Прослављена списатељица, песникиња, сликарка, новинарка и водитељ телевизијских програма Мирјана Бобић Мојсиловић је у позоришту Феникс у Мелбурну путем монолога и видео приказа својих слика и фотографија стекла потпуну пажњу публике за време 80-минутне представе под називом “Обећао си ми“, одржане у суботу 4. новембра.
Обраћајући се љубитељима стихова, књига и позоришта, Мирјана је представила свој живот и своја размишљања провлачећи једну од главних тема представе, а то је да књиге нису превазиђене и да им се вредност није умањила, као и то да морал и поштење никако нису застарели појмови.
Говорећи да је “уметност ту да исправи неправде стварности“, Мирјана је подсетила публику да се у неком не тако давном добу, добу књига и добу њене младости, љубав стицала другачије, патња доживљавала другачије, а срећа призивала другачије.
“Ми смо расли и ми смо се мували кроз поезију“ рекла је Мирјана. “Фрајери би рецитовали стихове попут “Вратила се моја Циганчица поцрнела, поцрнела као афричка краљица“, од Бранислава Петровића, а ми би им узвраћале стиховима. Ко није знао поезију, тај је свирао гитару.“
Распирујући пламичке једног света маште који је врло уско повезан са реалним светом, Мирјана је рецитовала своје песме попут песама “Хаљина“, “Љубавна песма“ и “Обећао си ми“.
“Обећао си ми“ није само назив ове представе, већ и назив Мирјанине збирке песама у којој се налази истоимена песма, од које је, како нам то сама Мирјана каже, ‘’све и почело“. А песмом “Некада је било часно патити“, Мирјана нас је подсетила на то да “нема узалудне љубави, већ само узалудног живота у коме никог ниси волео.“
Свестрану уметницу попут Мирјане, која себе оцењује као “лаку за одржавање“ говорећи: “Шта мени треба? Мало песка и једна свеска“, једна прича или песма могу инспирисати за нову песму. Одатле потиче и песма “Неправда“ која говори о схватању да некад више размишљамо о оном изгубљеном, него о оном што тренутно имамо поред себе. “Поезија је алергична на срећу“ и “поезија се пише у самоћи после 1.30“ ноћу, зарад некога кога ту више нема.
У песми “Мислила сам да ћу те насликати“ она чак и слике доживљава као извор поезије. Пошто на својим сликама покушава да ухвати своје визије, наде и снове, те слике опет рађају нови извор инспирације за поезију. “Поезија је највиши облик уметности“, рекла је Мирјана додајући да “уметност служи као светланце у тами.“
Поред тема попут љубави и патње, харизматична уметница је дотакла и тему среће, преносећи нам велику и често заборављану мудрост, а то је да нам не би били потребни “life coaches” и психоаналитичари ако би само поступали попут оних старих добрих људи који су нам својим примером показали да су претерана брига, превелики прохтеви, самосажаљење и поређење са другима веома штетни, а да су марљив рад и безбрижан смех увек умели да нам у живот призову ону вечно тражену срећу.
Текст и фото Аља Катановић