Одсуство памети на свим нивоима

Славиша Павловић

[dropcap font=“0″]В[/dropcap]олео бих да имам меко срце. Можда бих дефинитивно био сажаљив и писао о неким лепим догађајима, избегавајући да говорим о реалности, јер је реалност за нас тмурна. Међутим, чак и меко срце данас не може да обоји или просвети сурове мере, које ће почети од септембра.
Када се грађани Србије врате са годишњих одмора, полетни и жељни рада, дочекаће их смањење плата и пензија. Иако је било у плану да се пензије смање “за само 10 посто”, због меког срца нашег вође, недавно смо сазнали да је то срце ипак мало тврђе него што је најављено на конференцији за штампу, па ће пензије ипак бити смањене за 20 процената. А то даље имплицира да су нас на том скупу обећања мало лагали. Додуше, не много, за само 10 посто, али то уопште није битно, него је битније читати између редова. Овде није реч о смањењу и повећању плата и пензија, нити о обећањима, већ је суштина потпуно литерарна и говори о постојању срца у Влади Србије. Да то нису рекли, искрено, нико у то не би ни поверовао. Јер да је другачије, министар у оставци би рекао “Премијер нема срца да смањи пензије.”
Но, није само постојање срца то што краси нашу Владу и наше политичаре. Они су фини и васпитани људи који обожавају да се захваљују. Тако се, на конференцији за штампу, министар захвалио премијеру, али никако нисам успео да сазнам због чега, мада је деловало као да му се захваљује јер му је дозволио да ради свој посао. Није логично, мада је културно, што даље говори колико ова земља води рачуна о култури. Нисам чуо да се Бајден захвалио Обами јер му је дозволио да посети неку земљу, или Медведев Путину, али то говори колико је свет отишао у крајност и пословност, па међу њима не постоји никакав људски однос.
Но, сва “памет” код нас није садржана само у државном апарату, него у цркви. Наиме, пре неколико недеља, један свештеник је саветовао породицу преминулог да не донира органе, иако је донација била планирана. С обзиром да је њихов духовник, породица га је послушала и дошло је до смрти човека који је могао бити спасен. Дакле, ја волим СПЦ, сматрам је, и желим да буде, највећа српска институција, међутим због оваквих квази духовника, свакодневно ће доживљавати падове, јер сваком је место у цркви, али није сваком дато да буде духовник или свештеник.
Такође, кад сам се већ дохватио приче о духовности и држави, морам да наведем један пример где нема ни духовности ни државе. Наиме, муфтија Зукорлић је у интервјуу за кувајтску телевизију Ел реј истакао да је Санџак већ 100 година под окупацијом Србије и Црне Горе. Уз то, напоменуо је да су муслимани етнички чишћени током Првог и Другог светског рата. Но, његова изјава није толико страшна, колико је фрапантна чињеница да није било реакције на ту измишљену и сепаратистичку изјаву. Или да се бар неко од историчара јавио и рекао да је Рашка област колевка српства, да се најстарија црква у Србији “Петрова црква” налази управо на територији Рашке области и да окупација постоји само у муфитијој глави. Или у џепу.
Када бих ја изјавио да је једна територија Србије под окупацијом, иако сам Србин, сигуран сам да бих добио бар позив за информативни разговор, што би и било адекватно и праведно, међутим, овде се ништа није десило. И неће, а муфтија то зна. Он годинама прича глупости и потпирује мржњу, али га због тога нико не кажњава. Срећа је што га нико не сматра неким озбиљним човеком, па се његове изјаве и не третирају код верника као нека памет. За пример, за разлику од њега, београдски муфтија Јусуфспахић је један од оних интелектуалаца које поштује и исламски и хришћански свет, па га увек треба навести као пример човека који завређује сваку врсту поштовања.
Но, све ово горе што сам писао није најгоре. Ово је чак и добро, каква је свест овог народа. Репортери једног нашег дневног листа видели су жену како фотографише своју децу на гробу недавно убијене Тијане Јурић, као да је то туристичко место.
Овде је сваки коментар сувишан, а у народу је одуство сваког вида нормалности сваким даном све приметније. Јадна та деца које мајка слика на таквом месту.
Искрено, стичем утисак да је овом народу неопходан психолог. Или можда боље психијатар. Полиција се понаша као казнена експедиција, духовници мисле да су богови и политичари, политичари се понашају као фараони, не обраћајући пажњу на народ, а новински чланци су испуњени или црном хроником или фотографијама старлета. Нико не ради свој посао, а сви знају туђи. А народ то прати и гута све оно што му је сервирано.
Као доказ овој тврдњи прилажем наслове два најчитанија текста у најчитанијем дневном листу. Први је “Лукин убица се крије у Турској” а други “Исповест београдског жигола.”

www.slavisapavlovic.rs
s.pavlovic9@yahoo.co.uk

КОМЕНТАРИ
Сви коментари и поруке објављени на веб порталу су приватно мишљење аутора и коментатора и не представљају ставове власника веб портала, његове администрације и редакције Српски Глас.