U hramu Svetog Nikole u Blektaunu je i ove godine na godišnjicu stradanja Srba u Zapadnoj Slavoniji, 01-03. maja 1995, služen parastos svim nevinim žrtvama. Parastos su služili paroh blektaunski protonamesnik Nemanja S. Mrđenović i đakon Aleksandar Ivanović, sekretar Mitropolije australijsko-novozelandske.

Okupilo se tek oko četrdesetak vernika a u svojoj besedi otac Nemanja istakao je značaj ovakvih sabranja, kako za duše postradalih tako i za preživele, one koji su izgnani ali i samu Slavoniju. Otac Nemanja je povezao stradanja iz Otadžbinskog rata sa onima iz logora smrti u Jasenovcu i onima pre Drugog svetskog rata, napominjući kako je mnogo puta srpski narod zatiran u ovom kraju ali da je Božjom voljom uvek vaskrsao dok god se držao svetog Pravoslavlja.

U tom smislu vredno je pomenuti da razna slavlja i vašari okupljaju daleko veći broj ljudi, pa i samih izgnanika, što je svakako razlog za brigu. Oni koji su dali svoje živote za našu otadžbinu zaslužuju našu žrtvu i molitvu te se iskreno nadamo da će se sledećih godina ovaj ružan trend preokrenuti i da će se i na molitvenim skupovima okupljati značajni broj vernika.

Nakon molitve, otpojan je i tropar Svetim Jasenovačkim mučenicima čije se mošti nalaze u ovom hramu. Zatim se sabranje nastavilo u crkvenoj sali gde su porodice Jugović i Hauzer uz pomoć srpskog preduzeća ”Vlado’s Continental Butchery” i Crkvenog odbora u Blektaunu pripremili posluženje.

Beseda:

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha.

Kada su 1941 ustaše krenule po srbskim selima u Slavoniji da kupe sve što je srbsko i da istrebljuju svaki pomen našeg imena u kraju koji je stotinama godina nazivan Mala Raška, oni ništa novo nisu učinili. Ta 1941. je bila samo nastavak 1914. kada su Srbi takođe terani u logore i zatirani kao narod. 1914. je bila nastavak 1881. kada su ukidali Vojnu Krajinu u Slavoniji i pustošili je od Srba, 1881. je bila nastavak 1848, kada su nas trebili Mađari. 1848. je bila nastavak neke prethodne kada su nas zatirali Turci i poturice, i tako unazad. Svakih pedesetak godina ili Muslimani ili Katolici opusteli bi plodnu slavonsku ravnicu i bili sigurni da su u njoj zatrli srbsko ime. No, ostao bi negde jedan žižak pravoslavne vere i krv mučenička obasjana tim žižkom dala bi semena i ploda. Možda nije svaka generacija videla ploda, ali ako se okrenemo unazad vidimo da smo svaki put vaskrsavali sve jači. Koliko nas god puta razapnu zbog krsta sa tri prsta, sa tog krsta mi vaskrsnemo i ustanemo.

Tako je i danas. Na današnji dan pre 22 godine srbska slavonija, naša kapija nebeska u Jasenovcu, naš patrijaraški Pakrac, naša utvrđena Nova Gradiška, naše manastirište u Okučanima, padoše u ruke krvnika. Srbska slavonija je 1995. ostala zaključano gubilište kao i Jasenovac 1945. Kao što ni jasenovačkim stradalnicima nije bilo pomoći ni od partizana ni od četnika, tako ni 1995. nije bilo ni Republike Srpske ni Srbije da makar otvore kapiju. Srbsku nejač je branilo 3500 seljaka, graničara, koji su u jednoj ruci držali pušku a u drugoj motiku. Naša je tzv. vojska provodila po dva dana na prvoj liniji čuvajući svoju nejač a sledeća dva na njivi, hraneći svoje domove.

01. maja 1995. na te ratare-graničare je izašla jedna moderna armija potpomugnuta američkim generalima i srbskim izdajnicima. Na naših 3500 graničara koji su čuvali oko 15000 civila krenulo je preko 16000 hrvatskih vojnika. Ne samo što pomoć u Slavoniju nije došla nego je beogradska televizija tek u 18. minutu dnevnika, pred vesti iz kulture i sporta, udenula je i vest o genocidu u slavoniji. Ipak, ni tada nas nisu zatrli. Naši su borci probili obruč u Novom Varošu gde su zauvek ostale kosti naše braće, naših očeva, majki i beba. Njih dvestaosamdeset troje.

I sam sam kao dete slušao priče o tom proboju svaki put kada bi se okupili stariji u našoj kući. Iz tih priča kao da gledam sećam se kako je moj veroučitelj, počivši prota Savo Počuča izrešetan. Kako je na oči nemoćnih prijatelja gorela jedna žena sa dvoje dece u zelenom mercedesu, kako je moj vršnjak, tada od 12 godina, ubijen dok je vozio traktor u koloni. Kako je neki čovek izvezao traktor i prikolicu na sigurno, i tek na sigurnom video da mu je cela familija na prikolici zaklana. Kako su prasići koji su ispali iz prikolice u sred bitke pokušavali ne da pobegnu nego da se vrate u prikolicu.

Sećam se i kako sam svojim očima gledao iz kolone pred savskim mostom pilota koji bombarduje civile. Ubio je tada i dvoje male dece u Gradišci.

No kao što su logoraši probili kapije 22. aprila 1945. tako su i naši granaičari probili 02. Maja 1995. i nisu dali da se stvori novi Jasenovac. Zato mi danas imamo čast da živimo u vremenu pravih pravcatih heroja. Ja sam ponosan što mom detetu ne treba Holivud da vidi superheroje nego ih sreće u svojoj crkvi svakoga dana.

Večeras braćo stisnite ruku našim slavonskim veteranima i osetićete kako su još vruće od cevi i kundaka. Stisnite ruku slavonskim graničarima i ostetite još žuljeve sa naših njiva koji se nose kao najsvetlije ordenje. Pogledajte braćo i sestre decu naših slavonskih veterana. To su danas ljudi. Pogledajte im u oči i vidite kako svetli onaj žižak naše vere.

Obnavljaju se naše crkve po Slavoniji. Zvone naša zvona. Poje se liturgija. Deca se krštavaju. Mučenička krv opet daje seme, daće Bog i da plodom rodi.

Hvala Bogu prošlo je vreme kada su ovi parstosi bili samo performans ili protest, kada su bili izraz naše nemoći. Sada su ova okupljanja naše pregrupisavanje. Parastos je danas izraz naše nadmoći, naše svemoći u svemogućem Bogu koji svakom pregaocu daje mahove.

Neka Gospod upokoji duše svih nevino postradalih, neka osnaži, složi i oboži nas koji sa ponosom nastavljamo da pronosimo barjak naše Male Raške, naše ponosne Slavonije i svakog srpskog kutka jer su sve naše kosti i sva naša krv osveštani u slavonskoj crnici Jasenovca i okoline.

Amin, Bože daj!

1 od 7

tekst i foto Radivoj Mačković