Радослав Рале Миленковић је позоришни, телевизијски и филмски глумац, позоришни редитељ, професор на академији, песник и уметник са ставом.
Редовни је професор глуме на Академији у Новом Саду, играо је у 79 ТВ серија и филмова, 57 позоришних представа. Режирао је 98 позоришних представа у читавом региону. Рођен је 1958. године и има двоје деце. Добитник је најзначајнијих награда за глуму и режију на бројним фестивалима Србије и екс-Југославије.
Рале Миленковић гостује у Аустралији са монодрамом „Наши дани“. У тој представи осим што је једини глумац, он је и продуцент, режисер, а и сам је адаптирао сатиричне текстове Радоја Домановића и Владислава Петковића Диса. У представи Радослав Миленковић је наратор који одлази на ходочашће у земљу својих предака (Србија) и затиче све другачије од искуства које има.
„Наши дани“ су дефинитивно печат његове богате каријере, обзиром да је од 1984. одиграо преко 1.620 пута широм Србије, а и ван граница наше земље. Представа је јединствена јер Рале игра 36 ликова са различитим текстом, мимиком и акцентом. Потпуно невероватно.
Домановић је сатиром жестоко критиковао власт. Данас, сто година касније, та сатира, коју сте Ви адаптирали, чини се да је једнако оштра и актуелна. Имате ли утисак да се политичари у Србији не мењају на боље, већ само постају ефикаснији у намери да легално очерупају државну, тј. народну имовину?
– Радоје Домановић је својим величанственим талентом проникао у људску природу… А у нашим данима, изгледа да га је наша стварност сустигла и престигла. Нешто што је у његовим приповеткама било алегорија и метафора, ми данас препознајемо као голи натурализам. А можда је још и горе – наша је стварност много наказнија и настранија него што је он у свом литералном штиву написао. Код Домановића су сви ти ликови били гомила глупака, а данас имамо гомилу покварењака и простака.
Шта је то Домановић предвидео?
– Произвољност у томе ко се чиме бави. Неодговорност у односу на резултате свог рада. Наши министри, председница парламента, опозиција, полицајци… То су бесвесни људи. Немају нимало савести ни морала. Најгоре је што нема ни у назнакама евентуалних последица за штету и ругобност које чине овом друштву. Шекспир је то лепо описао: „Свет у којем будала бунца“.
Да ли наши политичари имају представу где живе?
– Немају појма. Не занима их контекст времена у којем учествују и у којем треба да воде ово друштво и државу. Нити контекст века или десет последњих година. Њихов континуитет се огледа само у максими „Сад смо стигли да будемо на власти“. То је све о чему мисле. Како да себи и свом окружењу прибаве неку корист или добро.
Да ли ће наша дијаспора у Аустралији моћи преко Ваше монодраме да осети и део данашње Србије, да препозна неке личности, догађаје…
– Сигуран сам да наши људи у дијаспори знају све, они деле судбину јунака ове представе, који се, у потрази за земљом својих предака, суочава са правим стањем ствари, и бива потпуно поражен. Ко од нас, у матици или у дијаспори, није доживео да се разбије митоманија на којој је одгајан. Нарочито је та тема изражена и болна када су у питању људи који су рођени или живе у туђини. Сви наши људи који живе расути по свету пате за једном земљом, за коју јако добро знају каква је, и јако тешко одржавају љубав за ту земљу, без обзира на носталгију, јако добро знају одакле су отишли, и зашто се овамо не враћају.
Држава данас као да подржава исељавање младих и школованих људи из Србије, тако што на најодговорнијим и руководећим местима битним за државу поставља људе са купљеним дипломама, који не знају свој посао, али су зато добри полтрони, док школовани људи сваким даном бројчано повећавају нашу дијаспору. Да ли се зачетак промена таквог лошег стања у друштву може очекивати можда од дијаспоре, пошто очито у самој држави нема снаге ни храбрости за такво нешто?
– Дијаспора би сигурно била од велике помоћи, будући да негује посебну емотивну везаност према матици. Али, пре те помоћи, мислим да би најважније било да људи у дијаспори интензивно негују своје везе са традицијом, са језиком и културом матице. Актуелне проблеме у Србији морамо ипак да почнемо да решавамо ми који у њој (још увек) живимо. Не би било фер да од људи који живе у некој другој земљи, који су из Србије отишли, очекујемо да решавају оно што је наша одговорност коју смо прихватили својим остајањем у Србији.
Да ли сте имали прилику да посетите Аустралију и каква су Ваша очекивања од ове посете и турнеје?
– Нисам никада до сада био у Аустралији. Очекујем да представа, као разлог мог доласка, пружи уживање публици која дође да је гледа. Лично, сматрам срећом што ћу, макар и у овако кратком времену, имати прилике да сретнем нове људе, да видим нове пределе о којима знам само из књига и медија.
Имате ли поруку за српску дијаспору у Аустралији?
– Све моје поруке садржане су у представи коју долазим да играм. Зато, земљаци, дођите да гледате НАШЕ ДАНЕ Радоја Домановића и В. П. Диса.
Милијана Бјелић