Путем изнад Пећке Патријаршије, који се пење у брдо испод Проклетија надомак Руговске Клисуре, мало село Љевоша у живописном амбијенту и нетакнутој природи као да пркоси окружењу. Мештани кажу да је село добило има по ливењу, односно левању метала за мачеве које је српска војска користила током Косовске битке. Повезано са манастиром, коме је село, по предању припадало још из средњег века, и сада малобројни мештани опстају захваљујући помоћи светиње на коју се ослањају.
– Поред свих недаћа а пре свега чињенице да у селу живи свега десетак углавном старачких домаћинастава, ова светиња нам даје снагу и истрајност да останемо у својим обновљеним домовима. А живимо заиста тешко јер све је мање помоћи а неки од нас имају само минималне пензије – прича Анђелко Бакић(64) који повратничке дане проводи са супругом.
И док објашњава да је тек пре пар месеци остварио право на пензију од око 16000 динара од које живе, Анђелко додаје да је најтеже то што се повратници, због крађе Албанаца, не усуђују да чувају ни стоку.
-Ето оне краве што видите, оне припадају Албанцу који их овде доводи на испашу, а ми се не усуђујемо да држимо ништа од стоке да нам их не покраду, што се раније дешавало – наставља причу Анђелко док нам показује на стадо крава на ливади крај првих кућа у селу. Одмах потом наш саговорних додаје да је до 1999. године у Љевоши живело око 70 српских домаћинастава. Махом досељеника из Црне Горе који су некада чували стада манастиру Пећка Патријаршија, одакле се по предању сливало млеко дрвеним цевима до светиње. Зато малобројним мештанима сада тешко пада што не могу да се баве барем сточарством.
– Једино Бора Крстић који је и најмлађи мештанин са око четрдесетак година има козе које чува због деце јер има троје малишана – каже наш саговорник којег затичемо у Пећкој патријаршији и који нас одводи до свега неколико километара удаљеног села.
Уз пут објашњава да је десетак кућа за повратнике међу којима и његова, саграђено 2007. године а да је косовско Министарство за повратак на челу са министром Далибором Јевтићем саградило претходно још деветнаест домова. Запослени у овом Министарству су им, каже, помогли и недавно када су остали без воде.
– Иако ме деца повремено обилазе, некако ми недостаје то што нас је у селу знатно мање него некада. Смета ми ова тишина – јада нам се Савка Ашанин(83) чија је кућа међу првима на улазу у село.
И док се присећа да јој је накадашња кућа спаљена, каже да у новосаграђеној поседује основне ствари али да јој је најтеже за набавку намирница. Купују јој комшије када оду до града, али јој је, стидљиво говори, непријатно да их стално оптерећује. И док Савка испред капије свог дворишта кроз шалу додаје да мора да живи иако, вели, има доста година, испод њене куће увелико се прави нова двоспратна кућа.
– Ето ту је Албанац почео да гради. Тако они раде. Купе на улазу у село и после улазе све више и више унутар села – опомиње Ранко Бакић(69) представник села нешто раније у Пећкој патријаршији подсећајући да су мештани својевремено пред митрополитом Амфилохијом положили заклетву да ће очувати своја имања и да их неће отуђивати јер су и она због чврсте везе са манастиром света.
Ипак, Албанци их, каже, опседају, нудећи да откупе њихове поседе. Већина још одолева, па чак и они који се нису вратили иако су им саграђени домови.
МЛАДОСТ
-Нико од нас, сигуран сам не би отишао ни 1999. године да нам куће нису запаљене. Ни једна тада није остала читава. Али, тешко је вратити се међу голе зидове. Иако су нам опремљене најосновнијим стварима, посебно је тешко младима, што више нема перспективе, нити је безбедно, као некада отићи до Пећи.
Ето једног малишана Крстића који одлази у предшколско у Гораждевац комбијем свакодневно довозе и довозе – прича једна од мештана Љевоше присећају се да је некада у селу све врвило од живости и младости, која им сада, упркос свему, највише недостаје.
(Вечерње новости)
