Radoslav Rale Milenković je pozorišni, televizijski i filmski glumac, pozorišni reditelj, profesor na akademiji, pesnik i umetnik sa stavom.

Redovni je profesor glume na Akademiji u Novom Sadu, igrao je u 79 TV serija i filmova, 57 pozorišnih predstava. Režirao je 98 pozorišnih predstava u čitavom regionu. Rođen je 1958. godine i ima dvoje dece. Dobitnik je najznačajnijih nagrada za glumu i režiju na brojnim festivalima Srbije i eks-Jugoslavije.

Rale Milenković gostuje u Australiji sa monodramom „Naši dani“. U toj predstavi osim što je jedini glumac, on je i producent, režiser, a i sam je adaptirao satirične tekstove Radoja Domanovića i Vladislava Petkovića Disa. U predstavi Radoslav Milenković je narator koji odlazi na hodočašće u zemlju svojih predaka (Srbija) i zatiče sve drugačije od iskustva koje ima.

„Naši dani“ su definitivno pečat njegove bogate karijere, obzirom da je od 1984. odigrao preko 1.620 puta širom Srbije, a i van granica naše zemlje. Predstava je jedinstvena jer Rale igra 36 likova sa različitim tekstom, mimikom i akcentom. Potpuno neverovatno.

Domanović je satirom žestoko kritikovao vlast. Danas, sto godina kasnije, ta satira, koju ste Vi adaptirali, čini se da je jednako oštra i aktuelna. Imate li utisak da se političari u Srbiji ne menjaju na bolje, već samo postaju efikasniji u nameri da legalno očerupaju državnu, tj. narodnu imovinu?

– Radoje Domanović je svojim veličanstvenim talentom pronikao u ljudsku prirodu… A u našim danima, izgleda da ga je naša stvarnost sustigla i prestigla. Nešto što je u njegovim pripovetkama bilo alegorija i metafora, mi danas prepoznajemo kao goli naturalizam. A možda je još i gore – naša je stvarnost mnogo nakaznija i nastranija nego što je on u svom literalnom štivu napisao. Kod Domanovića su svi ti likovi bili gomila glupaka, a danas imamo gomilu pokvarenjaka i prostaka.

Šta je to Domanović predvideo?

– Proizvoljnost u tome ko se čime bavi. Neodgovornost u odnosu na rezultate svog rada. Naši ministri, predsednica parlamenta, opozicija, policajci… To su besvesni ljudi. Nemaju nimalo savesti ni morala. Najgore je što nema ni u naznakama eventualnih posledica za štetu i rugobnost koje čine ovom društvu. Šekspir je to lepo opisao: „Svet u kojem budala bunca“.

Da li naši političari imaju predstavu gde žive?

– Nemaju pojma. Ne zanima ih kontekst vremena u kojem učestvuju i u kojem treba da vode ovo društvo i državu. Niti kontekst veka ili deset poslednjih godina. Njihov kontinuitet se ogleda samo u maksimi „Sad smo stigli da budemo na vlasti“. To je sve o čemu misle. Kako da sebi i svom okruženju pribave neku korist ili dobro.

Da li će naša dijaspora u Australiji moći preko Vaše monodrame da oseti i deo današnje Srbije, da prepozna neke ličnosti, događaje…

– Siguran sam da naši ljudi u dijaspori znaju sve, oni dele sudbinu junaka ove predstave, koji se, u potrazi za zemljom svojih predaka, suočava sa pravim stanjem stvari, i biva potpuno poražen. Ko od nas, u matici ili u dijaspori, nije doživeo da se razbije mitomanija na kojoj je odgajan. Naročito je ta tema izražena i bolna kada su u pitanju ljudi koji su rođeni ili žive u tuđini. Svi naši ljudi koji žive rasuti po svetu pate za jednom zemljom, za koju jako dobro znaju kakva je, i jako teško održavaju ljubav za tu zemlju, bez obzira na nostalgiju, jako dobro znaju odakle su otišli, i zašto se ovamo ne vraćaju.

Država danas kao da podržava iseljavanje mladih i školovanih ljudi iz Srbije, tako što na najodgovornijim i rukovodećim mestima bitnim za državu postavlja ljude sa kupljenim diplomama, koji ne znaju svoj posao, ali su zato dobri poltroni, dok školovani ljudi svakim danom brojčano povećavaju našu dijasporu. Da li se začetak promena takvog lošeg stanja u društvu može očekivati možda od dijaspore, pošto očito u samoj državi nema snage ni hrabrosti za takvo nešto?

– Dijaspora bi sigurno bila od velike pomoći, budući da neguje posebnu emotivnu vezanost prema matici. Ali, pre te pomoći, mislim da bi najvažnije bilo da ljudi u dijaspori intenzivno neguju svoje veze sa tradicijom, sa jezikom i kulturom matice. Aktuelne probleme u Srbiji moramo ipak da počnemo da rešavamo mi koji u njoj (još uvek) živimo. Ne bi bilo fer da od ljudi koji žive u nekoj drugoj zemlji, koji su iz Srbije otišli, očekujemo da rešavaju ono što je naša odgovornost koju smo prihvatili svojim ostajanjem u Srbiji.

Da li ste imali priliku da posetite Australiju i kakva su Vaša očekivanja od ove posete i turneje?

– Nisam nikada do sada bio u Australiji. Očekujem da predstava, kao razlog mog dolaska, pruži uživanje publici koja dođe da je gleda. Lično, smatram srećom što ću, makar i u ovako kratkom vremenu, imati prilike da sretnem nove ljude, da vidim nove predele o kojima znam samo iz knjiga i medija.

Imate li poruku za srpsku dijasporu u Australiji?

– Sve moje poruke sadržane su u predstavi koju dolazim da igram. Zato, zemljaci, dođite da gledate NAŠE DANE Radoja Domanovića i V. P. Disa.

Milijana Bjelić