У суботу, 25. фебруара у „Royal Exhibition Building“ у Мелбурну одржан је традиционални мултикултурални Словенски фестивал палачинки- Масленица 2017. Фестивал је назван по старом празнику Источних Словена којим се обележава крај зиме и почетак пролећа. Традиционално се слави у седмој недељи пред православни Васкрс, а главно јело током њеног трајања су – палачинке. Поред руске и српске хране и фолклора, на овогодишњој Масленици представили су се и пољска, словачка, македонска и бугарска заједница.
Фестивал је отворен свечаним дефилеом учесника, а свим посетиоцима фестивала приближена је словенска култура и уметност, традиционална кухиња и народна радиност. На централној бини, током програма који је почео у 12 часова и трајао све до 20 часова увече, наступили су уметници из свих словенских заједница. Овом приликом, српску заједницу су поносно представљале фолклорне групе Морава из Црквене општине Св. Ђорђе у Сент Албансу, ФГ „Морава“ из ЦО Св. Тројица у Брансвику, КУД „Абрашевић“, вокални ансамбл „Прело“ и хор „Стеван Мокрањац“ из цркве Св. Тројице у Брансвику, под диригентском палицом г. Саве Ђукића.
На штандовима који су се налазили напољу, посетиоци су имали прилику да уживају у разноврсним специјалитетима славонске кухиње, а посебну пажњу привлачили су традиционални српски роштиљ, као и чувена руска палачинка по којој је овај Фестивал и добио име. Српска заједница имала је прилику да на пар штандова нађе српске производе, па су се ту између осталог нашли и разноврсни прехрамбени производи из отаџбине, сувенири итд. Љубитељи пива уживали су у лепом и сунчаном дану у свом омиљеном пиву, а сигурно је најпопуларније било Јелен пиво које се и прво распродало. На велико разочарење посетилаца овогодишњег Фестивала, брзо се распродала храна на штандовима напољу, а нарочито популарни ћевапи након огромних редова у којима се због једне порције чекало и више од сат времена. Ово је можда и једна замерка за организаторе Фестивала од многобројних посетилаца, од којих су понеки продужили на Грчки фестивал у оближњој улици Лонсдејл где су могли да уживају у грчком гиросу или сувлакију.
Ипак, целокупни утисак је да су српској, као и словенској заједници у Аустралији потребни управо овакви Фестивали како би неговали лепоту своје културе и традиције, и како би исту представили на што лепши начин друштву у којем живимо. Целодневно дружење уз игру и песму, допринело је да посетиоци упознају широку словенску душу, сродност духовне и материјалне културе кроз обичаје, традиционалну кухињу, музику и игру.
У нади да ћемо у скоријој будућности дочекати Први српски фестивал у Мелбурну, налик ономе у Сиднеју, који тренутно представља највећи догађај ове врсте на Јужној хемисфери, остаје нам да чекамо наредну Масленицу и да са браћом Русима и осталим словенским народима још једном заједно прославимо лепоту земаља из којих потичемо.
