[dropcap font=“0″]П[/dropcap]орески систем у Србији је благо речено катастрофалан. Нема јасних правила, нема јасних закона па самим тим нема ни адекватног плаћања. Обично се одређује напамет и зависи од пореског инспектора колики ће бити рачун.
Уз то наравно иде и мито, па ако је он добар, и порески рачун је мањи. У последње време ствари се по мало мењају, рекло би се на боље. Јер ако ништа друго порески органи су схватили да морају нешто да ураде и за државу.
Чињеница је такође да највећи бизнисмени, најача предузећа дугују и највише новца држави, која из не знам којих разлога није у стању да промени законе који би зауставили разне махинације. Па и кад такозваним тајкунима, уместо да им наплате, они се са њима договарају на нека одложена плаћања, неке рате, које се опет изгубе у систему огромне бирократије.
Несхватљиво је такође да естрадни уметници, којих овде има на претек а народ их зна као народне певаче, уопште немају правило ни мерило плаћања пореза, иако и мало дете зна да за један наступ добијају по десетине хиљада долара. А тек кад оду у иностранство, онда тек нема никаквог трага зараде, као да су певали за џабе.
Недавно је пореска управа у Нишу понудила на продају 20 лепиња, 200 грама шунке и качкаваља, килограм и по свињских шницли и 10 килограма помфрита.
Та роба је одузета угоститељској радњи која није платила порез и проценила вредност од 2,080 динара ($26).
Роба је дата на лицитацију, па је потенцијалним купцима дат сат времена да разгледају робу пре куповине. На огласној табли о условима куповине стојало је да се роба продаје у виђеном стању и да нема рекламација после куповине.
На истој огласној табли такође стоји натпис да купац који понуди најбољу цену мора новац уплатити у року од пет дана. И да су шире информације објављење на веб сајту ове државне установе.
Такође стоји напомена да лепиње неће бити бајате и да месо неће бити укварено.
Оволики посао за двадесет шест долара. Али ни ту није крај, лудница иде даље. Па тако пореска управа саопштава:
„Познато је да месо може да стоји у фрижидеру највише пет дана. Иако смо ми одузели ову робу пре двадесет дана, направили смо договор са рестораном да нам на дан лицитације донесе свежу робу.“
Пореска управа тврди да је својим инспекторима објаснила да само одузимају квалитетну робу и да је она вредна. њима се такође саветује да не одузимају кварљиву робу, и да утврде да је та роба у власништву пореског дужника.
Да ова политика има успеха показује и чињеница да су порески органи успели да продају око пет тона шећера, којег су одузели у Аранђеловцу.
На графикуону можете видети детаље једне такве лицитације пореских органа. Оно што је чудно, зар ти ресторани или друга врста предузећа, немају ништа вредније. Као на пример ауотомобил, шпорете, фрижидере, столове или било шта друго што би на неки начин имало мало више смисла да се продаје.

Туча на културном састанку.
Још један догађај привукао је пажњу прошле недеље. Није необично да у Земљи чуда избије туча. То се дешава редовно, на улици, на утакмици у кафани, на свадби. Али да таква иста туча избије на културном састанку, где су се потукли историчар уметности господин Димитријевић и бивши директор Историјског музеја Србије господин @ивковић, је заиста чудан догађај.
Разлог, Град Београд је предложио да се историјски важна културна манифестација под називом Октобарски салон одржава сваке друге године, уместо сваке године. Како би се уштедео новац Скупштине града, којег ионако немају.
У тој расправи, по обичају, почело је са директним вређањем. Ту се нису штеделе речи увреде не само личности већ и професије и наравно дошло је до тога да су присутни морали да интервенишу и раздвоје кавгаџије.
Како објаснити долазак на дискусију о култури, и да дође до вређања и физичког напада.
Тако се у Земљи чуда настављају догађаји за чуђење. И све ми се чини да никако да стану. Све помислим сад ћу да пишем нешто друго, лепшије и топлије и онда ме тако разни догађају изпровоцирају, да не кажем инспиришу па онда их тако пишем.
Са друге стране могу да се похвалим да сам се решио кртице из дворишта. Тако што сам нашао Словеначки производ, који је ето као мишоловка за кртице, па се упецају тек тако.
Увелико завршавам стакленик са двадесетак квадрата, па ћу тако почети да производим храну за себе. Здравију, свежију и биће на дохват руке.