Пише: Славиша Павловић
Размишљајући о нашем националном идентитету, све више се слажем са оном старом да ће на крају свету последњи човек бити Србин. Нажалост, до овог закључка, није ме довео оптимизам, или веровање у неуништиви дух једног национа, него само логичко размишљање које се уопште не може посматрати ружичастим наочарима.
Ако би се, неким случајем правио документарни филм о нацијама, увек би предложио да се Срби представе кроз Сурвајвер, јер би то био најбољи начин да се објасни систем у коме живимо, а који све више подсећа на xунглу.
Међутим, да се вратим на почетак. Зашто смо неуништиви? Док су се други народи, вековима, умножавали (нпр. пре Kосовског боја био је исти број Енглеза и Срба) ми смо гинули – за себе, своје границе, веру, идентитет, а потом за Исток, Запад, против фашизма, светских подела. Вековима, Србин је преживљавао на најтруснијем пределу на свету, а док су други народи развијали медицину, психологију, филозофију, док су лечили болести, ми смо или умирали или их побеђивали. Тако смо створили антитела, ојачали имунитет, да су најотпорнији опстајали и своју отпорност преносили на нове генерације.
Данас је у Србији срамота отићи код психолога или психијатра. Попиј ракију или се избесни негде, узми нешто ради, не кукај, јер кукање не помаже. То је наша психологија. Kад је тешко, покажи да може да буде још теже, а чик немој да преживиш, јер те онда на небу чека казна што се ниси потрудио да опстанеш. Kада је лекар у питању, мислим да ниједан народ на свету нема више алтернативних лекара, травара, магова и слично. Нашли смо начин да прескочимо медицину, ако треба, па многи који су легли, чудом се усправе, што опет преносе на наредне генерације, које су снажније и отпорније од других.
Међутим, и нажалост, док други народи подижу велелепне зграде, док проналазе лекове за болести, ми тражимо начин да будемо отпорни на њих. Док други граде своју културу, ми од преживљавања немамо времена да је сачувамо. Губимо манастире, најпаметнији нам одлазе, не јер тако желе, него зато што их отерамо.
Ова земља, или боље рећи, овај систем, памет сматра својим непријатељем, јер ум не тежи преживљавању, него еволуцији. Паметан човек жели да ствара, а не само да користи већ створено. Међутим, оно за шта никада у историји нисмо имали талента, осим у Средњем веку, када смо се развијали, била је политика. Ствараоци нису пожељни за политичку номенклатуру, јер на првом месту, тако се лако доказује да политичари нису најпаметнији. Потом, нису добри зато што политичка гарнитура не сме да покаже народу да постоји нешто боље, осим пуког преживљавања и муке.
Због тога, они који вреде, напуштају ову земљу, а и када се врате или покушају да се врате, врло брзо буду отерани „условима,“ бирократијом која је у Србији вечна, као и игнорисањем, без обзира на идеју, могућности и шансе за опште добро. Овде се све своди на борбу појединца, а појединаца је све мање.
Један од примера, у који сам имао прилику да се уверим, јесте борба против ревизије историје, која је добијена, али је тужно што ту борбу није добила држава Србија, него је победа остварена залагањем појединаца, који су трошили своје време, свој новац, у жељи да се изборе да истина буде показана. Ту пре свега мислим на покушај ревизије Сарајевског атентата, која је спречена захваљујући културним радницима из различитих бранши, а држава за то време није урадила ништа. Да није било Андрићевог института, којег је Kустурица основао, питање је да ли бисмо, поред покушаја да испаднемо геноцидни народ, сада били и терористичка нација.
Неминовно је, да као грађанин, поставим питање треба ли нам држава у том случају, а исто тако да одговорим да нам треба, јер народ чини државу, али као да у том односу народ-држава нешто не функционише, а стара пословица „Дај човеку власт да видиш какав је“ најбоље објашњава националне неуспехе.
Да ли све то може да се промени? Може, али постаје све теже, јер нове генерације се привикавају на систем, а преживљавање је постало део националног идентитета и занимљив културолошки феномен.
Али, шта нам друго преостаје, осим да преживимо?
