и да ли намеравате да дођете?
– Обишао сам планету од Мексика до Монголије, и од Норвешке до централне Африке. Јужни део Африке Аустралију и Јапан никада нисам посетио, али хоћу. Надам се разговору и дружењима и са нашим људима.

Биографија

– Дипломирао на Одељењу за међународне односе Факултета политичких наука Универзитета у Београду
– Завршио мастер студије на Универзитету у Бону 2003. године
– Од 2004. до 2011. године усавршавао се у Аустрији и САД
– Доцент је на Факултету политичких наука Универзитета у Београду где је ангажован на више предмета у оквиру уже научне области: Политичка теорија, политичка историја и методологија политичких наука.