Tako je i danas. Na današnji dan pre 22 godine srbska slavonija, naša kapija nebeska u Jasenovcu, naš patrijaraški Pakrac, naša utvrđena Nova Gradiška, naše manastirište u Okučanima, padoše u ruke krvnika. Srbska slavonija je 1995. ostala zaključano gubilište kao i Jasenovac 1945. Kao što ni jasenovačkim stradalnicima nije bilo pomoći ni od partizana ni od četnika, tako ni 1995. nije bilo ni Republike Srpske ni Srbije da makar otvore kapiju. Srbsku nejač je branilo 3500 seljaka, graničara, koji su u jednoj ruci držali pušku a u drugoj motiku. Naša je tzv. vojska provodila po dva dana na prvoj liniji čuvajući svoju nejač a sledeća dva na njivi, hraneći svoje domove.
01. maja 1995. na te ratare-graničare je izašla jedna moderna armija potpomugnuta američkim generalima i srbskim izdajnicima. Na naših 3500 graničara koji su čuvali oko 15000 civila krenulo je preko 16000 hrvatskih vojnika. Ne samo što pomoć u Slavoniju nije došla nego je beogradska televizija tek u 18. minutu dnevnika, pred vesti iz kulture i sporta, udenula je i vest o genocidu u slavoniji. Ipak, ni tada nas nisu zatrli. Naši su borci probili obruč u Novom Varošu gde su zauvek ostale kosti naše braće, naših očeva, majki i beba. Njih dvestaosamdeset troje.
I sam sam kao dete slušao priče o tom proboju svaki put kada bi se okupili stariji u našoj kući. Iz tih priča kao da gledam sećam se kako je moj veroučitelj, počivši prota Savo Počuča izrešetan. Kako je na oči nemoćnih prijatelja gorela jedna žena sa dvoje dece u zelenom mercedesu, kako je moj vršnjak, tada od 12 godina, ubijen dok je vozio traktor u koloni. Kako je neki čovek izvezao traktor i prikolicu na sigurno, i tek na sigurnom video da mu je cela familija na prikolici zaklana. Kako su prasići koji su ispali iz prikolice u sred bitke pokušavali ne da pobegnu nego da se vrate u prikolicu.
Sećam se i kako sam svojim očima gledao iz kolone pred savskim mostom pilota koji bombarduje civile. Ubio je tada i dvoje male dece u Gradišci.
No kao što su logoraši probili kapije 22. aprila 1945. tako su i naši granaičari probili 02. Maja 1995. i nisu dali da se stvori novi Jasenovac. Zato mi danas imamo čast da živimo u vremenu pravih pravcatih heroja. Ja sam ponosan što mom detetu ne treba Holivud da vidi superheroje nego ih sreće u svojoj crkvi svakoga dana.
Večeras braćo stisnite ruku našim slavonskim veteranima i osetićete kako su još vruće od cevi i kundaka. Stisnite ruku slavonskim graničarima i ostetite još žuljeve sa naših njiva koji se nose kao najsvetlije ordenje. Pogledajte braćo i sestre decu naših slavonskih veterana. To su danas ljudi. Pogledajte im u oči i vidite kako svetli onaj žižak naše vere.
Obnavljaju se naše crkve po Slavoniji. Zvone naša zvona. Poje se liturgija. Deca se krštavaju. Mučenička krv opet daje seme, daće Bog i da plodom rodi.
Hvala Bogu prošlo je vreme kada su ovi parstosi bili samo performans ili protest, kada su bili izraz naše nemoći. Sada su ova okupljanja naše pregrupisavanje. Parastos je danas izraz naše nadmoći, naše svemoći u svemogućem Bogu koji svakom pregaocu daje mahove.
Neka Gospod upokoji duše svih nevino postradalih, neka osnaži, složi i oboži nas koji sa ponosom nastavljamo da pronosimo barjak naše Male Raške, naše ponosne Slavonije i svakog srpskog kutka jer su sve naše kosti i sva naša krv osveštani u slavonskoj crnici Jasenovca i okoline.
Amin, Bože daj!