Као љубитељ историје, одувек сам желео да посетим Севастопољ. То је град – херој, како су га прозвали након Другог светског рата, јер се у њему водила једна од најкрвавијих битака, па је због тога добио и такав статус.
Оно што нама Србима може бити интересантно јесте да су у нападу на Севастопољ 1941. године, поред немачких, румунских и италијанских војника, учествовали и војници тадашње НДХ, односно хрватски војници из Усташког покрета, који су деловали у оквиру италијанских јединица. Напад нациста предводио је вероватно и најбољи немачки генерал тог времена, Ерих фон Мајнштајн, који је током битке унапређен у чин фелдмаршала, а оно што је још интересантније јесте чињеница коју ретко ко помиње, а коју сам имао прилику да сазнам проучавајући животе немачких генерала – фелдмаршал Мајнштајн је након рата постао саветник НАТО-а, што мени, као човеку кога је НАТО бомбардовао, даје за право да тврдим да је та организација очигледно сачувала наслеђе својих некадашњих саветника.
Управо због битке, у овом граду налази се музеј, односно некадашња војна база, где се одиграла битка са огромним губицима. На совјетској страни, преко 32 000 војника су изгубили живот, а недавно је, на месту направљен изузетан меморијал где се налазе уписана 32 000 имена војника који су погинули. Меморијал није било могуће фотографисати, јер представља, по речима кустоса музеја, место где треба поштовати душе погинулих, па ником од посетилаца није пало на памет ни да проба тако нешто.
Испред музеја, дочекао нас је директор, који нам је најпре приказао филм о историји Севастопоља, као и самој бици.
Севастопољ, у преводу величанствени или царски град, добио је име 1784. године, када је крстио чувени Григорије Потемкин. Налази се на југозападу Крима и центар је чувене Црноморске флоте. Ја бих га можда назвао и градом војника, јер је препун ратних обележја и униформисаних припадника руске војске, који су пријатељски расположени према туристима, а оно што је интересантно јесте чињеница да сам приметио децу обучену у морнарске униформе, што говори о традицији места.
Унутрашњост војне базе, у коју смо ушли након гледања филма, тешко је описива, јер не памтим када сам био толико фасциниран. Просторије, које се налазе неколико метара испод земље, остале су непромењене из времена Другог светског рата, па се са стране могу приметити чауре, остаци од гелера граната и разбијене камене плоче. Делује као да се битка завршила пре неколико дана.
Међутим, све је то уређено са неким смислом, тако да ни у једном тренутку не изгледа неуредно, него управо тако да призива слике велике и вечне борбе са нацистима. У собама, које се налазе испод земље, до којих се долази добро осветљеним тунелима, налазе се фотографије хероја, испод којих пише година њиховог рођења, затим чин, као и датум смрти, а неретко и херојски подвиг који су извели. Како бих уверљивије приказао битку, напоменућу да је само неколико зграда у Севстопољу преживело немачки напад, док су све остале сравњене са земљом.
У тренутку када сам мислио да је наша шетња завршена, водич нам је показао пут према степеницама, који воде на нижи ниво. Оне су кружног облика, веома стрме, па нам је требало неколико минута да се спустимо 30 метара испод земље, где сам видео нову мрежу тунела. Срећом, па је све добро обележено, јер ми се чинило да никада не бих пронашао излаз из лавиринта. Но, наставили смо тунелом неколико десетина метара и дошли на обалу мора, која је стеновита, па се на свакој стени налази уписана нека прича везана за битку.
Оно што је за мене деловало изузетно емотивно јесте позив на ручак у војној бази. Иако је дувао јак ветар, иако је било веома хладно, нарочито за нас „јужњаке,“ ручак је припремљен напољу, а храна коју смо јели потпунон ми је страна и непозната, без укуса. Касније сам сазнао да је то храна слична нашем качамаку, веома хранљива, коју су јели совјетски војници током рата, а посебну пажњу привукли су ветерани битке, који су одавно прешли деведесету годину. Иако су већ одавно у пензији, били су у адмиралским униформама, које су препуне разних одликовања, а један од пензионисаних адмирала, део живота је провео у некадашњој бившој Југославији, па ме пријатно изненадило његово знање о Србији.
Док сам их посматрао и слушао њихове приче о борбама, пало ми је напамет да је природно да доживе дубоку старост, јер ко је преживео Севастопољ 1941/42 године, мора бити дуговечан. Но, они имају много година, али нису стари људи, ако бисмо користили Дучећеву филозофију која каже да је дух најбитнији и да има много младих стараца и старих младића.
У тренуцима када сам се смрзавао, адмирали су запевали Каћушу, чувену руску песму, а потом нас понудили вотком, коју никако нисам могао да одбијем. Уз узвике „Ура, ура, ура“ наздравили су са нама, а касније смо прешли и на вино. Мислио сам да ће ми алкохол „доћи главе,“ међутим то је очигледно проверени рецепт, који је само подигао расположење. Убрзо, започела је и мала војна вежба, на неколико стотина метара од базе, па сам могао да чујем звукове топова и митраљеза, што је распламсало машту и изнова подсетило на херојски подвиг руских војника.
Нешто касније, имао сам прилику да упознам градоначелника Севастопоља, који је био веома расположен да разговара са новинарима. Састанак је уприличен испред споменика херојима Севастопља, који је, у најмању руку, импресиван, не само због своје величине, него и због положаја на ком се налази. С обзиром да се испред споменика налази море, претпостављам да бродови који плове према граду најпре виде споменик, па тек онда панораму града, али нажалост није било шансе да то проверим.
У касним поподневним часовима, прошетао сам поред мора, такозваном променадом. Заиста, овај град, осим што поседује војничку славу, изузетно је туристичко место, са дивном обалом, коју украшавају бродови са необичним називима. Неки од њих су покретни ресторани, док међу њима има и туристичких бродова за једнодневне излете, који употпуњавају туристичку понуду.
С обзиром да је месец октобар, могао сам само да маштам колико је лепо током летњих месеци, па ако се којим случајем одлучите за летовање у Севастопољу, сигуран сам да нећете погрешити.
